​Pucala sam sebi u glavu i preživela

Ovaj članak prvobitno je objavljen na Trejsu.

Oko 85 odsto ljudi koji pokušaju da izvrše samoubistvo pištoljem će umreti. Kristen Makginis (47) je statistička greška. Dvadeset drugog oktobra 2010. godine ona je uperila revolver .357 u glavu i povukla obarač. Danas, 46 operacija kasnije, radi kao dobrovoljac pri Mreži preživelih od traume u bolnici Inova Ferfaks u saveznoj državi Virdžinija. Ovo je njena priča, ispričana njenim rečima, novinarki Trejsa Keri Šo.

O 2009. razmišljam kao o godini kada se sve raspalo. Dobila sam otkaz na poslu koji sam obavljala 18 godina. Izgubila sam psa, izgubila sam najbolju prijateljicu od raka pluća, izgubila sam baku. Moja romantična veza se okončala. Sve do čega mi je stalo i u šta sam verovala je nestalo.

Negde u to vreme, počela sam da pijem. Potrošila sam svu ušteđevinu. Izgubila sam zdravstveno osiguranje, koje je plaćalo moje lekove za depresiju i anksioznost. Izbacili su me iz stana. Dva puta su mi zamalo zaplenili automobil. Pokušavala sam da stisnem zube, da se ponašam kao da će mi biti bolje. Ali nije bilo.

Jednog jutra sam ustala posle neprospavane noći i palo mi je na pamet da se ubijem. Prosto nisam videla drugi izlaz. Trebalo mi je oko sat vremena da se rešim da to uradim i čim sam to odlučila, osetila sam kako me je ophrvao mir.

Očistila sam svoj stan. Napunila sam pištolj koji sam držala radi zaštite, revolver .357, sa mecima sa šupljim vrhom, zato što sam znala da će me to sigurno ubiti. Nisam želela da metak prođe kroz mene, pa kroz tavanicu, jer je iznad mene živeo lik sa psom kog sam obožavala. Poslednja stvar na svetu koju sam želela bila je da povredim bilo koga od njih dvojice. Zato sam odlučila da se ubijem na balkonu, koji je bio napravljen od tvrđeg drveta.

Bilo je sedam ujutro i posedela sam na trenutak i pomolila se. Molila sam se Bogu da mi oprosti zbog onoga što se spremam da uradim. Molila sam se da moja porodica i prijatelji budu dobro. Potom sam povukla obarač i on je kliknuo u prazno. Stavila sam samo četiri metka u revolver sa pet metaka. Pomislila sam: Oh moj Bože. Možda mi nije suđeno?

Spustila sam pogled na mobilni telefon i prošla kroz listu svojih kontakata, pregledajući imena prijatelja. Osećala sam se kao da više nisam dobrodošla ni kod kog od njih. Pomislila sam na to kako bih im upropastila dan kad bih im ispričala da sam upravo pokušala da se ubijem. Sada znam da je to iz mene govorila depresija, ali u ono vreme prosto više nisam želela da budem nikome na teretu.

I tako sam odlučila da zaista želim da umrem, stavila pištolj ispod brade i ponovo povukla obarač. Ovaj put čula se snažna eksplozija.

Začula sam cimera kako viče: "Šta je to bilo?!" Nisam znala da je kod kuće. To mi je spaslo život — odmah je pozvao 911.

Mogu samo da zamislim šta je video, zato što sam raznela sebi lice. Izgubila sam dve trećine zuba, čitavu desnu stranu lica, trećinu jezika i desno oko. Ništa me nije bolelo. Samo sam bila iznenađena. Čekala sam da mi čitav život proleti pred očima, da vidim belo svetlo, ali ništa od toga se nije desilo.

Čula sam sirene. Sećam se da je neki čovek spustio ruke na moja ramena i rekao: "Sve će biti u redu. Sad ste u mojim rukama." A potom sam izgubila svest.

Odveli su me u bolnicu Ferfaks Inova i bila sam tri nedelje napola u komi. Bila sam jedva svesna posetilaca. Toliko prijatelja mi je došlo u posetu da su mi kasnije ispričali kako su ukinuli ograničenje od samo dva posetioca istovremeno. Dolazili su mi majka, brat, otac i maćeha. Sećam se kako sam se ljutila na majku zato što je stalno tražila da mrdam prstima na rukama i nogama kako bih pokazala da je čujem, a ja sam samo želela da spavam.

Kad sam se probudila iz kome, moj otac me je držao za ruku. Rekao mi je da sve što treba da uradim jeste da se oporavim. Rekao mi je da sam spasena s razlogom i da ćemo da otkrijemo koji je to razlog.

Više nisam imala lice, tako da nisam mogla da jedem ni da pijem. Imala sam trahektomiju i cevčicu za hranjenje u stomaku. Morali su da mi ošišaju svu kosu zato što je bila puna krvi i kostiju. Ali bila sam strašno srećna što sam živa.

Nije bilo lako pronaći mesto na kom ću moći da se oporavim. Na kraju sam se preselila u hotel za produženi boravak, gde sam se dve godine sama starala o sebi. Dobila sam invalidninu i Medikejd, a moja porodica mi je pružala dodatnu finansijsku pomoć. Počela sam i da idem kod psihijatra i terapeuta. Zato što nisam mogla da govorim, kucala sam na kompjuteru sa krupnim fontom, a oni bi sedeli iza mene i čitali šta sam napisala.

Tek kad mi je izvađena cevčica iz grla u novembru 2012. godine i rupa u mom vratu se zatvorila, mogla sam ponovo da počnem da govorim. Predivni čovek sa kim sam se zabavljala u to vreme je nagluv, tako da sam morala da pričam jasno i glasno da bi me razumeo. Morala sam da ponavljam stvari pet, šest, sedam puta, a onda i da ih zapišem. To je bila neka vrsta terapije govora. Imala sam pravo na formalnu terapiju govora, ali sam imala utisak da mi dobro ide samoj, a i zato što je odmor bio vitalan deo mog oporavka, trudila sam se da ograničim svoje aktivnosti. Prošlo je godinu dana pre nego što sam mogla da pričam dovoljno razgovetno da me većina ljudi razume.

U novembru 2013. godine, tri godine nakon što sam pokušala da izvršim samoubistvo, ponovo sam mogla da govorim i počela sam da radim kao dobrovoljac u bolnici u kojoj su mi spasli život. Jednog dana ušla sam u sobu sa detetom koji je imao dadilju — nekoga ko je morao da ostaje s njim 24 časa dnevno, sedam dana nedeljno, zato što je pokušao da se ubije. Rekla sam mu da sam i ja jednom pokušala da se ubijem. On mi se otvorio i ispričao stvari koje pre toga nikom nije ispričao. Držala sam mu ruku i slušala ga, i tad sam znala: Zbog ovoga sam spasena.

I dalje mi nedostaje trećina jezika i imam samo 11 zuba. Vidi se da mi se nešto desilo, ali uglavnom izgledam kao pre. Sve to zahvaljujući umeću i istrajnosti mog neverovatno plastičnog hirurga doktora Reze Mirali. Zato što sam znala koliko veruje u mene, nikad nisam došla u poziciji da poželim da odustanem.

Imala sam 46 operacija i naučila sam da što više spavam, brže ću se izlečiti. Zato spavam 16 sati dnevno. I da, čitav proces je bio veoma bolan. Drago mi je što mogu da kažem da više ne uzimam nikakve lekove protiv bolova — ne želim da postanem zavisnik. Uzimam jedan Aleve svakog dana i to je dovoljno da mi ne zasuze oči.

Vodim cimerovog crnog labradora u šetnju. Provodim mnogo vremena na Fejsbuku i pišem knjigu o svom iskustvu. Više ne pijem. Ako želim da ostanem zdravog razuma i srećna, znam da ne smem. Zabavljam se već tri godine sa nekim ko me veoma, veoma podržava u mojim operacijama i mojim ožiljcima. On me bezuslovno voli. Sa njim mi je predivno.

Nekih godinu dana, kad god bih ugledala pištolj ispred sebe, obuzela bi me neodoljiva želja da ga uzmem u ruke i pucam u sebe. Često se nalazim u blizini oružja zato što imam nekoliko prijatelja koji su bivši vojnici i imaju svoje oružje, a imam i mnogo prijatelja koji se zalažu za pravo na posedovanje oružja, tako da kad odlazim kod njih, znam da u kući imaju pištolje. Ali to je u redu, više nemam taj problem. To u mom slučaju više nije faktor rizika.

Moj otac je tražio od detektiva koji je radio na mom slučaju da se moj pištolj uništi, da nikad više nikoga ne bi povredio. Nikad više neću posedovati svoje oružje.

Najveći deo vremena, ljudi su mi ukazivali veliku podršku, ali sam i izgubila neke prijatelje zato što ne žele da budu prisutni ako pokušam ponovo da se ubijem ili me ne žele u blizini svoje dece. Samoubistvo nosi veliki žig srama a neki ljudi misle da sam luda ili neuravnotežena.

Brinem se kako će izgledati moj povratak na tržište rada i pokušaji da objasnim zašto u mom rezimeu postoji rupa od šest godina. Reći ću im zašto jer sam bila veoma otvorena povodom svog pokušaja samoubistva i svako ko me bude guglao, videće.

Istovremeno, mislim da je to jedini način da pođem napred: da budem otvorena i iskrena. Ako budemo priznali koliko teški depresija i anksioznost umeju da budu, možda ćemo moći da ukažemo pomoć drugima. Ako mogu da nateram jednu osobu da se obrati za pomoć na osnovu mog primera, onda će razgovor o svemu ovome biti vredan svega.

Kad bih mogla da se vratim do mlađe verzije sebe iz oktobra 2010. godine, rekla bih joj da pozove mog oca i da mu kaže koliko joj je loše. Moj otac je napustio sve što je radio da bi požurio do mene i nikad me više nije napustio. Nisam bila svesna da je spreman na to.

To vam je prizor sužene percepcije koju dobijate od anksioznosti i depresije. Kad ste usred najgoreg perioda u svom životu, ne vidite ništa drugo. Ne vidite put ispred sebe; vidite samo dno.

Ako se bilo ko oseća kao da bi mogao da se povredi, treba da nazove telefonsku službu za prevenciju samoubistva ili nekoga kome je stalo do njega. Pomoć će nahrupiti, bićete prijatno iznenađeni. Ja sam bila. Pomoć postoji. I vredna je svega. Život je vredan svega.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu