Scarlett Johansson on the painted poster of Ghost in the Shell
FOTOGRAFIJE: VIRGINIA AXIOTI. AKRIL NA RECIKLIRANOM PAPIRU.
VICE Magazine

Poslednja osoba u Grčkoj koja ručno slika filmske plakate

U Atini jedan bioskop održava u životu odumiruću i duboko ljudsku tradiciju.
19 Jun 2020, 11:00am

Ovaj članak se pojavuljuje u broju VICE Magazine pod nazivom Sredstva za proizvodnju . Osmišljen pre kovida-19 i sastavljen za vreme njega, istražuje organizaciju i vlasništvo nad našim svetom.

Umetnički atelje Virdžinije Aksioti zauzima ćošak dnevne sobe u njenom stanu u Atini, u Grčkoj. Ovo je podesno, osim ako ne slika plakat za triler ili horor film. „Sa filmom To nije bilo lako. Plakat je bio visok dva metra, i gledao me je. Te žute oči su svetlele u mraku, i bila sam u fazonu, O, jebote! U takvim slučajevima, ne zaspim na kauču.

Aksioti, 42 godine, je poslednji grčki predstavnik izumiruće umetnosti: ručno slikanih plakata za filmove. Poslednjih pet godina, glavna je umetnica bioskopa Atinaion, koji je otvoren 1960. godine u Atini, i najstariji je bioskop u gradu, i nalazi se u kraju u centru grada koji se zove Ambelokipi. Ovj bioskop sa 830 mesta su osnovali Aksiotin deda i deda-stric, i još uvek je porodični posao. (1) Svake srede, posle poslednje predstave, osoblje instalira ručno slikane plakate na postolje, reklamirajući grčke i holivudske filmove, kao što su Osvetnici: poslednja igra, Zvezda je rođena i Male žene.

Prošle godine, Aksioti je zvanično nasledila Vasilisa Dimitrijua, koji sada ima 84 godine, i bivši je bokser koji je preživeo nacističku okupaciju Grčke, vojnu huntu i građanski rat. Bio je izuzetno aktivan umetnik, naslikao je na hiljade filmskih plakata za bioskop u periodu od više od 40 godina. Kako je Dimitrijuvo zdravlje pre par godina počelo da slabi, Aksioti je postupno preuzela posao, svake nedelje slikavši alternativne plakate. Aksioti nije učila od Dimitrijua; već je bila etablirana umetnica. Odrasla je u svetu filma i pohađala je atinski Fakultet lepih umetnosti, gde je naučila da crta slobodonom rukom i da slika. Primena njenih veština na plakete je bio prirodan razvoj stvari.

Navikli smo da gledamo poznate ličnosti u visokoj rezoluciji, bez bora i digitalizovane. Ali Dimitrijuve – i sada Anksiotine – slike nas vraćaju u blaža vremena, kada su lica bila interpretirana potezima četkice umetnika. Boje njihovih slika su toplije, a uprkos besprekornom crtežu, ima sitnih ljudskih grešaka koji doprinose opipljivosti likova. Marvelovi superheroji – tipično prikazani kao čvrsti i neprobojni – su blago smekšani Aksiotinom elegantnom rukom. Gvozdeni čovek postaje pristupačniji.

„Intimnije je, ličnije – svako će to videti na drugačiji način. Nije isto kao kod štampanih plakata. Sliku čini potez rukom, četkicom, pokret“, kaže Aksioti. „To je razlika između fotografije i slike“.

Slikanje plakata oduzima mnogo vremena. Aksioti, koja nema vremena da odgleda sve filmove za čiju reklamu je angažovana, prvo pogleda trejlere, da bi osetila raspoloženje. Onda sebi dozvoli malo kretivne slobode za skice, ali obično se u velikoj meri oslanja na zvanične plakate. A onda projektuje svoj crtež na dva velika papira i počne da meša boje.

Svaki plakat je veličine 2 sa 6 metara, i Aksioti je potrebno tri do pet dana da ga završi (poređenja radi, standardni filmski plakat je veličine 1 sa 0,5 metara). Zbog veličine slike, ona se stalno udaljava od slike nekoliko koraka, proučava svoj rad da bi se postarala da sve bude srazmerno, i usput vrši neophodne izmene. Proces je sličan kao što je bio sredinom 20. veka – ili preko projekcija, ili sa uvećanom rešetkom.

„Ne mislim da bi iko razmišljao da se liši ovog vida umetnosti, zato što smo mi odrasli uz njega“, kaže Kostas Đianopulos, Aksiotin brat od strica i suvlasnik bioskopa. „Kada bi fasada Atinaiona izgledala bilo kako drugačije osim oslikana, to uopšte ne bi bio Atinaion“.

Hiljadu osamsto sedamdesetih, pariski umetnik i litograf Žil Šere je koristio novu štamparsku tehnologiju da pravi plakate bogate teksture i kolorita. Kako su filmovi postajali sve uobičajeniji krajem 19. veka, bioskopi su počeli da koriste ilustrovane plakate da promovišu filmove, i ulice Pariza su bile preplavljene šarenilom. Smatra se da je prvi plakat za reklamu određenog filma, Polivenog polivača braće Limijer iz 1895, ilustrovao Marselin Ozol. Plakat je prikazivao živopisnu bioskopsku publiku koja se smeje crno-belom prizoru baštovana koji se ispolivao vodom (Braća Limijer, jedni od prvih filmskih stvaralaca na svetu, možda su najpoznatiji po svom filmu Ulazak voza u stanicu, koji je toliko uznemiravao publiku da je bežala iz bioskopa, verujući da će voz iskočiti sa platna.).

Filmski plakati su tokom hiljadu devetsto desetih doživeli pravi procvat, kada su nemi filmovi postali deo svakodnevne zabave, i produkcijske kuće su upošljavale grafičke dizajnere da glamur sa platna uhvate na papiru. Ove prelepe reklame postavljane su izlozima bioskopa i po ulicama, sa namerom da privuku publiku u klimatizovanu salu koja miriše na kokice. Veći deo 20. veka, ručno slikani posteri su bili standard. U Grčkoj, slikari su radili sami ili u malim timovima, koje je predvodio glavni slikar, i prodavali su svoje plakate različitim bioskopima.

Ali ručno slikani plakati nisu karakteristični samo za Evropu ili SAD. Jedan od najprepoznatljivijih stilova dolazi iz Gane, gde su umetnici slobodnom rukom kopirali holivudske plakate za lokalne projekcije u mobilnim kino-klubovima, dajući sebi ogromnu umetničku slobodu kod slikanja, recimo, lica Arnolda Švarcenegera. Da bi privukli ljude u kino-klub, umetnici bi prenaglašavali dramu i akciju filma: na jednom plakatu za Park iz doba Jure, vidimo dinosaurusa usred žvakanja, dok mu se par krvavih nogu klati iz usta. Ovi plakati, koji su osamdesetih i devedesetih imali svoj zenit, sada su na kolekcionarski primerci.

Ova praksa je na globalnom nivou mahom zamrla tokom sedamdesetih i osamesetih, kada su producentske kuće počele da prodaju bioskopima štampane plastične plakate (iako Đianopulos kaže da su u Grčkoj bili rasprostranjeni sve do početka dvehiljditih). A kako je bioskope počela da ugrožava nova konkurencija – video klubovi, piraterija, striming servisi – mnogi su bili prinuđeni da stave ključ u bravu, ili nađu načine za uštedu. Iz finansijske perspektive, ručno oslikani plakati su za većinu bioskopa postali bacanje para.

„Ne verujem da će Atinaion ikada početi da koristi plastične bilborde“, kaže Aksioti. Đianopulos objašnjava da je ljubav njegove porodice za umetnost tradicionalnog bioskopa duboko ukorenjena. „To košta malo više, ali mi mislimo da je to deo našeg identiteta“, kaže on.

U svetu gde se efikasnost i novac obožavaju na oltaru kapitalizma, ima nečeg izuzetno simpatičnog u tome što Atinaion insistira na plakatima koji su skupi i čija je izrada naporan proces. „Plakati su sredstvo za prodaju“, rekao je tokom master klasa 2016. Tomaš Opasinski, dizajner filmskih plakata, čiji radovi uključuju filmove Ja sam legenda i Zaborav. „Imaju umetnički kvalitet, ali nisu umetničko delo. Vaš apstraktni plakat može da bude prelep, ali ako ga niko ne shvati, to ne vodi ničemu“.

Ali ručno slikani plakati na Atinaionovom postolju su upravo to – umetničko delo, koje ne vodi ničemu. Nema nikakvu svrhu, u kapitalističkom smislu, osim da svetu pruži lepotu. „U urbanom pejzažu, slikarska ruka, ljudski pečat, imaju tako malo šanse“, kaže Đianopulos. „Danas svi žive sa slikama, na telefonu, laptopu ili televizoru. Ovo je jedina prilika da se provozate Avenijom Vasilisa Sofijasa i da vidite nešto drugačije. Nije u pitanju samo to što je unikatno, već i to što svako može malo da predahne uz nešto što će ga navesti da razmišlja o filmu – te misli generiše ljudska ruka“. I zaista, ove slike su kao melem za oči – konačno nešto što iza sebe ne nosi oznaku kompjutera.

Aksioti ima umetničkije viđenje. „Ovi plakati imaju isti značaj kao i drveće na ulici“, kaže ona. „To je kao da kutijama udahnete život“. (2)

1. Zbog pandemije kovida-19, Grčka je 23. marta zvanično uvela izolaciju, ali Atinaion, u kome su bili veoma svesni da virus lako može da se širi u bioskopu, je zatvoren još početkom marta.

2. Za industriju koja se već muči, koronavirus je još jedan udarac. U vreme objavljivanja ovog broja, vrata Atinaiona ostaju zatvorena. Đianopulos je u martu rekao za VICE, „Ti posteri nemaju budućnost... ali da budem iskren, prilično sam zabrinut da će Atinaion biti ponovo otvoren tek najesen“. On ističe jednu svetlu tačku letnje sezone: bioskopi na otvorenom, kojih u Grčkoj ima mnogo. Iako je nejasno da li će bioskopi na otvorenom funkcionisati tokom letnje sezone, za sada se vredi nadati.

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE US.