Svaštara

Pomirio sam u sebi geja i vernika Srpske pravoslavne crkve

Čitam Sveto Pismo, gutam reči, raznoraznu „religijsku" literaturu. I one toliko puta izvikane, drhtavim glasom „sa strahom Božjim i gnevom pravedničkim" izgovarane od strane raznih „crkvenih" i „Božjih" ljudi reči iz Starog Zaveta – ne lezi sa...

pisao Seranfil
12 Maj 2015, 8:23am

Od malena sam znao da me privlače muškarci. Nikad mi nije bilo zanimljivo da se sa devojčicama „igram" popularne dečje igre: pokaži mi svoju, pokazaću ti svoj, ili ti meni – ja tebi. Ali zato sa dečacima... Nisam mogao da se naigram.

Pubertet je bio najdramatičniji period mog dosadašnjeg života. Sukob sebe i svoje prirode sa sopstvenim umom zadojenim stereotipima, „prirodnostima". Svi su se muvali, išli negde – da „pođu", „furali", išli i dolazili, menjali se u krug k'o ringišpil i krili po ćoškovima kafića preko puta škole da se ljubakaju. A ja nekako uvek iza ćoška posmatrao, trudio se da se nateram, trudio da mi to bude „prirodno". I ništa. Nije me zanimalo da se ljubakam sa devojčicama. Ni po ćoškovima ni po sred bela dana.

Foto via Flickr user

Onda – Bog. Ma, negde moram dobiti odgovor, negde ću se nadahnuti da budem „prirodan". I tako u nekom periodu svog tragikomičnog puberteta krećem u crkvu u potrazi za nekim odgovorima, neki početak sopstvenog traganja za sobom.

U početku je sve delovalo lako, nedeljom ujutru u 9 liturgija, sveštenik peva, hor peva, narod peva, prigušena svetlost u hramu, miriše tamjan, sve asocira na mir... Međutim, nemir. Što je više sve asociralo na mir, sve više sam bio nemiran u sebi. Sav taj trud da dovedem sebe u aseksualno stanje bio je bezuspešan. Pubertetlija, hormoni divljaju u meni, prvi seksualni osećaji i prve asocijacije. I opet – ništa devojke, samo dečaci. I oni svi pubertetlije, hormoni divljaju, feromona pun vazduh, srce ne prestaje da bije ludački pod naletima adrenalina. I tako, u svoja četiri zida sa svojim ludujućim hormonima završih osnovnu školu.

Eto ga, crno na belo, Biblija to proklinje!

Srednja škola je bila doba velikih promena u mom životu. Nov grad, nova škola, novo društvo. I – dom za učenike srednjih škola. U tom domu prvi put se srećem sa osobom koja meni priznaje da je gej. Moj cimer, umetnik, današnji najbolji prijatelj. Gej. I dalje – moj cimer, umetnik, već smo postali veoma dobri prijatelji. Ništa se ne menja. Samo... On je imao seks, sa muškarcem! Nije to šokantno, šokantno je to što ja nisam. A želim! Ili ne želim, to mi je odvratno, neprirodno, strah me je, greh, protiv Boga, Adam i Eva, muško i žensko, čovek i čovečica (u Daničićevom prevodu Postanja iz Starog Zaveta). A ja – Adam i ... Steva? U isto vreme, cimer i ja krećemo na veronauku koja je počela u našem domu.

Dolazi mladi veroučitelj, svež diplomac Bogoslovskog fakulteta, krupan, markantan, i priča nam o Bogu, o biblijskim pričama, o liturgiji, molitvi, postu, pokajanju, praštanju. Pokajanje? Da, homoseksualnost je greh, ne treba je upražnjavati i treba se kajati zbog toga. To je svojevrsni podvig, iskušenja ovoga sveta.

Čitam Sveto Pismo, gutam reči, raznoraznu „religijsku" literaturu. I one toliko puta izvikane, drhtavim glasom „sa strahom Božjim i gnevom pravedničkim" izgovarane od strane raznih „crkvenih" i „Božjih" ljudi reči iz Starog Zaveta – ne lezi sa muškarcem kao sa ženom! Eto ga, crno na belo, Biblija to proklinje! Dakle, jesam grešan. Ali ja sam zaljubljen, u onog kovrdžavog iz susednog odeljenja! Taj osećaj je tako lep, biti zaljubljen. Ali, jesam li ja zaljubljen, ili je to đavo u meni?! Argh!

Foto via Flickr user

Ubrzo sam se učlanio u ckrveni hor, organizovan u okviru učeničkih domova, sa kojim smo krenuli i da obilazimo manastire. Omiljeno mesto za kontempliranje mi je bila crkva Svetog Marka na Tašmajdanu. A manastir – Studenica. A priče, o ta silna duhovnost koja je prožimala laike, ta silna pitanja vere i spasenja (sic!). Da li je koštuničavo voće posno na vodi (zaboga, cedi se ulje iz oraha i šta sve ne!). Da li je medeno srce posno na vodi? Piše na ambalaži da sadrži kakao puter. Ali patrijarh je blagoslovio da može. A hleb, ako se peče u podmazanom plehu? I kako hleb bez malo ulja? Hoću li goreti u paklu ako u petak pojedem tunjevinu?

A u meni sve vreme kulja – kuljaju hormoni, kuljaju emocije, kuljaju suštinska pitanja o identitetu, poreklu, postanju i postojanju. Ali plebs nastavlja – a šta ako opsujem za vreme posta? Ako ogovaram, svekrvu često ogovaram sa drugaricama? Aman!

A šta je sa suštinskim pitanjima, naime – šta ako se zaljubim u momka? Šta ako se poljubim sa momkom? Šta ako imam seks sa momkom?

Nemoguće je da se zbog toga gori u paklu, biti zaljubljen je tako lep osećaj.

I poljupci su tako lepi, razmene nežnosti. Ma, i pomisao na seks je tako dobra, seks mora biti još bolji! Hoću li zaista biti večno prognan, jer sam sakat, jer me desna ruka moja sablažnjava, njom „bludničim" (Jevanđelje po Mateju, Isusova Beseda na gori)? Sve mi je to neverovatno, nemoguće da je to zlo, da je toliko loše, a tako je lep osećaj u meni.

Ali, piše sve, crno na belo. Počeo sam polako, ali sigurno da padam u depresiju. Noći su postale nesane, razmišljao sam o životu, o smislu – koji je smisao i koja je poenta ako ne mogu da volim i budem zaljubljen onako kako moje srce izabere? Hoću li ceo život provesti sam, bez igde ikoga, jer se od sebe moram suzdržavati? Da li da odem u manastir, u njemu pronađem svoju utehu, podršku, da me drže na pravom putu? Da li da se zamonašim, jer ako je ljubav prema Bogu jedina ljubav koju smem da živim, zar nije najbolje da budem tamo gde ću uvek biti okružen samo razmišljanjem o Bogu i molitvom?

Foto via Flickr user

I tako sam počeo da idem da svoj mir i svoju „normalnost" tražim po manastirima. Manastiri su se nizali, u jedan za drugim sam išao u potrazi svoje normalnosti. Palio sveće, „čitao masla i bdenija", noćivao pod Ostrogom, klečao na Veliki četvrtak, vrteo brojanicu. „Gospode, pomiluj! Gospode, pomiluj!"... I – ništa. I dalje su mi se sviđali dečaci, sad malo manje onaj čupavi iz susednog odeljenja, više onaj crni, visoki, širokih ramena, što trenira vaterpolo, sa sprata iznad mog u domu. I dođe vreme upisa na fakultet.

Moj najbolji drug iz detinjstva je došao u Beograd, upisao fakultet i konačno smo opet u istom gradu. Ali, jedva da se viđamo, prođe i po par nedelja. „Alo, gde si, što te nema"?! „Pa..." počeo je jednog dana, malo zamuckujući. Nikad preda mnom nije zamuckivao, nikad nije imao problem da kaže bilo šta. Najbolji smo drugovi još od pelena. „Pa, znaš, upoznao sam jednog dečka..." – „Pa dobro, neka si, mladi smo, sada je naše vreme da ludujemo, probamo sve i svašta, pa kad odrastemo ćemo se uozbiljiti, naći devojke, skrasiti..."

I dan danas me zeza vatrenim žarom svaki put kad se priseti ovog mog govora. Unormalićemo se. Držao sam ja njemu noćima besede o tome kako je to iskušenje, kako to nije prirodno, kako je to samo strast, da će ga to proći ako u svom srcu iskreno nađe svoju vezu sa Bogom, kad dođe u jedinstvo sa anđelima nebeskim. Bože, imao sam nepresušnu inspiraciju za besede tada. A sve kao pričam njemu, njega savetujem, a zapravo sebi pričam, pričam mu sve ono u šta bih ja želeo da verujem, a već godinama znam da nam nema spasa, da nam nema povratka, da nam nema žena i masnih svatova. Ponovo, i dan danas me zeza sa najvatrenijim žarom svaki put kad se priseti ovog mog govora.

Konačno sam razumeo da je Bog ljubav. Da je greh mržnja.

Samo šest meseci kasnije, u tom istom stanu u kom je stanovao moj najbolji drug iz detinjstva, u toj istoj sobi, na tom istom krevetu gde smo sedeli i ja mu besedio noćima o grehu, spasenju, uzdržanju, postu, molitvi, imao sam svoje prvo gej seksualno iskustvo! I to iskustvo se pretvorilo u trogodišnju mladalačku vezu.

Bili smo mladi, obojica, vatreni, dobri studenti, išlo nam je u životu ono što u tim godinama treba da ide – škola, druženje, i... seks! Citat iz jedne knjige Sidnija Šeldona, koje sam čitao u svojim tinejdžerskim danima jer je jedino on svojim laganim, vikend romanima umeo da me izvede iz realnosti samoprekorevanja u neke fiktivne svetove, svetove koji su puni uzbuđenja svakojakih vrsta, a opet dovoljno lagano štivo da ne oduzima previše energije tako da se može čitati neprekidno danonoćno, da okupira vreme i oduzme koji dan u moru dana bez odgovora.

Dakle, citat iz njegove knjige Stranac u ogledalu, koji gotovo savršeno može opisati tu moju prvu vezu: „nežno su vodili ljubav. Ševili su se celu noć". Vremenom su nam se putevi razdvojili, kako smo sazrevali, svako je razvio svoja interesovanja i životne ambicije i naše su bile dijametralno suprotne, i razišli smo se. Posle prvog, svi su drugi, tako je to bilo u tim danima adolescencije.

Foto via Flickr user

Danas, gotovo deceniju kasnije, živim sa dugogodišnjim partnerom i našim ljubimcem – psom. Ili smo radije mi njeni (u pitanju je ženka) ljubimci. Ljudi koji imaju pse će me i te kako razumeti. Obojica smo uspešni u svojim poslovima, potpuno smo samostalni i nezavisni, imamo bogat krug prijatelja sa kojima uživamo u svakom slobodnom trenutku. Volimo i uživamo u vinu, putovanjima, izletima u prirodu i dobrim restoranima sa gurmanskim specijalitetima. Radimo jer volimo da radimo to što radimo, uživamo i u svom poslu, i u tome što nam poslovi omogućavaju da možemo da priuštimo i da u slobodno vreme radimo i uživamo u onome što volimo. Autovani smo i svojim prijateljima i na poslu. Svuda je to sasvim normalno. I život je pred nama.

A Bog? U međuvremenu sam dosta sazreo. Konačno sam razumeo da je Bog ljubav. Da je greh mržnja. Da su „normalni" isterivači demona homoseksualnosti zapravo razjarene maloumne budale, nezadovoljne sopstvenim životima, internalizovani homoseksualci, autohomofobi, impotentne kukavice koje se kreću u čoporima. Razumeo sam i da je čovek stvoren po obrazu i podobiju Božijem (liku i naličju, slici i prilici). Čovek je lep, u suštini dobar, sa potencijalom za velika dela, uspehe, ostvarivanje. Čovek je društveno biće, kohabitacije, biće koje uživa da bude zaljubljeno i da voli. Pa makar to bila i najplića samozaljubljenost i ljubav prema sebi.

Što me i dovodi do zaključka, samozaljubljenost: ako bi Amfilohije, Irinej i ostala samozaljubljena fela da upiru svojim prstima u nekoga da liči na đavola – najradije neka prvo pogledaju u ogledalo.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu