Maltretiranja u policijskim maricama i zatvorskim autobusima

Iz kolumne „Sa margine"

Gradska tužiteljka Baltimora Merilin Mosbi je utvrdila da je Fredi Grej „pretrpeo teške i kritične povrede vrata kao rezultat toga što su mu lisicama vezali ruke, okovali noge i ostavili ga bez pojasa u kombiju baltimorske gradske policije (BGP)". I ja sam imao svoja iskustva sa vožnjom pod policijskom nadzorom, mada to baš i nisu bile „neudobne vožnje", kako ih zovu u Baltimoru, s obzirom da moje hapšenje nije bilo posledica haosa i terora hapšenja, već institucionalizovana melasa transfera zatvorenika iz ustanove u ustanovu. Njujorško kazneno-popravno odeljenje me je transportovalo između 12 njih, i vozio sam se u toliko marica i autobusa, mada su ta putovanja bila generalno mnogo kraća i mnogo manje nasilna nego Grejevo.

Na kraju krajeva, nikada me nisu prevozili u marici a da sam crnac. Na najgorim vožnjama koje sam imao, jednostavno nisam bio pripadnik nikakve rase – bili smo samo teret, malo više od naših identifikacionih brojeva. Morali smo čak i da dokažemo da ih znamo napamet, kada nam je narednik proveravao identitet na putu do kapije.

Jednom su me i ubacili u maricu, ali su mi ruke saosećajno vezali napred, a ne iza leđa – za šta kažu da je rezervisano za one koje prave nevolje, za nesrećnike koji pokušavaju da pobegnu. Nisam mogao da ustanem. U to doba sam bio mišićav, agilan i mlad, ali ipak nisam ustao na svoje dve noge sve dok nisam progutao ponos i prihvatio ruku da mi pomogne da ustanem – istu onu ruku koja me je bacila na pod.

Ništa lično.

Tokom deset godina i tri meseca koliko sam proveo u zatvoru, osuđen za pet naoružanih pljački počinjenih u izmaglici heroinske zavisnosti, vožnja autobusom ili kombijem od jednog do drugog bajboka je generalno bio surov proces. Okovi su svima teško padali, ali to je bila samo još jedna odlika sistema. Ionako smo bili samo brojevi.

Kada je karta besplatna, dobiješ ono za šta si platio.

Modrice koje sam zadobio vozeći se u marici su bile jednako rasprostranjene, nisu bile grupisane ili pojedinačne. Obično sam izgledao kao da sam išiban sa svih strana. Pandur koji me je podigao nije ni trepnuo, jer svakodnevno viđa takve stvari. Ali torzo me je boleo nedelju dana. Jesam li pomenuo da sam imao osećaj da se u kombiju vozim sat vremena, a vožnja u stvari nije trajala više od 60 sekundi? Mislite li da biste uspeli da stojite uspravno, čak i okovani, u vozilu u pokretu? Da ste zbog vožnje skejtborda, jahanja na dasci ili vožnji metroom stekli ravnotežu bogova? Pa, probajte to na podu sopstvene kuće: lezite i ustanite bez korišćenja ruku. Nećete lako uspeti, ako ne primenite metodu iskusnih zatvorenika, a do tada ćete biti gola voda od znoja.

Nisam neka balerina, i trikove su morali da mi pokažu prekaljeni robijaši: oslonac stavi na čelo, i gurni sebe u klečeći položaj.

Ako je marica u kojoj se Fredi Grej napatio iole nalik nekolicini njih koje sam počastio svojim prisustvom, unutrašnjost je potpuno čelična. Tako je lakše isprati krv, povraćku, pljuvačku i druge tečnosti koje počinilac izluči usled nasilja. Takođe ne smeju da postoje šupljine ili žljebovi u kojima bi nešto moglo da se sakrije. Ako ne uspeš da progutaš nelegalnu hemikaliju, oružje ili neki drugi plen koji je promakao pandurima tokom prvog pretresa, to će biti samo još jedan dokaz protiv tebe kada stigneš na odredište, gde će te dočekati temeljni pretres.

Unutrašnjost kombija je kao unutrašnjost frižidera – bezlični kontejner napravljen za skladištenje mesa. Jedini ustupak koji vozila snaga zakona i reda generalno nude svojim putnicima su zaobljene ivice na spojevima čeličnih ploča (Baltimorsko policijsko odeljenje je nedavno uvelo nova pravila za obezbeđivanje zatvorenika pojasevima, pravila po kojima policajci koji su uhapsili Greja nisu postupali). Bezbednost je bitna, jer nezgode mogu da rezultiraju tužbama. Država je teoretski odgovorna za dobrobit neke osobe čim bude uhapšena, ali postoje drugi razlozi da se pravila zaobiđu. Marice, obično prvi korak na putovanju koje može da traje zauvek, nisu zabavna mesta. Pokušaji samoubistva bivaju obezhrabreni nedostatkom potrebnih uglova.

Pravda mora da bude zadovoljena.

Procenjujem da sam proveo više od stotinu sati vezan lisicama, od milja zvanim „narukvicama". Niko ne žuri kada se transportuju zatvorenici. Ni zatvorenicima se ne žuri da stignu u novu ćeliju, i pošto skoro u potpunosti hipotetičke opasnosti transporta čuvarima donose „bonus za opasnost" – a prečuo sam da bonusi iznosi 1,5 regularne satnice – ni oni nikuda ne žure. Sledeći put kada vidite par zatvorskih čuvara kako po hladnom, zimskom danu lagano ručaju u bašti odmorišta na autoputu, imajte na umu da je negde iza verovatno parkiran autobus pun okovanih ljudi koji drhte od hladnoće, i odbrojavaju sekunde dok se čuvari ne vrate i ponovo uključe grejanje. Leti se znoje dok ponovo ne upale klimu.

Možda ste pretpostavili da se prozori ne otvaraju.

Putovanje na sever, od prijemnog zatvora zvanog Daunstejt, uz Hadson, od Njujorka do niza jedinica različitog stepena bezbednosti (takozvanih „kutija") u okrugu Maloun, liči na vožnju do kanadske granice. Traje oko 14 sati, a ja sam to prošao šest puta. Razdaljina je više stotina kilometara, a Kazneno-popravno odeljenje ne želi da rizikuje da mu naplate kaznu za prebrzu vožnju.

Ta putovanja spadaju u neka od najgorih iskustava koja osuđenik doživi tokom kazne. Kao prvo, vozila – često stari autobusi – ne ulivaju mnogo poverenja. Ono što izgleda kao drugi život linijskih autobusa, smatra se diskutabilnim u zatvorskom dvorištu, ali ponekad sam razmišljao o bezbednosnom aspektu takve organizacije. Nije li opasno koristiti stare autobuse? Da li preuzimaju taj rizik da bi uštedeli pare? Neke od mojih sumnji su bile potvrđene jednom prilikom, kada se jedan vozač Odeljenja, koji je promenio posao pre više godina, oduševio kada je seo za volan svog omiljenog, starog vozila. Terao je sve da se dive njegovoj opscenoj škrabotini koju je urezao u plastiku kada je pre dvadeset godina tim autobusom prevozio putnike. Lascivne (ali prilično obdarene) figure na crtežima mi nisu toliko smetale, koliko vešanje na autobusu.

Našim čuvarima to nije toliko smetalo, jer su imali svoje tapacirane novčanike na kojima su mogli da sede.

Srećom, prozori na autobusima su uglavnom već bili zatamnjeni, i drugi učesnici u saobraćaju nisu mogli da vide zatvorenike unutra. Meki tapacirung koji je vozilo imalo u prošlom životu obično je bio uklonjen, i stavljeno je mnogo više plastičnih sedišta. Između putnika i vozača se nalazila ojačana ograda, a u zadnjem delu se nalazio kavez za naoružanog čuvara. Ni u jednom zatvoru nije dozvoljeno vatreno oružje, da ga se zatvorenici ne bi dočepali i uzeli taoce, pa se izdaje iz oružarnice koja se nalazi izvan zatvorskih kapija. Bunker u zadnjem delu autobusa ima celu putničku kabinu u dometu, ali jedina vrata do njega se otvaraju spolja. S druge strane, toalet uopšte nema vrata.

Ali većina nas je samo želela da nam malo olabave lisice. Naravno nismo znali medicinski termin za „cheiralgia paresthetica", neuropatiju šake koja, prema „Žurnalu hirurgije šaka" nastaje usled traume radijalnog nerva. Simptomi uključuju utrnutost, žmarce, peckanje ili bol; mogu da je izazovu previše stegnute lisice, kao što je utvrđeno u medicinskoj literaturi, ali o tome koliko su lisice stegnute odlučuje nadležni policajac (zatvorenice su se u državi Njujork tek pre nekoliko godina izborile za pravo da se porađaju bez lisica na rukama, mada izgleda da i o tome odlučuju policajci).

Čak i na pojedinačnim autobusima, uslovi za naše zglobove su bili različiti. Ja sam obično imao bolno povređene zglobove posle takve vožnje, povrede su trajale danima. A lisice su mi retko bile previše stegnute – ništa nije rečeno, ali mislim da mi je to bila nagrada zbog bele boje kože. Video sam šta se dogodi šakama posle dana provedenog u namerno previše stegnutim lisicama. Otekle bi kao baloni, i više ne bi bile crne, već plave.

Koliko god da su čelične lisice izbrušene, crna kutija je bila gora. To je čelični dodatak koji prekriva lanac između dva dela lisica, koji biva dušmanski zakatančen za lanac koji ti je obavijen oko torzoa. Ovakva zverska postavka ti ostavlja samo dvadeset centimetara manevarskog prostora za pokrete ruku. Iz nekog razloga, neprekidno ponavljaju da je zatvorenik izumeo ovu zlu, imobilišuću kutiju. Svaki put kada sam putovao razgovaralo se o toj veleizdaji, iako niko nije znao gde ili kada je ovaj Juda od zatvorenika to napravio.

Na internetu je potvrđeno da ovaj trač kruži po zatvorima širom zemlje, ali nije potvrđen identitet tog izdajnika (šta više, mađioničar po imenu Stiv „Mračni majstor oslobađanja" tvrdi da ga je on izumeo). U međuvremenu, jedan istaknuti proizvođač lisica nedavno je proslavio stogodišnjicu svog proizvoda, profitirajući na mnogobrojnim prodajnim promocijama.

Pročitajte i Kako se Robert Durst ponašao u zatvoru

Ko kaže da se zločin ne isplati?

Okovi na nogama ostavljaju jednu nogu slobodnom. Ovo nije zbog ljubaznosti – moja leva noga je vezana za desnu nogu nekog nasumično izabranog robijaša, i obrnuto. Lanac kojim smo vezani je kratak, i penjanje uz stepenice zahteva sinhronizovani ples koji nije nimalo graciozan. Takođe, neko mora da vodi, i taj nagoveštaj hijerarhije ume da bude izazovan. Naša rana jutra su počinjala komešanjem, jer bi svako želeo da izbegne da mu ludak ili neki smrdljivac bude parnjak. To je bila svojevrsna vežba u modeliranju ponašanja, teoriji igre i logike koju su ljudi koji su napustili školu sa deset godina „zato što je bila glupa" instiktivno savladali. Na kraju su ludaci uvek bili vezivani za smrdljivce, a i rasna segregacija je nekako uspevala da se održi. Ali to nije obezbeđivalo mir.

______________________________________________________Pogledajte VICE film Pravi Volter Vajt

______________________________________________________

Koliko god da sam patio, bilo je trenutaka kada sam bio zahvalan na ograničenjima koja je sputanost nametala. Neprijatelji su se često sretali u autobusima, pošto bi autobus zastao u svakoj jedinici da pokupi nekoga kome je istegla kazna samice. A oni koji nisu dolazili iz kutije su bili naoružani. Na ostrvu Rajkers, trik je bio žilet u jabuci. Na severu, oni kojima je to bilo potrebno, nosili su skalpel u jednoj nozdrvi, spremni da ga iskijaju u okovanu ruku. Takva kombinacija je pošla po zlu za jednog mog poznanika koji je usisao hirurški nož u svoja pluća. Njegov rezon je bio taj da je bio oblepljen trakom, a kada bi to prijavio, dobio bi godinu dana samice zbog posedovanja oružja.

Poslednji put kada sam ga sreo, bio je živ i priključio se zatvorskoj bejzbol ekipi.

Drugi način za izmirivanje računa je bilo pesničenje, koje je bilo najteže za taoca koji je bio vezan za onog koji se tuče. I mnogo pljuvačke je letelo po tim autobusima. Ručak su uvek bile špagete bolonjeze, koje su pod određenim svetlom bile zelene. Da bi jeo, morao bi ustima da dohvatiš ruke; grbavci su bili prirodno talentovani. Ali najiskusniji putnici na zatvorskim linijama uopšte nisu ni jeli.

Na kraju krajeva, ako je uriniranje dok si okovima vezan za drugog čoveka nelagodno ali izvodljivo, isprazniti creva je apsolutno traumatično. To što je tvoj parnjak prisutan je dovoljno loše, ali kada dođe trenutak da treba da se obrišeš, shvatiš u kolikoj si zapravo nevolji. Lanac za torzo koji je prikačen za crnu kutiju ne dalje ti manevarski prostor da napraviš pokret kojim bi postigao svoj cilj. Video sam jednog krupnog momka koji više nije mogao da se suzdrži i iskenjao se preko puta naoružanog čuvara. Njegov parnjak je zatvorio oči i u mislima otišao na neko srećnije mesto. Kada se debeljko olakšao, zamolio je čuvara da mu odveže ruku da bi mogao da se obriše. Želja odbijena. To je bilo strogo zabranjeno, nije bilo čak ni toalet papira. Siroti čovek je pitao pandura šta bi trebalo da uradi.

„Taj tvoj partner će morati da ti pomogne".

Ali to je bio prag koji partner nije mogao da pređe. Ostatak vožnje je bio težak za sve nas.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu