​Šta sve naučiš kad jedva preživiš motociklističku nesreću

Sve ilustracije: Michael Dockery

Osećao sam toplu krv duboko u grlu. Teturao sam kraj puta tražeći svoj motocikl, govoreći sebi da sam dobro. Nisam bio u delirijumu; samo sam odbijao da poverujem da sam povređen. Već sam se slupao sa motorom ranije i uvek bih se odmah posle popeo nazad na mašinu. To radite — pronađete motor i sednete nazad na njega. Ali ovaj put sam nosio samo jednu čizmu i spala mi je kaciga. Takođe, uporno sam padao, što je još jedna stvar koja se nije dešavala pre.

Legao sam na leđa i pokušao da ubedim sebe da sam dobro. Napolju je bilo ledeno, pljuštala je kiša, ali moje grudi i stomak kao da su goreli. Kasnije sam saznao da su mi pukli dijafragma, bubreg, jetra i slezina. Polomio sam više rebara i osećao sam kako zvekeću svakim udisajem. Dva rebra su mi probušila desno plućno krilo. Oba pluća su doživela kolaps. Bila su natopljena krvlju i čuo sam neobičan grguljajući zvuk svaki put kad sam pokušao da dođem do daha. Pomislio sam da je to to. Ovaj put si se dokusurio, druže.

Oduvek sam iskušavao sebe. Ložio sam se na to da budem nemaran zato što sam se, svaki put kad bih preživeo, osećao kao da imam neki viši cilj. A onda se desilo ovo. Iznenadio me je kružni tok na pljusku pri brzini od 70 kilometara na čas.

Dok sam ležao tako grguljajući i šišteći, sećam se da sam osećao razočaranje i bes prema samom sebi. Nisam želeo da se moj život svede na smrt kraj puta na jebenoj kiši. Nisam bio zadovoljan životom koji sam vodio niti ko sam bio sa 26 godina. Želeo sam još jednu priliku.

Bolničari su me prebacili u bolnicu u Bathurstu i stavili me u indukovanu komu. Dali su mi 14 transfuzija i otvorili me od grudne kosti do međunožja. Šest hirurga doletelo je iz Sidneja i na smenu mi zašivalo utrobu. Potom su me helikopterom prebacili u Vestmid, gde mi je na hitnom prijemu abdomen ostao otvoren četiri dana. Nisam se probudio tri nedelje.

Kad sam se konačno probudio, telo mi je u potpunosti zavisilo od mašina za održavanje u životu. Nisam mogao da se pomerim. Nisam mogao da govorim. Ostao sam sam sa sobom u glavi i samo sam želeo da spavam. Bio sam budan čitave naredne nedelje, potpuno odvaljen od lekova, ali tek blago svestan da sam dobio drugu priliku koju sam tražio.

Kako su prolazili dani, smanjivale su se doze mojih likova i mojim venama je počelo da studiji osećanje rešenosti. Imao sam i dalje problema sa povredama, ali sam bio samouveren i um mi je bio jak. Ležao sam još tri nedelje samo razmišljajući. Na raspolaganju sam imao samo vreme i iskoristio sam ga da se pomirim sa stvarima koje su mi se desile u životu; da utvrdim gde sam sve pogrešio.

Ali onda je došla nova zvrčka. Umro je desetogodišnjak na drugom kraju hodnika koji se posle doživljene saobraćajne nesreće borio za život. Sa tim nisam mogao nikako da se pomirim. Nisam mogao da shvatim zašto sam ja živ, a on nije. Godinama sam uzimao život zdravo za gotovo, a sada sam počeo da kujem planove za budućnost. On, pak, nije imao nikakvu budućnost. Teško je objasniti koliko sam nisko potonuo dok sam mislio o tome.

Kad se moja glava predala, učinilo je to i moje telo. Nisam se oporavljao zbog infekcije koju lekari nisu mogli da nađu. Zaboravio sam kakav je osećaj jesti ili piti bilo šta. Bilo mi je muka od ukusa krvi, dosta mi je bilo da se praznim u kesu, a apsolutno su mi se na glavu popeli ljudi iz kapele koji su mi propovedali o životu i smrti.

Infekcija se pogoršala. Slučajno su je pronašli negde oko sedme nedelje. Skinuli su me bili sa mašina koje su mi pomagale da dišem i toliko sam se zakašljao da sam se bukvalno otvorio. Morali su ponovo da me smeste u operacionu salu kako bi mi vratili utrobu. Bila je to sreća u nesreći, zato što su tako pronašli infekciju koja mi je izjedala creva.

Ispisali su mi jake antibiotike i lekar me je upozorio da ako se ponovo zakašljem ili samo kinem, to bi mogao da mi bude kraj. Dve nedelje se nisam se pomerio ni centimetar. Znao sam da mi je to poslednja prilika. Usredsredio sam se na disanje i to je bilo to. Skoncentrisao sam se samo na to da preživim.

Čim je infekcija prošla, moje telo se oporavilo. Deset nedelja posle nesreće, teturao sam se po hodniku uz pomoć hodalice. Prvi put kad sam stigao do vrata pao sam pod jačinom bolova. Moj torzo držali su spajalice i steznik, a samo mali pokret ga je izlagao velikom naporu. Moji mišići bili su uništeni kad su me isekli da me operišu.

Kad sam izašao iz bolnice, usredsredio sam se na oporavak. Isprava sam se samo kotrljao po podu, ali sam svakog dana bio sve jači i ustajao bih rano da idem u šetnju. Jednog dana bih stigao do poštanskog sandučeta, narednog dana malo dalje, potom bih uspeo da pređem put, i tako dalje.

Vratio sam se na posao pet ili šest nedelja nakon izlaska iz bolnice, što je verovatno bilo prerano, ali bilo mi je dosadno. Uspeo sam da se nateram da stignem do tačke u kojoj sam imao toliku kontrolu nad svojim telom da sam mogao da se vratim u teretanu i ponovo sednem na motor.

To je jedna stvar koju sam naučio iz čitavog iskustva — da cenim kontrolu koju imam nad sopstvenim telom. Osećam da bolje razumem snagu ljudskog mozga i krhkost ljudskog tela, način na koji oni rade zajedno. Čitao sam od tada mnogo o tome kako naše misli utiču na naša tela, tako da dajem sve od sebe da kontrolišem svoje. Živ sam i zdrav, a volim da mislim da sam uprkos svemu izašao kao pobednik samo zato što sam mislio da mogu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu