Ja sam pijanica koja vodi bar

Ovaj članak je preuzet sa MUNCHIES

Imao sam trinaest godina kada sam prvi put pio alkohol. Preterao sam i bilo mi je baš loše. Kada sam napunio osamnaest, počeo sam da pijem svakog dana.

Alkohol mi je momentalno pomogao sa ličnim nesigurnostima. Osećao sam se bolje u svojoj koži, u onome ko sam i šta sam. Imao sam više samopouzdanja i osećao se privlačnije. Školovao sam se za barmena, a prirodno nisam društven koliko taj posao to zahteva. Da bih bio takav, moram da popijem koju. Piće kod mene ima ulogu da probije led, kao infuzija koja mi daje određenu dozu zrelosti koja mi omogućava da budem osoba kakva bi trebalo da budem. Uživao sam u tome i to je zaista funkcionisalo.

Onda je, pre dve godine, prestalo da deluje.

Bili smo na dodeli nagrada gde je moj bar Vera Pizzeria osvojio titulu najboljeg novog bara grada Bufala, u Njujorku. Mnogo se pilo i proslavljala se pobeda. Moja žena je u nekom trenutku shvatila da je previše pijana i krenula kući, a ja sam ostao i nastavio sa žurkom. Kada sam konačno stigao do kuće, skapirao sam da nemam ključ. Žena je zaključala vrata i verovatno se već komirala u krevetu. Besno sam šutirao vrata. Ona su bila od čelika i ja sam toliko jako šutnuo da sam slomio nogu, a ona se opet nisu otvorila. Našao sam se ispred kuće na zemlji sa strašnim bolovima dozivajući pomoć, totalno razvaljen.

Nedelju dana kasnije morao sam na operaciju, a noga je bila beskorisna naredna tri meseca. To je bio jedan veliki znak upozorenja. Zašto jednostavno nisam otišao kući sa svojom ženom, nego sam morao da nastavim da ločem na žurci.

Jednom drugom prilikom, sređivao sam svoj bar. Sa sprata sam strčao dole da uzmem neke peškire. Ne sećam se tačno šta se dogodilo – verovatno sam istripovao nešto. Sledeće čega se sećam je da ležim u podrumu sa slomljenom ključnom kosti i krvavom ranom na glavi. Dogegao sam se do sprata gde je jedan od mojih radnika završavao sređivanje. Bilo je pet ili šest ujutru, a on mi je rekao „O, pa ja sam mislio da si ti otišao".

BUUUUM. Još jedna poseta bolnici.

Sve ovo što se dešavalo nisam pripisivao alkoholu. Kada kažeš alkoholičar uvek misliš na prljave beskućnike koji cirkaju iza svakog ćoška. U našem poslu mi govorimo sebi da smo iznad toga, da se to ne održava na nas jer je to naš posao. I svi oko nas piju svako veče, to je skroz normalno. Ja nisam alkoholičar – ja sam barmen.

Pio sam svake jebene noći otprilike dvanaest godina. Čak i kada sam sam na gajbi, tu je uvek nekoliko flaša piva ili vino. Sebi sam govorio da mi je to potrebno da bih zaspao.

Onda mi se raspao brak. Ali ni tada nisam prestao da pijem. Nikad nisam ni pomislio na to.

Čitav svoj život sam uložio u taj bar, i mislio sam da će me rad u njemu ispunjavati. Dobio sam sve te silne nagrade i pohvale, a onda je postalo teško za mene i shvatio sam da me ipak ne ispunjava. Nije to bilo ono što je trebalo da bude i što sam ja želeo i očekivao.

Jednog nedeljnog jutra ušetao sam u bar. Taj period sam baš dugo bio u bedaku. Seo sam za šank znajući da moram nešto da uradim i rešim problem. I to sam radio nekoliko meseci: dođem u bar, sednem sam sa sobom i flašom, i čekam da mi neko rešenje za moje životne probleme padne na pamet.

Posle nekoliko minuta, dva moja radnika i moja nova devojka Šona ušli su u bar. „Tražili smo te", rekli su mi. „Želimo da popričamo sa tobom".

Hm, razmišljao sam, koliko je to uvrnuto? Slobodan mi je dan, a ja sam sedeo u baru i razmišljao o životnim problemima i onda su se ljudi pojavili u želji da saznaju šta nije u redu sa mnom. Progovorio sam: „Mislim da bi trebalo malo da oladim sa pićem". Na šta su oni odgovorili „ Mislimo da bi trebalo da uradiš malo više od toga. Trebalo bi da odeš u centar za detoksikaciju. "

Ja sam bio u fazonu „Čekaj, pa nije baš dotle došle". Nisam se ujutru budio sa zagrljenom flašom, to valjda znači da nisam alkoholičar.

Ali ko je adekvatan da ti kaže koja je tvoja defenicija životnog dna? Vodim veoma uspešan restoran, imam para, prijatelje i prelepu devojku. Imao sam sve te stvari na osnovu kojih možeš da zaključiš da mi ide sjajno u životu, a opet – bio sam očajan. I to je bilo moje dno: apsolutni očaj.

Pogledao sam i rekao „Znate šta? Uradiću sve što kažete jer ne mogu da skapiram šta nije u redu sa mnom".

Pozvao sam prijatelja koji je doktor i rekao mu da razmišljam o ostavljanju alkohola. On mi je odgovorio „ Pa, s obzirom na tvoje stanje, skidanje na suvo neće delovati. Tebi treba medicinski nadzor i pomoć tokom odvikavanja". Do tog trenutka nisam bio svestan da je toliko loše.

Kada sam se čekirao u centar za detoksikaciju u okrugu Iri, tresao sam se kao list na vetru. Nestalo mi je pića prethodne večeri, naravno, i odradio sam par šotova pred sam odlazak na detoksikaciju, čisto da mi daju snage i hrabrosti. Tresao sam se jer mi je trebalo još alkohola. I eto me sa 0,8 promila alkohola u krvi, na dozvoljenoj granici.

Bio sam u centru četiri ili pet dana. Dali su mi narkotike da nadomeste alkohol od kog je moje telo bilo zavisno. U belom mantilu sa sobnim papučama, smešten sam na istom spratu zajedno sa zavisnicima od meta, kreka, i heroina. Ponavljao sam sebi Ovde si zbog alkohola, što nije ni blizu heroinu i kreku.

Kada sam odlazio, zadao sam sebi cilj da ostanem trezan narednih 30 dana. Bio sam jebeno očajan sve vreme, ali to nikom nisam priznao. Vratio sam se i u bar, radeći svaku noć. Ubedio sam sebe da nisam alkoholičar, jer alkoholičari ne bi mogli da rade ovo što ja sad radim. Ceo zadatak sam čak produžio na još petnaest dana. Dobro sam, kontrolišem se, ja to mogu. Ja imam kontrolu nad ovim i moći ću ponovo da pijem. Piću umereno.

Pretpostavljam da umem da budem ubedljiv, jer su Šona i svi moji prijatelji mislili da sam dobro. Posle dve ili tri nedelje, ponovo sam se vratio na staro.

Moj brat radi u centru za odvikavanje u Ostinu, pa ga je Šona pozvala i pitala za savet. Počela je i da odlazi tamo i uči stvari iz Al Anona, čisto za sebe. Došao bih kući i zatekao Al Anon knjigu na stolu, glasno se nasmejao, i stavio svoju čašu vina na nju. Dokazao sam sebi da nisam alkoholičar jer 45 dana nisam okusio ništa od alkohola.

Iste godine posle praznika, pogodilo me je ponovo – depresija i očaj.

Jedno jutro probudio sam se sa mamurlukom. Otišao sam u dnevnu sobu a tamo su sedeli svi: moj brat iz Ostina, roditelji, radnici iz bara, i moje sestre. Okej, pretpostavljam da je vreme za intervenciju. Seo sam, a brat mi je saopštio da je već sve ugovoreno, odlazimo zajedno na avion pravo u centar za odvikavanje u Ostinu.

„Okej, ali ne mogu to da obavim danas, znaš" rekao sam, „ne pokušavam da pobegnem od toga, samo pre nego što odem moram da se uverim da je bar…"

Nisam ni završio rečenicu, a Šona i moja tata su mi uveliko pokazivali plan kako će voditi bar dok nisam tu. „Potrebne su nam samo neke šifre i smernice, sve ostalo je sređeno. Ne brini. Treba ti pomoć. Idi tamo gde moraš".

Kada sam stigao u Ostin, stalno sam razmišljao od čega ću živeti. „ Da li ću stvarno morati da se otarasim svog bara?", pitao sam savetnike. Rekli su da ne moram. To je moj posao i moj život. Ali nisam bio siguran hoću li moći da upravljam njime, i u kom ću stanju biti posle rehabilitacije.

Sada kada sam izašao i kada sam trezan, osećam se sasvim neutralno kada je piće u pitanju. Ne moram da se krijem od njega. Ne izbegavam određena mesta jer ljudi tamo piju. Mogu da ga gledam i mirišem i ne smeta mi. Skroz mi je svejedno.

Mogu i da radim u baru takođe. Jedina stvar koja mi se ne sviđa kod posla je što sam inače probao neka pića zbog ravnoteže sastojaka u koktelima. To ne radim, pa se osećam kao kuvar koji na kraju ne proba jelo koje je napravio. Ali sem toga, život je lep.

Rektorova porodica je platila 30. 000 dolara za njegovo lečenje. Posle ozbiljne grupe, kao i jedan-na-jedan terapije, Rektor se vratio kući. Trezan je od maja 2015. Ima 35 godina, a on i Šona očekuju malog dečaka na ovo proleće. U septembru njegov bar će proslaviti pet godina postojanja

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu