Intervju sa Evom Grin, omiljenom gotičarkom Holivuda

Evu Grin smo gledali u mnogo izdanja veštica. "I to različitih vrsta veštica," dodaje francuska glumica ispijajući tamno crveni sok od paradajza, koji naravno izgleda kao čaša sveže krvi. Tim Barton joj je 2014. u filmu „Dark Shadows" dodelio ulogu veštice plavuše i toliko se oduševio njenom glumom da joj je odmah dao glavnu ulogu u sledećem filmu "Miss Peregrine's Home For Peculiar Children". Glumila je u mnogo indi filmova, zatim u dosta umetničkih, u blokbasterima, bila Bond devojka u najboljem filmu sa Denijelom Krejgom Casino Royale i pokazala ozbiljnu herojsku akciju u filmovima 300: Rise of an Empire i Sin City: A Dame to Kill For. Ako na svetu postoji komplikovana žena koja ima lice ubice, ili ono natprirodno, ili možda oba, Eva je na vrhu top liste.

Danas je u nekom prikladnom gotičkom fazonu, cela obučena u crno, govori tiho, skoro da šapuće, pa mi je u nekoliko navrata bilo baš teško da čujem šta je rekla. Ona kaže "Ne znam" pre nego što da odgovor, skoro svaki put; ponekad to radi da bi skrenula sa teme ako joj se o nečemu ne priča, a vrlo često se dešava da deluje nesigurno u sebe. Kaže da je bila očajnički rezervisana i ćutljiva kao dete. Glumci imaju naviku da izvode tu „ Ne gledaj me, stidljiv sam" lažnu stvar, ali ona to radi potpuno iskreno.

Ovih dana, svoju mračnu stranu maksimalno ulaže u treću sezonu serije Penny Dreadful u kojoj igra Vanesu Ives, lovkinju na demone medijuma koju je zaposeo đavo, a koja se zaljubila u vukdolaka. Pričali smo sa njom o tome kako je biti glavna gotičarka u Holivudu ali i kako je to kada svi očekuju da se skineš na ekranu.

VICE: Upravo sam odgledala prvu epizodu treće sezone serije Penny Dreadful.

Eva Grin: Oh Bože. Ja još uvek nisam. Nisam dobra u gledanju sebe.

Šta onda radiš kada imaš premijere i slične stvari? Samo napustiš sobu?

Da, zapravo to je baš smešno. Jutros sam u vozu razmišljala o tome. Uglavnom je to okej, a onda se jedan režiser, neću reći koji, baš naljutio jednom zbog toga što nisam želela da ostanem i odlgledam. Gledala sam prvih deset minuta, a onda morala da ih napustim. Jednostavno ne mogu..šta znam, čudno je.

Previše si kritična prema sebi?

Da. Jer sve je to previše subjektivno. To je negativni narcizam. Nije dobro. Volela bih da mogu da gledam sebe. Neki glumci posmatrajući sebe nauče da napreduju. Ja to ne mogu.

Da li misliš da je Penny Dreadful pomalo feministička heroina? Postoji scena u novoj sezoni kada ona počinje sa psihoterapijom a terapetkinju igra Peti Lupone. Ona izgovara kako Vanesu ugožava njen užasni muž i da bi trebalo da bude sama. To mi je zazvučalo dosta moderno za celu priču.

Daaa, obožavam taj govor. Sećam se da sam fotografisala scenario i poslala nekim prijateljima. Veoma je zanimljivo. Mislim da je mnogo žena na svetu sa sličnim problemima.

Da sam to videla kiseli osmeh upravo?

O da (podiže obrve). Vanesa je veoma jaka žena s obzirom na vreme u kom živi, a koje je dosta potisnuto. Ona je žena koja je gladna života.

Da li si dosta istraživala takvu vrstu žena pre snimanja serije?

Žene viktorijanskog doba? Hmmmm ne koliko bi trebalo, ja sam užasan student.

Zašto nas ta cela gotička era toliko fascinira sada?

Zanimljivo je to što ja ovu seriju uopšte ne bih smestila u gotičku kutiju. Mnogi bi, naravno. Mračna je, i strašna, ali nije samo to. Ona je mnogo iznad toga. Mislim da ne bih pristala na ulogu da je to samo jedna strašna avantura o opsednutosti. Priča je zapravo strašno ljudska. Baš je teško posle nje pobeći od karaktera, jer ti se uvuče pod kožu, i onda ga nosiš sa sobom.

Zar to nije pomalo zabrinjavajuće? Na primer ona scena kada je tokom seanse zaposedne više ljudi odjednom?

O da. To je veoma teška scena i vrlo lako je mogla ispasti smešno zbog glumljenja svih tih različitih ljudi i tranzicija. Veoma je teško. Snimali smo je dva dana, ponovo i ponovo i ponovo. Jeste pomalo strašno, ali sa druge strane to doživljavam kao vrstu trijumfa.

Kako si uspela da je izvedeš da ne bude smešna? Linija između nečega smešnog i ozbiljnog je ponekad veoma tanka?

Moraš da veruješ svim srcem u to što se dešava. Bilo je tako čudno. Morala sam dosta da vežbam i to sa autorom serije Džonom u Londonu, sećam se.

Dijalog je poprilično pozorišnog tipa u seriji Penny Dreadful, čini mi se.

Obožavam pozorište, i radila sam u njemu, a sada sam recimo baš uplašena da se ponovo vratim na daske. Serija jeste pozorišna na neki dobar način, ali eto razlika je to što ako nešto sjebemo - to možemo da ponovimo.

Zašto si uplašena da se vratiš na pozorišnu scenu?

Ne znam, ponekad dobijem taj užasnuti strah i tremu na sceni. Tri, četiri sata pre predstave stomak krene da mi zavija, a ja sam preplašena u fazonu "O moj bože, još tri sata do predstaveee". Onda stanem na scenu i to prođe kako treba, ali sve ukupno je mučenje.

Da li misliš da nije vredno sve te anksioznosti?

Ne znam. Volela bih da pređem preko toga i da to nestane. Ali kako vreme prolazi ja sam sve anksioznija.

Većina ljudi se sa godinama opusti, a tebi postaje teže?

Da, to je stvarno čudno. Kada sam bila dete bila sam u fazonu: sve je okej, kada sam napunila šest godina mislila sam kada budeš imala dvadeset biće sve okej. Onda sam napunila tridest i postala sve ranjivija, kao da sam od stakla. U nekim drugim situacijama sam jaka, ali da, osećam se kao sunđer u ovom dobu.

Da li znaš zašto je tako?

Ne. Moram da ukrotim svoje demone. Opet, istovremeno, to me čini onim što jesam.

Hajde da se vratimo na tvoj prvi film. "Sanjari" su izašli 2003., i to je jedan od onih filmova koji će živeti još dugo,dugo.

Veoma je interesantno što u vreme kada se pojavio nije bio toliko uspešan. U Francuskoj, na blagajnama je vrlo brzo utihnuo. Ljudi su ga jednostavno tokom godina zavoleli. I ja ga mnogo volim, to je moj prvi film. Veliki sam fan Bertolučija, a to je tako slobodan film. Bilo je baš zabavno snimati ga, tj to je sve u čemu sam uživala jer nikada ne gledam svoje filmove.

Rezultat tog filma, između ostalog, je da te trinaest godina posle njega još uvek pitaju da budeš naga u filmovima?

Mislim da golotinja fascinira ljude. Ja ne volim da radim takve scene. Neprijatno mi je.Ponekad te ponude shvatiš kao nešto negativno, jer ipak si ti glumac. Ne umem samo da budem gola, znam još po nešto.

Da li misliš da je to zato što si Francuskinja? Da li je to kliše evropske slobode?

Misle da me je lako skinuti (sarkastično kaže).

U prošlosti si dosta govorila o tome kako se osećaš kao štreberka, kako ti je stalno neprijatno, a opet si glumica…

Paradoksalno je. Mama mi je govorila da u meni žive dve osobe. Ja ne poznajem sebe. U isto vreme, to je moj spas, nešto samo moje. Osećam se živo kada radim na nekoj ulozi. Nikad ne bih mogla da se bavim drugim poslom. Vrlo sam srećna što od ovoga mogu da živim i što je baš ovo moj posao. Milsim da bi me moja stidljivost ubila u nekim drugim profesijama.

Jednom si rekla da te ljudi smatraju čudakinjom. Da li je još uvek tako?

Zavisi. Uglavnom da, dok me ne upoznaju. Ali kada sam to rekla šalila sam se.

Pa, uloge koje tumačiš su uglavnom mračne i misteriozne.

Kada su me stavili u tu misterioznu "kutiju", bila sam u fazonu - šta god, imam tamnu kosu pa šta? (Smeje se). Uvek sam se osećala ovako, i kao dete, kao da pomalo lebdim, da nisam skroz na zemlji. Volela bih da sam malo stabilnija, mislim da je to ta stidljivost. U školi nikada nisam pripadala nekim grupama, uvek sam imala jednog najboljeg prijatelja. Kada bih pričala pred nekim, uvek bi mi se vrtelo u glavi. A sada se bavim ovim…..

I moraš da pričaš sa strancima non stop…

Pres konferencije i slične stvari me izluđuju. Stojiš pred hiljadama ljudi. Zabavno je. Sada moram da idem da se vidim sa Peti Lupone, u ovom veku, haha.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu