Ponovo smo gledali "Kad jaganjci utihnu" 2017. godine

Upitan koja tri režisera su najviše uticala na njega kao filmskog stvaraoca, mladi Pol Tomas Anderson ( Noći bugija, There Will Be Blood) odgovorio je sa: "Džonatan Demi, Džonatan Demi, Džonatan Demi." Demi, koji je juče preminuo u 73. godini od raka jednjaka, nedostajaće nam svima. Bio je jedan od poslednjih velikih ikonoklastičnih autora američkog filma; sineasta koji je tako pomerao granice žanrova da je uspevao da pretvori romantičnu komediju "na putu" u film o bekstvu od neoliberalnog kapitalizma ( Čudesna devojka), da preobrazi dokumentarce o koncertima Nila Janga u višedecenijske portrete evolucije jednog umetnika i da transformiše svadbenu farsu u duboku studiju zavisnosti i krivice sa En Hetavej u glavnoj ulozi ( Rejčel se udaje).

Demi je jedan od najimitiranijih filmskih stvaralaca poslednjih trideset godina, a opet niko još nije uspeo da dočara njegov vrtoglavi balans hiper-realizma, odmerenog preterivanja i kinematografskog pokreta. I sve je to prisutno u njegovom remek-delu za sva vremena iz 1991. godine Kad jaganjci utihnu — koje više nego dobro trpi probu vremena nakon ponovnog gledanja 2017. godine.

Prvo što primetite kad ponovo pogledate Jaganjce 2017. godine jeste koliko je taj film kempovski. Ovo je Džon Voters preko Daglasa Sirka, nabijen petparačkom psihoanalizom iz aerodromske džepne cigle na kojoj je zasnovan. Ovo je melodrama, ali u kojoj se jedu lica.

Kempovski faktor obično se vezuje za Hanibala Lektera u tumačenju Entonija Hopkinsa ili fantastično urnebesnog Bufala Bila Teda Livajna, ali ima tu nečeg više od običnog pastiša. Demijeva uvodna scena odmah uspostavlja prepoznatljivi, neizdrživi realizam filma: Klaris Starling u tumačenju Džodi Foster sama je na poligonu za obuku FBI, dok bombastično sumorna tema Hauarda Šora uleće sa masnim gudačima, obavivši Klaris neobično naglim i zlokobnim predskazanjem. Demi nam od samog starta izoštrava čula; on uspeva da nas zasiti logikom svoje estetike i jezikom svoje vizije. I time se osigurava da smo već stavili sigurnosni pojas kad pređe na losione, kofe i karaoke numere u kojima se nosi tuđa koža.

Ovo poniranje u povišeno paranoično čulno iskustvo postaje izuzetno efektno samom činjenicom da smo ubačeni u sam Klarisin um. Dok se ona probija kroz zaplet s ustreptalošću, cinizmom i sve većim osećajem neprijatnosti, isto se dešava i svima nama.

Demi je oduvek bio briljantan u dočaravanju saosećajne ženske perspektive u hiper-muževnim pričama (vidi Čudesnu devojku ili čak izvrnuti mačizam u Filadelfiji.) Klaris je sićučna žena oko koje se u visine diže njeno okruženje i likovi veći od života sa kojima mora da se nosi. U jednoj takvoj sceni vodi nas sa sobom u lift pun krupnih FBI agenata u crvenim majicama i mi osećamo koliko joj je nelagodno. Dok je statista u prolasku odmerava od glave do pete u neprekinutom kadru kroz aerodrom, ona se nežno pokriva svojim koferom. U jednoj kasnijoj sceni, dobijamo scenu iz prvog lica dok u nju zuri gomila seoskih pandura.

Čak i gledalac postaje njen voajer. "Zar ne osećaš kako oči prelaze svud po tvom telu, Klaris?" pita je doktor Lekter. A gledaju je i naše oči.

Jaganjci je film lica i očiju. Demijeva vizija vodi nas krivudavim hodnicima, smešta nas licem u lice tokom ispitivanja, daje nam naočare za noćni vid i govori nam da ubijemo ili ćemo biti ubijeni. Kad Hanibal konačno postane epicentar filma, Demi nas je već uslovio da primećujemo sićušne pokrete njegovog lica: publika je i sama postala počasni detektiv.

Zbog tog putovanja u utrobu izopačenosti i razočaranja možda nećete primetite snažniji bes filma. Demi uzima pseudo-intelektualni triler Tomasa Harisa i pretvara ga u ogorčenu raspravu o post-reganovskoj Americi, tiraniji patrijarhata i surovosti usamljenosti s kraja dvadesetog veka. On se ne snebiva da to poveže sa politikom ili američkom kulturom.

Ove 2017. godine teško je ne doživeti Bufalo Bila koji ubija žene, krije se u podrumu i šije ljudsku kožu kao crtanofilmsku projekciju savremene mizoginije, koju Demi vidovnjački vezuje za beli nacionalizam. Bilov dom prepun je neonacističke ikonografije, a jedan plakat ponavlja Tviter memove alt-desnice: "Ameriko: Otvori oči!."

Bil obitava u mirnoj prigradskoj Amerikani. On svoj pištolj krije ispod ručno šivenog jorgana s ljubavlju ukrašenog svilenim kukastim krstovima. Ove 2017. godine, Bil bi imao hentai jastuk a ti kukasti krstovi bili bi žabac Pepe.

Kad jaganjci utihnu je apoteoza Demijeve genijalnosti zato što je to film koji je podložan beskrajnim tumačenjima. Njegovo značenje menja se s vremenima i njihovom publikom. Demijeva neponovljiva sklonost brisanju granica između gledaoca i učesnika podario je njegovim filmovima auru karnevalskih vožnji koje kontrolišu manijakalni cirkuzanti. Ono što Jaganjce čini toliko složenim upravo je njihov princip jednostavnosti: za svaku pojedinačnu stvar pitate se šta je ona u suštini.

Demi, poput Lektera, zna da smo mi gledaoci naučeni da žudimo, žudimo za onim što znamo, a zamućivanjem onoga što mislimo da znamo, vodi nas u lavirinte podruma: u kofi, koja se spušta ni za koga.

Pratite Patrika na Tviteru

Još na VICE.com: 

Šest modernih mjuzikla u koje želite da uronite glave

Šta možemo da očekujemo na osnovu trejlera za seriju 'Nemanjići'

Čoveče, novi film Vesa Andersona nam stiže za godinu dana!