Reklame
vesti

Ko je prebio Davora Pašalića i zašto?

Danas je godišnjica napada na novinara i urednika agencije Fonet Davora Pašalića. I pored obećanja policije, napadači još uvek nisu uhapšeni niti izvedeni pred sud. Pročitajte Davorov intervju za VICE Srbija koji smo objavili prvog dana rada našeg...

pisao Daniel Bukumirovic
03 Jul 2015, 7:00am

U noći 3. jula 2014. godine u Beogradu je brutalno prebijen urednik novinske agencije Fonet Davor Pašalić. Dok je sedeo na klupici nedaleko od zgrade u novobeogradskom bloku u kojem živi, prišla su mu tri mlađa momka, „sportski obučena", tražili novac, rekli mu da je ustaša, i potom „ubili boga" u njemu. Pet meseci kasnije, Davor i dalje ne zna ko ga je i zašto tukao, a država i javnost su nezainteresovani, isto kao i kada se napad dogodio.

- Nije fer, učili su me da su ustaše i Nemci jednako tretirani... A izgleda da nije tako jer kada je prebijen onaj Nemac na Zelenom vencu, pronađoše napadače za manje od 24 sata - Davor kaže u intervjuu za VICE.

- Ja se setim te noći svakog dana, pre svega dok perem zube. Pošto sam tada izgubio četiri zuba. Nameštao sam ih mesec i po dana, a najveći problem u celoj toj priči je što se plašim zubara. Nije tu bilo bola koliko straha. Čak me je i zubarka pitala: „Je l se ti mene stvarno toliko plašiš? " Ja joj kažem, da.A ona će: „Mene? Pretili su ti pištoljem, a plašiš se mene." Ja joj kažem: „Slušaj, da su imali bele mantile i to tvoje ogledalce, dao bih im i cipele, a ne pare."

Prošao si puno toga kao novinar. I ratišta, i traumatične događaje, znamo u kakvoj smo zemlji živeli, a posebno kao novinari, radili, od devedesetih naovamo. Izveštavao si o mnogim žrtvama, a sada si ti to. Kako je to biti žrtva?

Davor Pašalić: Da, potpuno je neverovatno. Tokom rata sam bio i u Hrvatskoj i u Bosni, na Kosovu, izveštavao sa svih protesta, demonstracija, od 9. marta pa do ove pretposlednje gej-parade, kada je bilo pucnjave i krvi na sve strane – da mi se nikad ništa nije dogodilo. Nijednu ogrebotinu nisam zadobio. Jednom sam se u životu nagutao suzavca, i to je to. A ovo mi se dogodilo praktično 200 metara od kuće. U potpuno normalnim okolnostima, okolnostima u kojima sam ja ovde trideset i nešto godina. Volim da se šetam, pa idem peške preko mosta, ja istim tim putem više od trideset godina idem u razna doba dana, pa tako i noći.

Je l' to kod tebe stvara osećaj besa? Tuge? Poniženja?

Jedino mesto gde se nikad u životu nisam osećao kao stranac je Beograd. Bilo gde u Srbiji kad odem, kad progovorim, ljudi znaju da sam iz Beograda. Jedino mesto, a putovao sam, na sreću, puno, jedino mesto gde se još nisam proveo loše kao stranac je Beograd. E onda se dogodi da si stranac u sopstvenom gradu. E to je onako, malo traumatično. Na svu sreću dogodilo se sad, kad imam 55 godina, bilo bi mnogo teže kad sam bio mlađi.

Pošto život pamtimo u slikama, citatima, fragmentima – kada se setiš ovog događaja, koje ti se rečenice vraćaju? Šta je to što ti zveči u glavi, ili slika koja ti se vraća?

Ma... Nije tu bilo puno priče. Ja znam svaku rečenicu koja je izgovorena. Seo sam na klupu da pojedem parče pice. Odjednom se pojavljuju njih trojica.

Jedan mi kaže: „Sad ćeš da nam daš sve pare."
Ja kažem: „Neću."
On kaže: „Kako nećeš, imam pištolj."
Ja kažem: „Boli me kurac za tvoj pištolj."
I onda dolazi magična rečenica drugog, koji kaže: „Je li, jesi ti Hrvat?"

E sad, kako je on došao do toga?, nemoguće je da samo Hrvati ne daju pare u Beogradu.

I ja kažem: „Pa čak i da sam Hrvat, opet neću da dam pare."
On: „Ma šta ti, ustašo." I tog trenutka ide prvi udarac, pa onda to bupetanje.

Kad su otišli, bio sam presrećan što sam u stanju da stojim na nogama. Tek kasnije sam primetio da sam sav krvav, i da krv lipti na sve strane. Onda sam naleteo na neku dvojicu momaka, isto mlađi, ali stariji od ovih, koji su mi dali papirnate maramice da se malo obrišem.

Da li su te pitali šta je bilo, ko si?

Jedan me je pitao: „Brate, jesu te napala ova trojica što su prošli?" Ja kažem: „Ne znam gde su prošli. Bila su trojica." On je tu počeo da priča da su oni... da li tae kvon do, da se njih dvojica bave time. I onda su oni krenuli sa mnom.

Misliš da ih je taj momak video, da je znao ko su?

Pa, ne. On je rekao: „To su neki klinci", i tako. Nisam uspevao da pohvatam šta priča, imao sam prioritete, znaš. Da dođem sebi. I onda sam krenuo prema kući, znači, ja nastavljam, i treba da prođem taj pešački mostić preko autoputa. I ova dvojica idu za mnom, odnosno sa mnom. I sve vreme taj jedan priča nešto... I pređosmo most.

A onda sve kreće iz početka?

Da, pita me momak : „Je li, jesu te tukla ona trojica što stoje levo?" A ja pošto nemam naočare kažem: „Nemam pojma." On kaže: „Jesu, to su ta trojica." I oni opet prilaze meni, jedan je već vikao: „Šta je bilo, šta hoćeš? Imam pištolj."
Ja mu kažem: „Ti si jedna pičketina."
E sad dolazi nova magična rečenica. Jedan od ove dvojice koji su tu, sa mnom, kaže mi: „E, pa ne možeš tako da pričaš sa momcima." I sad ja tu pomislim, čekaj, bre, o čemu se radi...

Kao da su imali razumevanja za njih?

I sad pomislim, čekaj, neće valjda sad petorica da me biju. Što je, inače, po mangupskoj teoriji mnogo bolje nego da te biju trojica. Pošto smetaju jedan drugome. Kad sam bio klinac, to su nas učili na ćošku.

Kad su ovi prišli, ja sam rekao: „Ne dam vam ni dinara." Ovaj je drugi kaže: „Ma kakve pare, ti si, bre, ustaša."

Kažem: „Kako ustaša, živim ovde od 1985.", i tu opet opet padne bubetanje. I dok je on mene udarao, ja počnem da vičem: „Malo vas je tri na jednog. Aj' pozovite još nekog." Adrenalin čini čuda.

Ponovim to par puta, i oni stanu. Ja se maknem nekoliko koraka. Ovaj jedan, najžešći od njih, krene prema meni, kaže: „'Ajmo sad, jedan na jedan. 'Ajde, 'ajde, jedan na jedan." Tu ja odmah pomislim, em su mlađi, em nisam baš siguran čak i kad bih ušao u konfrontaciju s njim jedan na jedan da bi ovi nastavili da gledaju. Ja tu krenem unazad nekoliko koraka, i kad sam se dovoljno udaljio, okrenem se, i počnem polako da hodam. Računam, ne smem da trčim.

Okrenuo si mu leđa?

Okrenuo leđa. Ali već sam se udaljio desetak metara. Računam da ne smem da trčim, jer ako potrčim, pomisliće da sam se uplašio, pa će opet da me stignu, pa će opet bude isto. I, ovaj viče za mnom: „Šta je bilo? Ajde" – bila je prozivka – „'ajde sada jedan na jedan", i uglavnom se ja tu maknem i uspem da stignem do kuće. To su ti glavne rečenice.

Kakve su ti povrede ustanovili na VMA?

Polomljena su mi četiri zuba. Šili su mi glavu, modrice po celom telu, imam tu i neke ožiljke, ovde ispod nosa i na bradi. Uvek sam želeo da imam ožiljke po licu, to navodno devojke vole, sad ih imam, ali kasno malo u ovim godinama. Levo oko je bilo skoro zatvoreno, gornja usna išla preko donje.

Kad se pojavila policija?

Dao sam prvu izjavu dežurnom policajcu na VMA, a kasnije, kada sam postao vest, došli su i kod mene kući. Par sati kasnije sam otišao sa trojicom policajaca na mesto događaja, tražili su snimke sa okolnih kamera. Na kraju su mi rekli da me je snimila samo kamera kada sam uzimao picu, pre samog napada. Gledao sam kasnije i slike raznih mladih ljudi u policiji.

Iz kraja, pretpostavljam.

Mislim da su oni uglavnom svi sa Novog Beograda. Drugi put sam išao da pogledam jednog koga su priveli i par slika. Sledeći put su me pozvali kada sam se posle 20 dana pojavio u medijima. Stekao sam utisak da su me zvali samo zato što sam se ponovo oglasio u medijima.

Iako su se oglasila novinarska udruženja, niko iz državnog aparata nije našao za shodno da te pozove? Možda ministar policije, pošto vidimo da je povodom drugih slučajeva držao vanredne konferencije za novinare?

On je imao saopštenje, koliko se sećam.

Čini se da je ministar ipak mogao da okrene telefon i porazgovara s tobom, da te pita za zdravlje.

Pa možda nije mogao... Možda je imao čovek obaveza. Mada u mojim godinama i sa 28 godina novinarskog iskustva, imam izuzetno razvijeno nepoverenje prema svakoj osobi koja se bavi politikom. I sa grumenom soli prihvatam sve što političari pričaju. Ne znam kako bih se osećao.

Mogu i sada te pozovu?

Ma nek' slobodno pozovu.

A ko te je pozvao?

Razni ljudi. I to je bilo baš lepo. Prilika da saznam kako bi to izgledalo kad bih umro. Zvali su me neki posle trideset i nešto godina, s kojima sam studirao. Potpuno neverovatno. Gomila ljudi je slala poruke. Kontaktirali su me iz hrvatske ambasade, poslao mi poruku ambasador. Njima je bilo jako drago kad sam rekao da mi se ne dopada politizacija slučaja. Jer sam to zaista primetio. Večernji list, zagrebački, objavio je vest, a komentari ispod vesti su bili da se kosa diže na glavi. „Kako će sada da lete auta sa rive u more."

A vest je bila „Napadnut Hrvat u Beogradu", pretpostavljam.

Da, da. Naravno.

Da li te vređa kad vidiš kako policija može da bude ažurna kada to želi? Ili kada ume? Ili ne znam šta je, ali policija očigledno ume da bude ažurna.

Pa vređa me što... Ma, ja sam vaspitan na ratnim filmovima. Švabe i ustaše su uvek bili isto tretirani. I neprijatelji iste vrste. I sad nekog Švabu nokautiraju na zaista gnusan način na Zelenom vencu, i u roku od 14 sati uhapse ne samo tog koji ga je udario, već i dvojicu koji su bili samo u društvu.

Mene proglase za ustašu, tuku me dva puta, na prostoru gde bi čovek očekivao da postoje kamere, i tri meseca se ništa ne događa. Sad se ja stvarno pitam, kako su hapsili pre nego što su ugrađene sigurnosne kamere u ovom gradu? Na osnovu čega? Jer znam da su hapsili. Pitam se da li oni ne umeju, ili ne žele.

Da li bi prepoznao tu trojicu kad bi ih video?

Ne. Ja sam gledao te slike. Pre nego što sam počeo da ih gledam, mislio sam da bi ih prepoznao. Ali sad mi svi izgledaju isto. Znaš, kad pogledaš 200 i nešto slika, nisi siguran.

Znači, moguće je da si prošao pored njih?

[smeh] Moguće. Pomislio sam puno puta. Ali nemam strah. Ja i dalje idem pešaka.

Da li tvoj slučaj govori i o položaju novinara i medija u Srbiji? Ili, da preformulišem, čini se da odražava i stanje i poštovanje prema profesiji kojom se bavimo u ovoj zemlji. Da li se slažeš?

Mislim da je mnogo veći problem što to možda odražava stanje vezano za običnog čoveka u ovom gradu. Ja imam 55 godina. Poslednji put me je udario u lice Mita Ciganin u petom razredu osnovne škole. Izvinjavam se zbog političke nekorektnosti, ali tada niko nije koristio reč „Romi", to mu je bio nadimak. Znači, skoro 45 godina nisam dobio udarac u lice.

U Beogradu se stalno događaju pucnjave, bodu se noževima, tuku se, ali se zna gde se to događa. Obično su neki splavovi, klubovi. To su mesta na kojima nisam bio 15 godina, znači, ja nisam ta rizična grupa. Ne znam koliko sredovečnih ljudi dobija batine svake večeri u ovom gradu a da se to ne zna. A zna se kad su dobili novinari. Ja sam u zanatu pa se o tome pisalo.

Ali ne znam koliko se to događa običnom čoveku. Mislim da je to veći problem. Šira slika.

Ipak, detalj koji daje novu dimenziju celom slučaju je što su te nazvali ustašom.

Pa to... Ili bi bila neverovatna slučajnost. Voleo bih da nisu imali predznanje, nego da nazivaju svakog koga ne vole ustašom. Što nije nemoguće. Mlađi ljudi su mi objašnjavali da tu postoji neki ritual kad te tuku. Da te nazovu...

„Šiptar" i „ustaša" ili „peder"?

Što bi rekao moj sin: „Tata, kod tebe je mogućnost da pogode 50 odsto." Tako da bih voleo da je tako, jer, ako sam ja ciljana žrtva... Jer ovako sam jednostavno bio na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Ali ako sam ja ciljana žrtva, tu se javlja gomila problema.

Osnovni motivi da dobiješ batine po meni su novac i seks. Nikom nisam dužan pare, niti mi je neko dužan, i ne bavim se švaleracijom, tako da smo to precrtali.

A ono što si pisao, nešto škakljivo, možda?

Pisao sam za strance, između ostalih i za zagrebački Nacional koji je prestao da izlazi, ali nisam dve i po godine pisao ni za koga van Foneta. Mi se bavimo agencijskim novinarstvom, ne pratimo afere, već dnevne događaje. Uvek sam voleo agencijsko novinarstvo jer ti garantuje anonimnost. Nikad nisam voleo da budem javna ličnost, ne želim.

A postao si.

A postao sam. Ne znam da li postoji poznatiji Hrvat od mene u Beogradu.

I još ustaša.

A još ustaša. Zar postoji drugačiji? Interesantno mi je što na svaku osobu koja prihvata mogućnost da sam žrtva spleta okolnosti, devet tvrdi da sam lud što to mislim.

Napadi na novinare su u svakoj zemlji velika vest, jer se smatra da se radi i o napadu na opšte slobode društva. Imam utisak da ovde to niko ne pominje, niti je važno, da li zbog bespovratno narušenog ugleda naših medija i novinara, ili zbog opšte atmosfere u društvu.

Pa, ovo moje je bila vest dva dana, za mene suviše. Zezali su me prijatelji iz Politike, da sam to sve organizovao da bih bio na prvoj strani Politike. Ja kažem: „Slušaj, bolje to nego da budem u čituljama."

Ali ako je status novinara sada niži nego što je bio, mislim da su i novinari doprineli tome. Ti praktično ovde svakog dana kad uzmeš novine, čitaš jedno te isto. Malo kad nešto iskoči, je li.

Koliko te je novinara zvalo za intervju?

Za intervju? Dao sam izjave tog prvog dana, četiri.

A od tada?

Pa niko, sem Politike posle jedno par nedelja.

Malo mi je to čudno.

Misliš da treba da se računa na novinarsku solidarnost?

Između ostalog, da. Žrtve, često kažu da im jako znači da saznaju šta se zapravo desilo. Da li bi ti značilo, pa makar i za tri godine, da ti zakuca policija na vrata i kaže: „Našli smo ove."

„Zašto" mi je važnije nego „ko".

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Tagged:
Vice Blog
Intervjui
Davor Pašalić
MUP
Nasilje
Mediji