Oboje smo slepi. Evo kako to utiče na naš seksualni život

Poslednjih godina, mnogi pojedinci oštećenog vida su podelili slične priče na internetu, o svojim iskustvima sa dejting aplikacijama. Upare se s nekim, i krene im dobro na četu, ali čim pomenu slepilo, pse-vodiče ili bele štapove, njihovi parnjaci prekinu svaku komunikaciju s njima. To čine, tvrde brojni pisci oštećenog vida, zato što mnogi pojedinci koji vide normalno na ljude sa oštećenim vidom gledaju kao na bespomoćna bića – predmet sažaljenja i infantilizacije, pre nego požude i seksualizacije. Ili pretpostavljaju da je biti osoba sa oštećenim vidom nekako isuviše teško. Ili jednostavno ne mogu da shvate kako neko ko ima problem da vidi, ili uopšte ne vidi, može da bude uzbuđen, kada uzmemo u obzir koliko se u našoj kulturi fokus stavlja na vizuelnu erotiku i stimulaciju.

U isti mah, mala, ali primetna populacija fetišista, koje je istraživač fetiša Anil Agraval 2009. godine nazvao amaurofilima, hiperseksualizuje osobe oštećenog vida. Zbog toga što ovaj fetiš nije dobro proučen, niko ne zna koliko amaurofila zapravo ima, pa čak ni da li su svi amaurofili zainteresovani za pojedince sa oštećenim vidom iz istih razloga. Ali mnoge od njih izgleda uzbuđuje ideja o staranju ili dominaciji nad ljudima na koje gledaju kao na slabe ili bespomoćne, što je odrazna manifestacija istih dehumanizujućih stigmatizacija i pristrasnosti.

Mada je tužno što to ipak mora da se kaže, iako neke osobe sa oštećenim vidom pri odrastanju zaista moraju da razviju različite veštine od onih koji vide, da bi se kretali kroz prostore čiji graditelji obično njih baš i nemaju u vidu, generalno nisu bespomoćne više od bilo koga drugog. Niti su išta manje seksualne. Mora se priznati, neki ljudi koji ne mogu da vide možda se u seksu više od većine svojih savremenika fokusiraju na osećaj, miris i zvuk. Ali to nema većeg efekta na njihovu sveukupnu seksualnost, a još manje na čistu hidrauliku seksa, nego kod bilo koje druge osobe, po pitanju erotskih sklonosti.

Stigmatizacija vezana za seks i oštećenje vida u najvećoj meri najverovatnije ne prestaje zato što mediji retko opisuju ljude sa stanjima koja utiču na njihov vid kao seksualna bića, a još manje istražuju detaljnu dinamiku njihovih seksualnih života. Da bismo pomogli da se to ispravi, VICE je nedavno razgovarao sa Džejmsom i Sarom, dvoje zvanično slepih osoba, koje su zajedno poslednjih osam godina (Ne navodimo njihova prezimena, da bi sačuvali njihovu privatnost).

Njihova priča o nošenju sa seksom i intimnošću pokazuje koliko mnogo više stigmatizacija oko oštećenja vida može da utiče na nečiji osećaj poželjnosti i seksualnosti, nego što to čini njihovo stvarno zdravstveno stanje.

Džejms: Nikada svoj oštećeni vid nisam smatrao za problem [u seksu i intimnosti]. Pomalo i vidim.

Sara: Većina ljudi ne zna da slepilo ima svoj spektar.

Džejms: Moja zabrinutost je uvek više bila okrenuta ka pitanju, Imam oštećenje vida, da li ću ikada zapravo moći da nađem nekoga sa kime ću da budem?

Bilo je situacija tokom odrastanja kada sam razgovarao s ljudima, i kada je razgovor tekao veoma dobro, dok ne shvate da imam problema sa vidom. Tada počnu da prave pretpostavke. Ljudima jednostavno nije bilo prijatno. Rekli bi, „Oh, onda ne možeš da voziš? Možeš li sam sebi da spremaš hranu? Da li samo tražiš nekoga ko će se starati o tebi“? Neki bi otišli toliko daleko, da bi pitali, „Možeš li sam da se obrišeš“? Kada imaš oštećenje vida, ljudi misle da imaš i mentalna oštećenja.

Sara: Mnogo ljudi ovde [u Zapadnoj Virdžiniji] ne žele da se zabavljaju s nekim ko ne vozi kola.

Džejms: Moja prva devojka je bila potpuno slepa. Nije je zanimala intimnost. To joj nije bilo prijatno. Kao da joj uopšte i nije bilo stalo do takvih stvari. Tako da nikada nisam bio zaista intiman s nekim, dok nisam upoznao Saru.

Sara: Ja se tokom odrastanja nikada nisam previše trudila da nađem vezu, zato što su me tako strašno maltretirali. Jedno moje oko izgleda drugačije, pa su mi ljudi uvek govorili da počnem da nosim povez za oko, ili su me nazivali kiklopom i govorili mi da treba da odem to da sredim. Mislila sam da me zbog toga niko neće želeti. Tako da zapravo nikada nisam imala dečka, dok sa 15 godina nisam upoznala Džejmsa.

Džejms: Moja škola je leti išla nedelju dana na kampovanje, i ona se slučajno zatekla tamo u isto vreme kada i ja. Dobro smo se slagali, i ostali smo u kontaktu. Kada sam bio 4. srednje, odlučili smo da stupimo u vezu na daljinu. A kada sam maturirao, Sarina mama me je pokupila u mom rodnom gradu koji je na par sati udaljenosti, i dovezla me je da se sastanem sa Sarom. Tada nismo imali nikakvog intimnog kontakta. Drugi put kada smo se našli, postalo je malo intimnije – jednom kada smo shvatili da se volimo.

Sara: Ne znam kako to da opišem. On je zaista razumeo kroz šta sam sve prošla, zato što je i on slep. To nikada ranije nisam doživela – da budem u mogućnosti da se zaista povežem s nekim na tom nivou. Ja sam prilično suzdržana kada upoznajem nove ljude, zbog svoje prošlosti, zbog toga što su me 12 godina maltretirali. Ali sa njim nisam morala da se pretvaram da vidim. S njim je sve lakše.

Džejms: Mislim da smo shvatili da imamo poverenja jedno u drugo.

Sara: Počela sam da mu verujem skoro smesta. Bilo mi je potrebno par godina da se potpuno otvorim, ali od početka sam imala osećaj da to mogu. Da mogu da se zaista otvorim povodom tog segmenta svog života.

Džejms: Ja imam problem da verujem bilo kome. Ali Sara mi je verovala dovoljno da osetim da i ja njoj mogu da verujem – dovoljno da budem intiman s njom.

Da se nismo upoznali, mislim da bih mogao da izgradim vezu sa osobom koja vidi, ako ima razumevanja. Ali verovatno bi mi trebalo sto godina da nađem neku takvu.

Sara: Ali tri godine smo bili u vezi na daljinu.

Džejms: Da. Ali zajedno smo od 2012, uglavnom. Sada živimo zajedno.

Mislim da se način na koji smo istraživali intimnost nije mnogo razlikovao od onog na koji to čini većina ljudi. Znate, ne kažem da svi to rade isto. Ali mi smo to učinili… ne bih rekao na normalan način, ali ne znam kako bi drugačije to moglo da se uradi.

Imali smo neke prijatelje koji su nas pitali, „Pošto ne možete da vidite, kako možete jedno drugom da budete privlačni“? Ja bih im rekao, „Pa, ja pomalo vidim“. Dokle god smo veoma bliski, onda gledanje i privlačnost nisu problem. Ali mi moramo da budemo mnogo bliskiji nego većina ljudi, pretpostavljam. Dodir, pretpostavljam, nam je najvažniji za bliskost.

Sara: Da, prijatelji se šale s tim. Ali to je pitanje koje mi najređe postavljaju u vezi sa slepilom.

Džejms: Ali kada sam bio mali, bio sam žrtva zlostavljanja. I porodica mi nije bila baš fina. Maltretirali su me i u školi, i kod kuće. Tako da sam odrastao sa problemom sa besom. Fizički bih nasrnuo na nastavnike, ili bih napadao školske drugove, svaki put kada bi počeli da me maltretiraju… tako da sam sve ukupno proveo sedam godina pod državnim starateljstvom. Biti oštećenog vida u popravnom domu nije bilo lako. Druga deca bi se urotila protiv mene… šutirali bi me zato što su mislili da imam poseban tretman zbog oštećenog vida. Zbog toga sam postao nekako hladnokrvan. Nisam osećao empatiju ni prema kome, zato što su me stalno mučili.

To je igralo veliku ulogu u mom životu kada sam odrastao. Ne saosećam sa Sarom onoliko koliko bi trebalo. Trudim se da radim na tome. A patim i od posttraumatskog stresnog poremećaja. Ako se nađem u situaciji u kojoj se osetim isto kao što sam se osećao u popravnom domu, ponekad osetim anksioznost i bes, i doživljavam bljeskove sećanja. Prošle godine sam upao u svađu s nekim, i to me je podsetilo na nevolje koje sam imao kao dete. To mi je bilo toliko stresno, da sam se sav osuo.

Biti slabovid u Americi znači da nikada ne možeš da kontrolišeš sve. Mnogi ljudi primaju pomoć; ne kontrolišu odakle im dolazi novac. Ne mogu da odu svuda – zavise od drugih da bi nekuda otišli. Meni to izaziva mnogo anksioznosti. A kada sam pod stresom, ne mogu da budem intiman s drugima. To me boli. Ponekad mi opada kosa. Skoči mi pritisak. Mogu čak i ozbiljno da se naljutim. Ne pokazujem naklonost. Isključim se, i sve manje mi je stalo do ljudi oko sebe. Budem obuzet tom jednom stvari zbog koje sam pod stresom. To ume da uznemiri Saru.

Sara: Moje samopouzdanje je potpuno bedno, zbog svog tog maltretiranja. Čak i društvu najbolje prijateljice, ja sam i dalje anksiozna zbog toga šta će ljudi misliti o meni. A i moja anksioznost može da preraste u bes. Tako da kada god on kaže da ne želi da bude intiman, kroz glavu mi prođu sve one stvari koje su mi ljudi govorili u školi: Oh, ne dopadaš mu se i više ne želi da bude s tobom, i nikada nikoga nećeš naći. Ali kada mi kaže da nisam ja kriva, to pomaže. Osetim se mnogo bolje.

Džejms: Učim da hvatam sebe u tome. Radi se o kontroli svojih misli i o razmišljanju o nečemu drugom osim anksioznosti. Što je teško. Ali pomaže mi da gledam u prazan zid, ili, na primer… da popijem gazirani sok, i trudim se da razmišljam samo o tome i na kratko se oslobodim anksioznosti, da nateram sebe da se osećam bolje i da se smirim

Ali najbolji način za nas da budemo intimni u takvim trenucima je da samo ležimo zagrljeni u krevetu. I da ne radimo ništa. Da ne razgovaramo. Samo da ležimo dok nam ludačke misli prolaze kroz glavu, i tako tešimo jedno drugo.

Sara: Da, to je nešto što funkcioniše za oboje.

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE US.