Lečenje kod šamanke na ulicama Njujorka

Jedne srede uveče, oko pola osam, stajao sam raskrečen u centru kruga sastavljenog od desetak ljudi, na ćošku 17. ulice i 7. avenije u Njujorku, dok mi je prilazila žena u cvetnoj crveno-ljubičastoj odori, sa perjanom trakom na glavi i firmiranim naočarima. U jednoj ruci je držala lepezu koja je izgledala kao da ju je iščupala sa dupeta nekog sokola, a u drugoj upaljene mirišljave štapiće. Žena mi se primakla i, kao što je mnogo puta ranije radila i drugima dok sam ja samo gledao, dunula mi dim u lice, gugućući i kružeći oko mene.

Ime te žene je ČokBar, i ona je šamanka koja potiče iz Kizila, prestonice ruske republike Tuva, enklave sa širokom autonomijom, koja se nalazi severno od Mongolije. Ali ovih dana, ČokBar je stanovnica Edžvotera u Nju Džersiju, tačno preko puta, na drugoj obali Hadsona. I u tom trenutku, bila je u gradu da okadi mene i još 24 drugih ljudi, da nam poravna energije uz pomoć dima i plejade duhova sa kojima tvrdi da deluje zajedno, pre nego što nas provede kroz šamanski ritual.

Tvrdi da duhovi upravljaju njom, tako da ne može da nam objasni zašto iznenada ispušta jezive krike dok nekome trlja grudi ili bubrege. Samo zna da joj te eterične kohorte govore da mora da prestraši nešto unutra. Takođe nam govori da ćemo, ako dovoljno pažljivo slušamo i otvorimo treće oko, biti u stanju da vidimo ili čujemo duhove koji rade s njom – ali plašim se da bi to bilo teško čak i onima koji su skloni natprirodnom, pored buke koju prave vatrogasna kola i glasnih razgovora prolaznika.

Ovo nije uobičajeni ulični ritual. Muzej Rubin je pozvao ČokBar da gostuje u sklopu izložbe „Postati neko drugi: moć maski". Eksponati uključuju šamanske predmete prikupljene širom sveta, od severozapadnog Pacifika do Tibeta, čime se ističe kontinuitet i različitost kulturnih rituala kojima oni koji ih paraktikuju žele da stupe u kontakt sa svetom duhova koji postoji paralelno s našim i utiče na putanju ljudskih života – što je uobičajeno verovanje širom velikog, globalnog pokrova šamanizma. Ali umesto da se jednostavno pojavi i održi govor o često maglovitim i fleksibilnim aspektima šamanizma, ona je odlučila da pokuša da nam prikaže duhove direktno, na šamanskoj radionici. Pred publikom od pedesetak ljudi, predvodila je mene i još dvadesetak drugih u ekstatičnom plesu, dubokoj meditaciji, pomažući nam da se suočimo sa svojim „životinjama moći", što bi trebalo da bude akumulirana energija koja predstavlja karakteristike koje treba kod sebe da razvijemo.

Obred je počeo u podrumskom teatru muzeja Rubin, gde smo prostrli svoje prostirke za jogu i stavili svoje ponude duhovima na stolove osvetljene svećama, u toplom, crvenom sjaju prigušenog svetla. ČokBar je tražila šargarepe, sir, čokoladu ili slatkiše upakovane u sjajne omotače, kolačiće, cveće, mleko, pirinač, jak crni čaj, ili beli šećer. Kada smo izneli ponude, morali smo nakratko da izađemo napolje da nas okadi, jer koliko god da Rubin želi da bude moderan i alternativan, ne sme da dozvoli otvoreni plamen u popunjenom teatru, čak ni zbog duhova iz tajgi.

Prisutni su veoma različitih uzrasta, rasa, veoma su različito odeveni, i tako dalje, ali iako u publici ima dovoljno skeptika i radoznalih autsajdera, većina učesnika deluju kao da su u nekoj vrsti duhovne potrage, kao ljudi koji su voljni da upijaju duhovna iskustva da bi dosegli neki osećaj povezanosti ili spoznaje. Sede tu sa spokojnim i iskusnim izrazima na licima ljudi koji veruju da danas mogu, i da će doživeti duboko duhovno iskustvo – i da postoje drugi svetovi i bića van domašaja nauke i spremni su da prepuste kontrolu i predaju se misterioznim silama.

Ja ni u ludilu nisam vernik. Iako sam otvoren za stvari koje premašuju ljudsko poimanje (imam nekoliko priča o egzistencijalističkom strahu), moj sjebani mozak i čulna percepcija su me ubedili da se većina mističnih iskustava može objasniti. Zahvaljujući drhtavici, stalno se tresem i grčim. Zahvaljujući blagoj depresiji i lošem snu, poznati su mi glasovi koji ti zvocaju u glavi, osećajkada ti nešto pritiska mozak kao da želi da ga zgnječi, i osećaj kada perifernim vidom ugledaš kako je nešto na trenutak bljesnulo. I zahvaljujući hroničnom kočenju u snu, često se probudim potpuno nepokretan, dok me muče žive audio-vizuelne taktilne halucinacije – crni oblici koji puze po ivici mog kreveta i stotine ruku koje me opipavaju dok slušam šapat na nekom neprirodnom jeziku. Verujem da razumem neurološke osnove od kojih ove stvari potiču, i sklon sam tome da svoja moguća paranormalna iskustva objašnjavam sinapasama, neurotransmiterskim receptorima i hemijskim reakcijama.

Ali došao sam na ovu radionicu zato što me šamanizam fascinira. To je zapravao veoma širok klasifikacioni termin. Šamanizam je zajednički naziv za sve duhovne tradicije koje su do danas aktivne na svim kontinentima (čak i u sekularnoj, modernoj Evropi, gde neki pokušavaju da održavaju tradiciju) koje se praktikuju za dobrobit ljudi. Neki šamani koriste psihoaktivne droge, drugi furiozan ples i zastrašujuće maske, a drugi vrše operacije, praveći stvarne ili lažne rezove i isisavajući nečistoću iz vernikovog tela, i izleče ga od svega, od emotivnih problema, preko mentalnih bolesti, do fizičkog invaliditeta.

____________________________________________________________________________

Pogledajte i dokumentarac: Vlaška magija

____________________________________________________________________________

U prošlosti sam proveo dosta vremena pitajući se koliko šamani veruju u sopstvenu magiju, koliko kod naizgled čudesnih izlečenja ima placebo efekta zasnovanog na verovanju, i koje je mesto šamanizma u savremenom životu i medicini. Uvek pokušavam da shvatim koliko su šamanska iskustva sa duhovnim svetovima slična mojim ličnim izmenjenim stanjima. I beskrajno sam fasciniran moćima šamana da se prilagode modernom senzibilitetu, kao kada ČokBar ističe populizam šamanizma i njegov jasan otklon od organizovanih religija (ona ga naziva pred-religioznim), tačno ciljajući na zapadnačko-liberalno shvatanje duhovnosti. I ja svako malo volim da zaprljam ruke i vidim mogu li da se otvorim za to unakrsno iskustvo.

Ali ČokBar ima upozorenje za ljude kao što sam ja. I ona je nekada bila hiper-racionalni skeptik (rođena je kao Larisa Koronovski i dugo godina je radila kao prevodilac u tuvanskoj vladi), sumnjičava zbog toga što šamani u Tuvi imaju bolje rezultate od psihologa. Ali duhovi su je u nekom trenutku obuzeli i prinudili da upozna neki drugi svet, i rekli joj da će se od tada zvati „Sve i ništa" (Čok na tuvanskom znači „ništa/negativno", a bar je „imati/potvrdno". Ovo je zapravo tipična priča nastanka jednog šamana u modernim vremenima; većina njih tvrdi da su svoju dužnost prihvatili oklevajući – nikada ne mogu da prokljuvim da li iskreno veruju u to, ili im to pomaže da steknu poverenje opreznih ljudi slične životne priče. I posebno je teško tako nešto oceniti kod nekoga kao što je ČokBar, koja iz daljine izgleda kao moderna, sredovečna Njujorčanka, jarkog karmina, sa modernim, plavim naočarama, u širokoj suknji i crnoj, tesnoj bluzi, ali čije lice izbliza izgleda kao maska razoružavajuće dobrote i iskrenosti.

„Šamanizam nema veze sa intelektom ili umom", kaže ona. „Već sa srcem i telom".

Pričala je o tome kako treba da proživljavamo svoja iskustva i skinemo društvene maske da bi iskreno i otvorenog srca istražili duhovni svet. Gomila odobravajuće mrmlja, dok se ja vrpoljim. Ja sam sav za to da se razbijaju predrasude i da se svet gleda iz nove, hiper-iskrene perspektive. Sav sam za dezintegraciju ega, za koju se i ČokBar zalaže. Ali ja se pitam da li ću ikada biti u stanju da iskusim ono što ljudi oko mene tvrde da su iskusili, samo zbog moje lične kosmologije. Iako nikoga ne omalovažavam i volim za sebe da mislim da sam radoznao i otvoren, možda je to što ne mogu da prestanem da pokušavam sve da racionalizujem i objasnim zapravo moja mana.

Zbog toga imam osećaj perverznog zadovoljstva kada ČokBar upozorava i vernike:

„Oni među vama koji su došli sa planom da vide 'životinje moći' treba da odustanu".

Oni koji očajnički žele da dožive to iskustvo verovatno ga neće doživeti, sugeriše ona, ili će iskusiti samo ono što njihov um želi da vidi. To je bio fin, mali prekor za često previše entuzijastične pop-spiritualiste.

Ali to je takođe i klasičan šamanski potez. Koliko znam iz svog ograničenog iskustva, šamani prilično često govore da ne mogu ništa da garantuju, jer duhovi imaju kontrolu. Ako ne doživiš otkrovenje, to je zbog toga što ti srce nije otvoreno i duhovi su to primetili, ili zato što su duhovi želeli da doživiš neko drugo iskustvo. Prihvatanje natprirodnog je tako podesno nedokazivo i pruža savršeno opravdanje za oproštaj razočaranja, bez slabljenja vere onih koji su potražili pomoć. Očajnije među njima može čak i da gurne još dublje pod okrilje šamana.

Kada je ČokBar završila priču o svojim iskustvima sa šamanizmom i kada nam je objasnila kako da pristupimo ostatku sesije, bilo je vreme za slobodni ples. ČokBar je prigušila svetlo, pustila neki nju ejdž šamanski soft rok (zvuči kao da je dala šamanu električnu gitaru, a onda dala „Sigur Rosu" da to smiksa) i rekla nam da zatvorimo oči i njišemo se u ritmu muzike. Poslušao sam je, odbacujući svoju uobičajenu samosvest, i pokušao da ne virim i gledam kako sredovečne žene oko mene ponovo proživljavaju svoje dvadesete godine u ovom trenutku dozvoljene razuzdanosti.

Posle deset minuta, tokom kojih sam mogao da čujem ČokBar kako se kreće unaokolo, ali nisam imao predstavu šta radi, muzika je stala. ČokBar nam govori da prostremo svoje prostirke za jogu i da legnemo na njih okrenuti leđima, u pozi koja je zapravo šavasana, poza leša. Ponovo nam govori da zatvorimo oči i da u sebi ponavljamo besmislenu mantru, da bismo izbacili sve misli iz glave, i počinje da udara u svoj bubanj, ispadajući i i vraćajući se u ritmove za koje govori da ih ne udara svojevoljno i da ih ne razume. Neki ljudi su mi kasnije rekli da su imali utisak da muzika postaje polifona i zaglušujuća, ali ja sam kroz svoje kratke misli čuo samo jedan, monotoni ton.

Isprva sam stalno mislio na ruke svoje bivše. Ne znam zašto, ali to sećanje mi je veoma taktilno. Mogu da osetim njene prste, i njihove spretne pokrete. Isponova i isponova sam potiskivao tu misao iz glave, jer nisam u tom trenutku želeo da razmišljam o tome. Onda sam negde daleko u mislima ugledao vuka kako sedi na crnom polju i nezainteresovano me gleda.

Da imam treće oko, verovatno bih imao nekoliko desetina teorija o tome. Vuk je, naročito u regionima kao što je Tuva, toliki kliše među šamanskim simbolima, da mislim da sam zbog cele situacije bio naveden da mislim na njega, iako sebe nikada ne dovodim u vezu s vukom. Ali s druge strane, to ima nekog smisla. Ja sam čovek koji voli da je sam – tako sada živim. Ali iako želim da očuvam svoju nezavisnost, ipak mislim da mi je jedna od najvećih mana to što sam sve više socijalno neprilagođen, zbog čega se na žurkama zabijam u ćošak, a ponekad se sakrijem i u neku tihu sobicu u pozadini, dok mi srce lupa toliko jako da pomislim da će da iskoči. Pada mi na pamet da vukovi love u čoporu, i socijalna su bića, ali su isto vreme i smireni usamljenici. Oni su dobra manifestacija onoga što želim da promenim kod sebe, čak iako to isprva nisam shvatao.

Po završetku smo svi ustali i razgovarali međusobno i sa ČokBar o svojim iskustvima. Većina drugih učesnika je imala mnogo upečatljivije i snažnije vizije od moje, i priviđale su im se druge životinje: medvedi, čaplje i meduze, da navedem samo neke. Ne mogu da se otmem utisku da smo svi bili uslovljeni da razmišljamo o životinjama i da to naknadno nesvesno tumačimo. Ne mogu da se otmem utisku da je ovo energetsko iskustvo bilo samo dobar način da se oslobodimo nekih od svojih inhibicija tako što smo bili ubeđeni da smo na bezbednom mestu, izvan ograničenja naših sopstvenih, svakodnevnih anksioznosti, što nam je omogućilo da iskreno, putem simbolizma, istražimo svoje sopstvene potrebe i strahove. Ali kada sam razgovarao sa ČokBar, nisam je pitao ništa o tome, jer nisam želeo da raspršim iluzije tolikim ljudima, niti da se upustim u raspravu i šamansko rezonovanje, dajući svoje objašnjenje rituala, a nisam imao nameru da se svađam sa tom iskreno zabrinutom i dobrom ženom.

Umesto toga, rekao sam joj da sam video vuka, i da mislim da znam kakvu moć ta životinja predstavlja, ali da nisam siguran kako da steknem samopouzdanje koje mi nedostaje. Pitao sam je da li ona ili neki od njenih duhova znaju šta mi se isprečilo na putu. Rekla mi je da ne volim sebe. I u pravu je – znam da sam nenaklonjen sebi skoro do mržnje prema samom sebi, i da je to koren većine od mojih brojnih karakternih mana. Ali jednostavno ne znam kako to da promenim, a ČokBar po tom pitanju nema nikakav odgovor, osim replike koja dolazi pravo iz usta Jode: „Ne pokušavaj da voliš sebe. Voli sebe".

To mi nije mnogo pomoglo. Slutim da je tako zato što nisam u stanju da u potpunosti verujem u doživljeno iskustvo, kao ni u ČokBar, pa ova lucidnost ne ostavlja dubok trag u mom srcu i duši. Da imam vere, i da sam u stanju da uronim u to iskustvo, možda bih mogao da poslušam zov ljubavi prema samom sebi, i promenim se. Ali ne mogu, jer sada sam ubeđen da su ČokBarin spokoj i fleksibilnost samo refleksija. Uvek sam mislio da je šamanizam tradicionalno sredstvo kojim razbijamo obmane o sebi i ponovo sklapamo kockice, shvatajući tu dekonstrukciju kao skoro božansko iskustvo, i upijajajući je svim srcem. Ovo iskustvo mi samo dokazuje da jeste tako.

Za one koji mogu da mu se prepuste, sigurno je korisnije od visoko samosvesne i objašnjavajuće psihologije. Ali za nekoga kao ja, to je samo naslućivanje potencijala koji je izvan dohvata. Osećam se kao da sam lišio sebe mogućnosti isceljenja svojim blagim, ali konstantnim racionalizacijama. Mislim da je ČokBar možda živi dokaz da je ljudima potrebno da ih nečija dobronamernost zavara, ili da makar budu u stanju da ih zavara, da bi mogli da se nose sa svetom oko sebe. I ja zaista želim da naučim da zavaram sebe, stupim u akciju i transformišem se.

Dok izlazim na sada pustu i mračnu 17. ulicu, razmišljam o tome da bih možda trebalo da probam ajahuasku. Čuo sam da ona ruši i najčvršće prepreke i otvara vrata navodno magičnog, duhovnog sveta čak i najvećim skepticima. Ali za sada, videću šta mogu da učinim za sebe uz pomoć sećanja na duha vuka kojeg sam stvorio sam.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu