​Heroinska epidemija koja je inspirisala bolivudski film

Na krivudavim ulicama Pritnagara, gradića na severu indijske provincije Pandžab, Gurprit Sing Čauhan moli me da pazim na svoju torbu i da mu ne gazim auspuh motora

Vozi veliki, skupoceni motor blistavo narandžastih ručki kakve se mogu videti po lokalnim video spotovima popularnih muzičara. Kao da mu nije mesto tu među oronulim kućama i zelenim poljima. „Ostavio sam heroin na šest meseci da bih uštedeo za motor", kaže Čauhan ponosno.

Nadimak mu je Sonu, što mu nimalo ne stoji. Zvuči nekako mlitavo i detinjasto, a on je visok i ozbiljan. „Ne volim kad me gledaju pravo u oči", kaže Čauhan. „A ne volim ni zatvorene prostore."

Čauhan je počeo da koristi heroin sa 18 godina. Srca mladalački slomljenog zbog ljubavi koju još nije sasvim preležao, jednog dana se odao drogama što možda i nije bila najbolja ideja. „Udala se za nekog lika iz grada. Ja sam oženio heroin na pragu kuće."

Ovde u Pritnagaru, gde živi dvestotinak porodica, više od trideset mladića koristi ili diluje heroin. Pandžabska sela u blizini granice nekada su bila poznata po kulturnoj solidarnosti Pakistanaca i Indijaca, a danas su poznata kao žarišta trgovine drogom. Širom ove provincije, 232,000 ljudi zavisno je od opijata; zvanični podaci pokazuju da 70% ovih korisnika čine mladi ljudi.

Epidemija narkomanije u Pandžabu, koju nekad potpomaže policija, inspirisala je jedan bolivudski film i bezbroj kampanja za dizanje svesti u javnosti, ali niko nije našao efikasno rešenje kojim bi se ova pošast suzbila. Samo 2,000 ljudi stiglo je do centara za rehabilitaciju, iako je pomoć potražilo skoro 80% zavisnika.

U problem se svake godine sve ranije ulazi, što u slučaju Pritnagara znači da su dečaci od po dvanaest godina već navučeni.

„Dođu prvo kod nas, hvatamo ih dok su još sveži", kaže Čauhan. „Dobro se zarađuje. A šta drugo da radim? Za mene nema obrazovanja, ne zanima me da obrađujem zemlju, samo mi droga ostaje."

U Pandžabu se već vekovima tradicionalno puši opijum u rekreativne svrhe. Taj isti čisti opijum, ili afim kako ga ovde zovu, danas se koristi za proizvodnju najpopularnijeg heroina na svetu. Sa njim se mešaju razni farmaceutski proizvodi, kokain, i jeftini smek.

Heroin je skup, ali ne dovoljno skup; u ovom kraju se gram može dobiti za 1,500 rupija (oko 23 dolara). Jedan gram većini redovnih korisnika potraje dva dana. Iako zadruge i samostalni dileri proizvode mnoge droge nelegalno, država ovde snosi odgovornost.

Još 2014, mediji su počele da ispituju umešanost državnih organa Pandžaba u prodaju droga. Godinu dana ranije, Indian Express i drugi listovi razotkrili su najveći lanac proizvodnje i prodaje droga, na čijem čelu se našao Jagdiš Bola , bivši policajac i istaknuti član društva.

Bola, čija se imovina procenjuje na 7 miliona rupija (105,000 dolara), bio je optužen za proizvodnju, posedovanje, i prodaju pseudoefedrina, jednog od sastojaka meta. Optužnica je protiv njega podignuta i zbog posedovanja oružja bez dozvole. Pa ipak, sud je tek dve godine kasnije izrekao kaznu i suspendovao Bolu, što je u međuvremenu omogućilo da droga nastavi da teče pod nadzorom državnih organa.

Sela po Pandžabu jasna su ilustracija činjenice da nijedan od dosadašnjih pokušaja da se ovo zaustavi nije bio dovoljno ubedljiv.

Čauhan me vozi do male barake nedaleko od granice sa Pakistanom, gde vidim hrpe heroina koji čeka na isporuku. Ušli smo na motoru i izašli nedugo potom; niko ne sme da nas vidi.

„Ništa slikanje", kaže on tmurno i baca pogled ka ljudima koji stoja ispred straćare. „Ja bih se možda i izvukao, ali ti ne bi."

Izveštaji iz 2007. navode da Avganistan proizvodi 8,200 tona opijuma godišnje, što je značilo da su Talibani u tom trenutku bili najveći proizvođač heroina na svetu. Američke vlasti su nominalno pokušale da zaustave ovu distribuciju od koje se delimično finansira teroristička aktivnost Talibana i drugih grupa, ali UN istraživanja su 2014. pokazala da je stopa prodaje avganistanskog heroina rekordno visoka.

Talibani izvoze opijum i heroin na sve strane sveta, ali geografska blizina Indije čini je primarnom metom. Heroin u zemlju prodire preko granice sa susednim Pakistanom, čiji su carinici malobrojni i korumpirani, što krijumčarima olakšava posao.

Kašmir, provincija na severoistoku Indije, prva je podlegla krijumčarima droge, zlata, oružja, i lažnih dokumenata. Ali zbog visokog prisustva vojske, krijumčari su se preusmerili na Pandžab .

Osim same supstance, Talibani takođe izvoze korupciju, strah, i opšte bezakonje. U teroristički napad početkom godine u Patnakotu bili su umešani krijumčari droge ali navodno i Salvinder Sing, policijski inspektor, koji im je možda omogućio pristup u Pandžab.

„Ko da nas zaštiti? Oni što treba da nas štite ih u stvari i puštaju", kaže mladi zatvorenik Amrit sa kojim sam razgovarala u panakotskom zatvoru. „Oni uzmu svoj ćar a nas bace u zatvor", kaže on i pokazuje ka stražaru. Zauzvrat dobija motkom po nogama.

Iako supstanca ulazi preko granice, značajan deo obrade odvija se u samoj Indiji. Hemikalije se fabrički proizvode po Pandžabu i Himakal Pradešu, javlja Indian Express, što distribuciju samo olakšava. Policajci su među glavnim distributerima, a od uhapšenih dilera obično se lako pribavi skup heroin. Iako mnogi zatvori po Pandžabu takođe funkcionišu kao centri za rehabilitaciju, ni u njima nije teško nabaviti drogu.

U razgovoru sa studentom Univerziteta Lovely Professional u Pagvari, nedaleko od Đalandara, saznala sam da okolni dileri prodaju svoju robu na samom univerzitetu.

U studentskom gradu su zbog droge hapšeni studenti iz Nigerije i Ugande, a ovog avgusta je lokalni političar iz BJP – političke stranke desne orijentacije – uhapšen zbog prodaje pilula studentima.

„Ovo je industrija bogatih moćnika. Ne može se protiv nje", kaže vlasnik hotela u Đalandaru koji nije želeo da mu se ime pominje. „Univerziteti, restorani, lokalne radnje – sve su to postali kiosci za prodaju droge."

Posle dvogodišnje istraje problema zavisnosti u Pandžabu, pokrenuta je kratkotrajna i mahnita policijska akcija. Hapšenja su bila nasumična, optužnice nemilosrdne, a rezultati nikakvi.

Većinu ovih istraga odbacili su državni organi Pandžaba, a malobrojni javni centri za rehabilitaciju ne mogu da prime potreban broj pacijenata. U Patnakotu, državna bolnica koju sam posetila imala je desetak kreveta i dva doktora, od kojih je jedan bio na godišnjem odmoru.

Osim javnih institucija, tu su i privatne klinike pretvorene u centre za rehabilitaciju u pokušaju da privuku klijentelu. Osoblje je loše obučeno, a državni resursi gotovo zanemarljivi . Novac se radije usmerava u velike i bombastične kampanje.

„Većina centara su samo prihvatilišta, bez ikakvih programa, nadzora, društvene podrške", kaže Dr J. P. S. Batija, psihijatar iz „ Isposništva", jedne od retkih institucija u Pandžabu koja nudi dugotrajnu i intenzivnu rehabilitaciju. „Pacijentima se često nude alternativni lekovi koji im pomažu da se nose sa osnovnom bolešću zavisnosti, što i nije lek već samo izaziva novu zavisnost."

U selu u opštini Đalandar po imenu Rurka Kalan, Sandip (ime izmenjeno) je upravo završio oporavak na klinici tokom kog je po drugi put pokušao da se izleči od zavisnosti.

Ovaj dvadesetpetogodišnjak crnih noktiju ima tragove igala svud po telu. Teško mu je da sedi dok priča. Sandip je nekad bio student i vozač, ali zatim je počeo da radi kao diler za izvesne mladiće iz bogatih porodica. Ubrzo se i sam navukao, dilujući na venčanjama i zabavama gde je puštao muziku.

„Rekli su mi da ne smem niše nikad da se drogiram", kaže Sandim o svom procesu rehabilitacije. „Rekli su da će da me prebiju ako vide da sam se radio."

Posle frke iz 2014., policajci su počeli da rutinski vrše racije i navodno nemilosrdno čiste svoju provinciju. Zavisnici su zatvarani, premlaćivani, mučeni, čak i drogirani da ne bi umrli od posledica krize. Na porodice zavisnika je počeo da se promenjuje arhaični kazneni sistem, jer zakon više nije hteo da leči već da kažnjava.

Iako podaci o ovim zloupotrebama dospevaju u javnost, sistem se ne menja. Privode se i ispituju siromašni, zabranjuju se jeftine droge, ali ekonomija prodaje heroina ostaje netaknuta.

„Pilule su za bednike", tvrdi Sandip. „Ako se vratim drogama, ići ću opet na pravu stvar (heroin)".

Iako toliki mladi ljudi još uvek vuku višegodišnje probleme zavisnosti, vladajuća stranka Akali Dal i dalje zanemaruje problem sa drogom u Pandžabu. Samo 2015. godine u zatvorima ove provincije umrlo je osamdeset šestoro ljudi, tvrdi Indian Express , a stepen zavisnosti od heroina povećan je za 20 procenata.

Prvog septembra 2016., ponovo su sprovedena ispitivanja širom Pandžaba. Političari su zaključili da glasine o zavisničkoj krizi u Pandžabu šire njihovi protivnici iz opozicije. Ranije su naveli da je to deo šireg propagandnog plana da se naruši ugled vlade u najavi izbora 2017. godine. Za to vreme se državna propaganda ne zaustavlja, dok trgovina drogom cveta.

U autobusu za Đalandar, grad na severu provincije, čuje se oglas sa radija: "Kad vam neko kaže da je Pandžab udta (u letu, haj) recite im da greše! Smrt neprijateljima Pandžaba!". Neki putnici odobravaju glasno, neki klimaju glavom, a kondukter pored mene se smeje. „Svi znamo kako stvari stoje, ali niko ne sme da kaže. Ljudi se plaše."

Na usputnim stanicama, putnici izlaze da protegnu noge a kondukter predaje velike crne pakete drugim mladićima koji ga čekaju pod krošnjom drveta. „Sprema se velika proslava u gradu večeras", kaže mi. „Hoćeš sa mnom?"

Iako mediji, pa čak i Bolivud, prate i dokumentuju ovu epidemiju, ona ne usporava. Dokumentarac pod naslovom Glut („Prezasićenje") izašao je pre par godina, ali tek u slučaju Udta Punjab, visokobudžetne produkcije prepune velikih zvezda, je cela Indija pogledala ka severu.

Država umalo da zabrani Udta Punjab, koji verno predstavlja sve staleže sveta droge u Pandžabu. Ovim kultnim filmom danas se mladi na lokalu ponose. Kad je bio objavljen, cela zemlja je imala šta da kaže na tu temu. Delovalo je da će se zbog poruke filma najzad nešto preduzeti. Ali to nije bio slučaj.

Droga u Pandžabu je takođe inspiracija za muzičku industriju koja je predstavlja rekreativno, kao vedri ekscentritet, a zanemaruje prave probleme vezane za korupciju i ugnjetavanje. Trgovina drogom stvara novi stalež imućnih mladih ljudi, negde između bogatih i siromašnih.

Uprkos retkim hvalevrednim pokušajima, Pandžab je danas u istom stanju u kom se nalazio i pre tri godine – u kandžama državne mafije koja nemilice krijumčari, krade, i vrbuje najmlađe među nama.

Pred kraj moje posete, Čauhan me je odveo da upoznam njegovog druga Rađiva Kumara. Rađiv se nedavno zaposlio u kuvajtskom hotelu, pa je samo na kratko svratio u rodni kraj.

„Morao sam da odem odavde, inače mi ne bi bilo spasa", kaže on. „Policija, vlada, lokalni političari, svi su zajedno umešani. Nema bezbednog mesta u Pandžabu. Zato sam i pobegao."

U povratku, Čauhan mi kaže da ga je sramota druga, jer Rađiv nije pravi muškarac. „ Gabru (pravo muško) nigde ne beži i ničeg se ne plaši," kaže on. Neko nam u prolazu dobacuje da su lopovi iz betona odvalili i odneli obližnji bankomat.

„E vidiš! To ti je Pandžab", kaže on glasno i naizgled ponosno.

„Pravi muškarci. Pravi kriminal."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu