​Tajni svet ženskih džiu-džicu boraca u Iranu

Leila* je sa 12 godina po prvi put izašla van granica rodnog Irana. Sledećih 15 provela je u Velikoj Britaniji, da bi se vratila kao odrasla žena zaražena džiu-džicu virusom.

Tačnije, zaljubila se u brazilski džiu-džicu (BJJ), borilačku veštinu koja se širi brže od bilo kog drugog takmičarskog sporta na svetu, delom zbog popularnosti Ultimat fajta (UFC).

BJJ je rvačka disciplina koja podseća na olimpijsko rvanje ili na džudo; telo i ekstremiteti kontrolišu se koristeći brojne zahvate, sa ciljem da se protivnik imobiliše i „zaključava". Tokom sparinga, suparnici se redovno zateknu upetljani u vrlo intimnim pozama, što je svakako problem u jednoj od najviše polno izolovanih zemalja na svetu.

„Ženama čak nije dozvoljeno ni da gledaju muški trening," kaže Leila. Da i same izađu na strunjaču naravno ne dolazi u obzir.

Posle revolucije iz 1979., ajatolah Ruhola Homeini zaveo je šerijatski zakon u koji su spadali brojni propisi o javnom ophođenju između pripadnika različitih polova. Leila kaže da je fizički napor treninga više nego dovoljan – ne treba joj psihički pritisak koji nose zakonske pretnje raznim kaznama, pa i smrtnom.

„Seksizma ima uvek i svugde. Ne smeta mi da pokrivam lice, ali smeta mi kako me gledaju, kako se ponašaju. Žena ovde nema slobodu da ide gde želi i radi šta želi", javlja Leila iz Teherana preko loše veze.

Sa druge strane, smatra se da je za iranske rvače muškog pola preveliko iskušenje da čak i pomisle da treniraju sa ženom, pre svega zbog fizičke bliskosti koju ovaj sport nameće.

Džiu-džicu je naglo postao popularan širom sveta; ova veština se vežba u okviru mnogih akademija i škola.

„Kako za muškarce tako i za žene, džiu-džicu daje samopouzdanje potrebno da bi se suočili sa bilo kojim životnim problemom," kaže Rodžer Grejsi, unuk začetnika ove veštine i desetostruki prvak sveta. Razgovarao je sa nama po završetku treninga na Akademiji Rodžer Grejsi u zapadnom Londonu. „Nekima je ovo vežba, nekima je sport, nekima samoodbrana. Jednu našu polaznicu su pre dve nedelje dvojica napala na ulici. Hteli su da je opljačkaju, bacili je na zemlju, ali ona je uspela da se odbrani od dva krupna muškarca i da im pobegne."

Ravnopravnost žena u 21. veku nigde nije više vidljiva nego u borilačkim sportovima. Ovde se vrednuje isključivo tehnika i veština, a taj koncept je omogućio popularnim ženskim borcima – olimpijskoj džudo šampionki Rondi Rauzi i aktuelnoj šampionki u bantam kategoriji Miši Tejt – da se na ravnoj nozi nose sa muškim kolegama.

Pa ipak, režim sankcija pod kojim se Iran nalazio ugušio je potencijalni razvoj BJJ u ovoj bliskoistočnoj zemlji; instruktori mnogo češće odlaze u Brazil, Ameriku, Evropu, ili Istočnu Aziju. Samo nekoliko kilometara sa druge strane Persijskog zaliva, BJJ je nezvanično postao državni sport broj jedan Ujedinjenih arapskih emirata (UAE) zahvaljujući podršci šeika Tahnuna bin Zaida, iako pred ženama i tu stoje slične zabrane.

Brazilski džiu-džicu je tek u povoju kad je u pitanju Iran, objašnjava Leila; u čitavoj zemlji radi samo četiri ili pet malih klubova. Mnogi muškarci prinuđeni su da se oslone na uputstva sa Jutjub snimaka pa se tako snalaze. Za žene ova veština praktično ne postoji, bar u očima zakona, i ne omogućava im se da je nauče.

Leila je prekinula trening u Londonu na dva meseca da bi se vratila kući zbog očeve sahrane. „Stvarno sam oslabila, nisam se kretala kako treba. Bilo je strašno, ne želim da mi se to ponovo desi." Danas živi i radi u prestonici Irana, a trenira u tajnosti sa borcem suprotnog pola kome, baš kao i njoj, „samo treba partner za roling".

Od kako su se upoznali preko društvenih mreža, ovo dvoje boraca shvatili su da mogu jedno drugom da pomognu da unaprede veštine. Našli su diskretnu salu, i sad se kriju od moralnih nadzornika – treniraju rano ujutru svakog vikenda (četvrtak i petak u Iranu) da ih niko ne bi zatekao na delu.

„Nije nam dozvoljeno da zajedno treniramo. Klub mora da se pridržava islamskih propisa. Opasno je, mogu da ih zatvore zbog nas."

Pitam je kakva bi kazna njima sledovala ako ih uhvate kako treniraju zajedno, a ona se smeje naizgled prkosno, a zatim se na trenutak odmiče od telefona i nekom nešto objašnjava na farsiju. „Ovo je korumpirana zemlja," kaže Leila po povratku. „Platili bismo kaznu, odnosno mito. Samo im daš nekih 200 funti, oni te odvedu do policijske stanice gde potpišeš izjavu da si pogrešila i nećeš više nikad. Sve može za pare."

Prethodni put mi je Leila uživo ispričala koliko su servisi za razmenu enkriptovanih poruka pomogli razvoju borilačkih veština među Iračankama. Živeti i trenirati pod šerijatskim zakonom drastično se razlikuje od života na koji je navila u Londonu, gde „nikog nije briga gde ideš i šta radiš."

Kao i ostali ženski borci, Leila je prinuđena na rizik jer ne može da se odvikne od sporta.

„Nisam došla ovde da nekog uvežbavam, ni da postanem šampion, ni da promovišem iransko žensko rvanje. Hoću samo da održim svoj režim treninga. Cilj mi je da uštedim nešto novca pa da se preselim u Brazil i tamo za četiri-pet godina steknem crni pojas. To ovde nikad ne bih uradila."

Do tada, Leila i druge žene nalik njoj moraće da potajno sarađuju sa drugim državljanima Irana da bi mogle da treniraju.

*imena su izmenjena

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu