Pobusani ponedeljak danas služi da sirotinja pojede neko jaje

Pobusani ponedeljak sam usvojila sa drugim pravoslavnim navikama mog bivšeg supruga, Bog da mu dušu prosti. Nekritična, kakva sam uvek kad sam zaljubljena, prihvatila sam tumačenje da je to "mali vaskrs" koji se isključivo odnosi na aktuelno mrtve. Šepesali bismo od groba do groba, ostavljali toliko crvenih jaja koliko je u raci bliskih pokojnika. To bi uvek bila druga tura kuvanja i farbanja, ne zato što su uskršnja bila pojedena, već zato što se tako „valja" (sa naglaskom na prvom „a").

Taj, odavno po malo histerični praznik, ipak pamtim po drugom fenomenu: po kesetinama u koje je sirotinja, uglavnom Romi (što i po demografskim pokazateljima najčešće jesu), skupljala jaja neverovatnom hitrinom, čim okreneš leđa „svom" grobnom mestu. Pitala sam se, pa sam i od njih tražila odgovor: šta rade sa tolikom količinom? Za stoku, neki bi rekli, a drugi, da jedemo. Nerviralo nas je, mene i sada „mog" pokojnika, što jaja „kradu", ni ne čekajući da odemo. Zato smo jaja krili u busenju trave na grobu, ili u mermernim vazama.

Ovogodišnji uskrs je drugačiji za mene, prvi u samoći, pa su farbana jaja ostala neiskorišćena. Komšijskoj deci nisam dala da se „tucaju" na veliki petak, kad su bila spremna za praznik, potom je kuća bila danima prazna: niko da bane da sa mnom upriliči ritual. Rešila sam da, mimo reda, ta jaja odnesem mrtvima. Prvi put mi pade na pamet da konsultujem internet glede porekla i pravila običaja. Kad tamo kaže – na pobusani ponedeljak treba deliti jaja na groblju poznatim i nepoznatima. Sa ovim saznanjem, još me više grizla savest što me je ta „alava" sirotinja nervirala.

Cilj mi je Novo groblje, ne mogu na Lešće zbog dedlajna za ovu reportažu. Što znači da ću svratiti sigurno do majke, i do majke upokojenog mi ex-supruga i možda još negde. Još je rano, ali je toliko živo, kao prolećna promenada na Kalemegdanu. Svi nose neke torbe, prvi pune, da ih isprazne na grobu, a drugi prazne da to preuzmu. Sveta je toliko da opravdava zvaničnu brojku od oko 98 odsto pravoslavaca u Srbiji, ali pobija onu o trećini nezaposlenog stanovništva, ili su ti „prekobrojni" uzeli slobodan dan.

Naletim na grupicu malih Roma, odmah na ulazu. Vide me da ih fotkam, pa me podozrivo gledaju. „Došli ste da uzmete jaja", pitam ih bez okolišanja. Jesmo, kažu, i kikoću se. „I sve ćete da pojedete", postavljam se kao nutricionistički inspektor. Oni klimaju glavom, a ja opet direktno – a šta ako se userete? Oni umiru od smeha, stavljaju ruku na usta da ga zagluše. Pod uticajem netom saznatog o prirodi praznika, dajem im gotovo sva jaja koja sam ponela. „Hvala", kažu, a ja molim boga da su ostala sveža od uskrsa.

Drugu grupu ranoranilaca – tragalaca čini majka sa sinom i ćerkom, ona je, zbog iskustva, mudrija: na kolica je privezala plastičnu korpu za veš, idealnu za utovar. Logično kad ima „osam dece" što je čekaju kod kuće, dok je samo ovo dvoje povela kao ispomoć. „Da li vas neko grdi kad uzimate jaja", ni s njom dugo ne ćaskam badava. „Niko", smeje mi se žena, sa sve zubima na juriš. Al' već naredna scena dovodi rečeno u sumnju, jer mali nekoj babi traži „nešto za pokoj duši", a ona mu muklo reži „nemam".

Idem dalje svojim putem, moja misija je višestruka. Iz susedne parcele dopire žamor, tema je upravo ova koju istražujem. „Što mi idu na živce kad se obruše tako da ne stignem ni sve da rasprostrem", ljuti se jedna elegantna gospođa koju remeti „i kad prose ispred crkve". „Sve im je država dala, nek idu sad od nje da traže", dodaje druga politikantski. „Valja se da se jaja razbiju", treća ih vraća na poentu, ne objašnjavajući da li to treba zbog običaja, ili da se osujete nasrtljivci.

Sve to slušam nad kolumbarijumom svoje majke, i iz inata hoću da ostavim jaje na vidnom mestu. Loša procena, pa jaje upada u vazu. Pokušavam da ga izvadim, ali se taj okrugli simbol večnog života opire. Nabadam ga hemijskom olovkom, i nakon borbe – uspevam, a hemijsku oližem. Mogu da zamislim u šta bi se pretvorilo da je tu ostalo. Ovako će ga lakše pojesti mravi, ako ga „lovci na jaja" preskoče. Pogled mi padne na susednu kasetu i vidim da se nešto crveni iza gornje vaze, i zaključim. „evo još jedan (bivši) istomišljenik". Zauzeta takvim mislima, zaboravim da se prekrstim i porazgovaram sa materom. U torbi sad imam još dva jajeta.

Sledeća destinacija je klasična grobnička, ploča uz ploču, spomenik uz spomenik. Hm, niko još nije došao, razmišljam na način iz bračne prošlosti. Sednem na susedni grob, da predahnem i uhvatim malo zubatog sunca. Preko (njegove) majke se obraćam bivšem mužu, i još uvek imam što-šta da mu zamerim. Prilika me tera da mu oprostim, pa čak i zamolim za oproštaj. Mir u mojoj duši, toplina na leđima, čini mi se da bih tako mogla večno… sve gledajući prve guštere, prisutne delom iz istog razloga. Razbijam jaje i bacam im mrvice, rečju- uživam. A možda podsvesno čekam dolazak nekadašnje familije… I eto ti je!

„Sačekaj nas" dovikuje njegova (stroža) sestra, za ruku vodeći unučicu, muževljevu sestričinu „samo da dokupimo sveće". I ja čekam, ovo je prvo viđenje nakon četrdesetodnevnog pomena. Znam da me za što-šta krive, al' sam sad spremna da se sa svime suočim. „Ti na zbornom mestu", počinje ona, gađa me tačno u centar, bila bi odlična islednica ili novinarka. Jeste, odlasci na more i groblje bile su jedine dodirne tačke u dugom poslednjem vremenu. Sve je kod te sestre uvek bilo po PS-u, pa i sad – koliko duša, toliko jaja koja spremno daje na zahtev mališana što se stvorio niotkuda. Krsti se i ljubi slike, objašnjavajući malenoj, a meni ponavljajući - ko je ko. Započne tiradu o smrti jednog od ovde pohranjenih predaka, i ja osetim onu istu teskobu usled naslednog ponavljanja jedne te iste priče.

Da ne ispadne da odmah hvatam maglu, krenem s njom da čupam korov, što je, zapravo, lajt-motiv praznika, tj. ono zbog čega se ovaj ponedeljak zove „pobusani". „Pitamo se" formalno, niko nema petlje da džarne u suštinsko. Odlazim uz opravdanje poslom, a u stvari samo tražim malo mira. Nemoguća misija.

Sad je sve puno, groblje su opsele vojske donosilaca i uzimalaca ponuda mrtvima. Neki su već organizovali mini-piknik, sličan svakim zadušnicama. Muzike, naravno, nema, sem ako se ne računa pop koji milozvučno opeva upokojene. Ovo ne spada u „valja se" karakteristike pobusanog ponedeljka, već u zvanično tumačenje. Produžim da upalim sveće u crkvi na ulazu (tačnije –izlazu) u groblje, jednu za ljubav, drugu za muža, a treću za divnu koleginicu Katarinu Preradović koja je juče umrla. Bila je takva osoba, da čovek pomisli da ako boga ima, ona je sigurno među anđelima. Ili, da se neopozivo zaključi da ga nema.

Međutim, i ta želja da se na miru od nje oprostim, propala je usled mase sveta koja se sve više zgušnjavala. Život čini red smeha, red plača, nije izuzetak ni ova situacija. Kad sam videla ta silna jaja pored ikona, pomislih da li će ovih da se dokopa sirotinja. Međutim, atmosfera je sve više nalik američkom Thanksgiving, ljudi sami prilaze prosjacima, doduše, onim koji imaju bolji marketing. Onom pred crkvom ne daju ništa, ali pred jednim sa portabl-štandom sa ikonom svetog Nikole i ofarbanim jajima, čekaju u red.

Čudan li je naš narod. Komuniciraju crkvenim rečnikom (hvala Bogu za sve, u ime Boga, i slično), opijeni praznikom ili sve žešćim suncem. Ona moja sa neposlušnim zubima, stigla je za ovo vreme da skokne do Mirjeva kući, i natrag.

Na stanici haos, propuštam autobuse, a stanica se ne prazni. Najzad odlučim da uđem, kad me jedan žilavi starac ramenom odvali u trku. Unutra je kao u kotlu i još ne znam za šta da se držim. „Majstore, otvori vrata, meni je pozlilo", vapaj žrtve toplog dana, lošeg GSB-a i praznika mrtvih, prenosi se od usta do usta, uzalud. Majstor ne otvara, jer to nije po propisu.

To te sve natera da ozbiljno promisliš o životu, zapravo o tome na koje ga sve glupe načine trošimo. A on prođe brzo, svako od nas već narednog Pobusanog ponedeljka može da bude „namenjeni" primalac jajeta.