Tako mlada, a već som: šta se dešava kad napraviš lažni profil na netu

Zabeležila Arielle Pardes

Izraz „som" (eng. catfish) postoji tek od 2010. godine, kada ga je Nev Šulman prvi upotrebio u istoimenom filmu o ljudima koji prave lažne onlajn profile da bi manipulisali drugima. Pre toga, som je bio samo brkata riba koja živi u mulju. Poređenje je uvredljivo. Som je glupo stvorenje, dok održavanje lažnog identiteta onlajn zahteva predan i brižljivo proračunat napor. Znam o čemu pričam: poslednjih osam godina se pretvaram da sam neko drugi.

Prvi lažni nalog sam otvorila kao izvesna Džoi. Bila sam još u osnovnoj školi, ne baš među popularnom decom. Jedno g dana sam se dosetila da otvorim lažni profil, da vidim kako je to kad ti neko posvećuje pažnju. Izabrala sam nekoliko slika sa photobucket.com, otvorila lažnu MySpace stranu kao Džoi, i dodala svu decu iz škole. Koristila sam taj nalog da komentarišem na mojoj pravoj MySpace strani, da bi ostali mogli da vide kako mi „Džoi" daje komplimente tipa „baš si lepa!" Bilo je lako, a niko nije posumnjao.

Sa lažnim nalozima sam ozbiljnije krenula od 2008. kada mi je život krenuo nagore; nisam imala prijatelje. Detinjstvo mi je bilo za udžbenike; otac u zatvoru a majka zavisnik. Htela sam da budem bilo ko drugi – htela sam drugi ishod, drugi život, da budem druga osoba. Shvatila sam da mi MySpace tu šansu pruža.

Našla sam jednu kul MySpace devojku i skinula desetak njenih slika koje sam zatim upotrebila da bih otvorila novi nalog pod imenom Amanda Vilijams. Izabrala sam sasvim obično ime da bi se, ako je neko potraži po internetu, našlo dovoljno drugih rezultata i tako odvratila sumnja. Slike sam krala od devojke po imenu Samanta koja se družila sa nekom decom iz moje škole. Bila je prelepa i popularna, svetlo ružičaste kose, puna pirsinga, zračila je samopouzdanjem.

Amanda, taj lažni identitet koji sam sebi sagradila, bila je osoba koja sam očajnički želela da budem. Slušala je istu muziku kao ja i imala slična interesovanja; ali za razliku od mene, Amanda je bila samouverena i živahna. Pošto je bila lepa, mnogi su je dodavali i slali joj zahteve. Tako je funkcionisao MySpace: ko ima lepo lice, ima i jato obožavatelja.

Uskoro je i Amanda Vilijams postala popularna – imala je stotine prijatelja na profilu, preko nje sam najzad imala mušku pažnju koju sam oduvek želela. Palo mi je na pamet da iskoristim Amandu da se sprijateljim sa školskom klikom popularnih, pa sam u njeno ime slala jednoj devojci iz škole poruke i pričala kako sam prava ja baš super. Računala sam, ako jedna superpopularna Amanda tako misli, možda će i kul devojke iz škole deliti to mišljenje. Bilo je upravo suprotno. Kul devojke su primetile da je broj telefona na Amandinom MySpace profilu isti kao moj, pa su tako svi saznali da sam je izmislila. Počeli su aktivno da me izbegavaju.

Umesto da me natera da prestanem, taj ishod me je samo učinio opreznijom kad su onlajn laži u pitanju. Napravila sam novi nalog – Amanda Vilijams broj dva, čak sa istim sli kama – ali sam se postarala da blokiram sve ljude koj e sam znala iz škole. Bila sam paranoičn o opsesivna oko tog naloga. U drugoj godini, mama me je prebacila u novu srednju školu zbog situacije sa ostalom decom. Ali u toj školi sam imala više slobodnog vremena, koje sam provodila onlajn. Umesto da iskoristim priliku da započnem nov društveni život, posvetila sam se isključivo „somovanju". Nisam se skidala sa društvenih mreža, gde sam gradila život Amande Vilijams kao da je u pitanju avatar iz The Sims .

Počela sam oprezno da kreiram naloge: tražila bih slike lepih devojaka koje nisu previše popularne. Ako bi neku od njih pratilo preko 1,000 ljudi na Instagramu, postojala bi šansa da ti sledbenici prepoznaju ukradene slike. Kad bih otvorila nalog, počela bih da dodajem prijatelje iz grada u kom sam zamislila da lažni identitet živi. Nije bilo važno ko su oni – u startu sam samo popunjavala prostor. Kao što nas uči Catfish Neva Šulmana, nalog bez određenog broja prijatelja deluje lažno ( a verovatno to i jeste.) Dakle, moraš prvo da popuniš broj nekim nebitnim „prijateljima" koji su poreklom iz istog grada, radi realizma. Pošto bih sakupila 150 takvih, počela b ih da dodajem prijatelje koje sam stvarno htela.

Nisam kačila sve ukradene fotogra fije odjednom. Puštala bih jednu po jednu, kao što bi i stvarna osoba radila. Uvek bih na Fejsbuku našla devojku od koje sam ukrala slike i blokirala sve njene prijatelje. To aktivno blokiranje ljudi koji bi mogli da naslute šta se dešava je trajalo danima, ali bilo je neophodno da bi se smanjila šansa da neko uđe u trag mom lažnom nalogu.

Sledeći korak je otvaranje sekundarnih naloga koji treba da ubede ljude da je primarni nalog stvaran. Kad vidiš da niko od ljudi nije tag ovan na nečijim slikama , verovatno posumnjaš da su lažne, zar ne? Zato bih otvarala sekundarne naloge – lažne likove koji bi mi služili kao lažni prijatelji mog lažnog identiteta. U tu svrhu kor istila sam video snimke sa Instagrama koje bih kačila na Fejsbuk. Naučila sam da u Fotošopu lažiram znake kojima se utvrđuje da je nalog stvaran. Da me neko danas pita, rekla bih mu da ni u šta na internetu ne treba verovati. Džabe i ako ti neko pošalje sliku sa određenim natpisom kao dokaz da je stvarna osoba. Ako deluje previše dobro da bi bilo stvarno, verovatno i jeste.

Iako je sav sadržaj na nalozima bio lažan – fotografije, priče, prijatelji – ja sam se samo tu osećala kao da sam u sopstvenoj koži. Na lažnim nalozima sam mogla da budem otvorena prema drugima; u stvarnom životu nisam. Druge devojke mojih godina bile su u vezama ili su imale najbolje drugarice, ali ja sam imala svoje MySpace prijatelje – oni su brinuli o meni, imali razumevanja za mene, pitali me kako sam. Kad sam bila Amanda Vilijams, ljudima je bilo stalo do mene. Kad sam bila prava ja, niko me nije ni primećivao.

Nikad nisam tražila novac putem ovih profila, samo pažnju. Prijalo mi je da čujem da sam nekome „lepa" ili „seksi", iako sam bila svesna da ne pri čaju stvar no o meni. U stvarnom životu niko me nije tako zvao – zvali su me samo „kit koji hoda" zato što sam veći deo života bila gojazna. Plaši me mogućnost da budem odbačena, plaši me koliko sam ranjiva kao stvarna osoba. Ne smem da dozvolim da mi neko kaže da sam ružna, debela, odvratna, da ne zaslužujem ljubav.

Imala sam jednu vezu preko lažnih naloga koja je delovala kao prava ljubav – koliko je već „pravo" išta na internetu. Na kraju sam popustila i priznala da nisam stvarno osoba za koju se izdajem, nadala sam se da će me razumeti. Više mi se nikad nije javio. Godinama me je to mučilo: Da li sam mogla da u stvarnom životu ostvarim takvu vezu sa nekim? Šta bi bilo da nisam lagala? Neki ljudi prave lažne onlajn identitete za to što su sociopate – možda sam i ja među njima – ali i lažni identitet oseti kad mu srce prepukne.

Znam da je to što sam radila bilo ružno, neiskreno, i štetno. Bila je to patološka opsesija, lažnim internet odnosima sam kompenzovala manjak pravih. Nekoliko puta sam se sprijateljila sa ženama samo da bih im ukrala slike, da bih mogla da ih pitam „Kakva ti je frizura ovih dana? Snimi pa mi pošalji." Odrekla sam se većine stvarnih prijatelja, sve zarad manipulacije.

Tokom tih osam godina, otvorila sam više od dvadeset naloga. Mislim samo na primarne – ako bih uračunala i sekundar ne, bilo bi ih desetak puta više. Kroz ceo život, samo ta navika mi je pružala stabilnost. Samo na ljude koje znam kroz lažne nalog e mogu da računam da će odgovoriti ako ih pozovem telefonom, ili ako im pošaljem poruku. U stvarnom životu to nikad nisam imala.

Somovina mi više ne prija, a ni to koliko mi je nekad prijala nije vredno današnje praznine i jada . Imam 21 godinu, nikad nisam imala pravog prijatelja, pravi ljudski kontakt. Nikad nisam bila zaposlena. Protraćila sam prvu mladost na ovo. Izolovala sam se toliko da me danas hvata nervoza kad se zateknem u grupi ljudi. Jedva da mogu da izađem iz kuće, ceo svet koji sam za sebe sagradila nalazi se unutar mog kompjutera.

Idem na terapiju zbog ovoga, ali teže mi je da prestanem nego što sam mislila da će biti. Imam samo još jedan aktivan lažni nalog, ne znam kako da ga se odreknem. Somovina je deo mene. Zavisna sam, ako bih stvarno prestala ne znam šta bi ostalo. Bila bih niko i ništa. Život mi zavisi od jednog lažnog naloga jer ga već dugo definišem tim putem. Osam godina sam vodila Amandu Vilijams kroz prijateljstva i veze, birala joj hobi i frizuru, gradila devojku kakva nisam bila. Amanda Vilijams je s vremenom odrasla, ali ja to sebi nikad nisam dozvolila.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu