Bila sam radna snaga u srpskoj ketering industriji u Americi

Suština američke industrije su uslužne delatnosti, a jedna od najrazvijenijih je definitivno turističko–ugostiteljska. Samo u Njujorku ima dovoljno restorana da naredne 54 godine svakog dana budete gosti na različitom mestu. Ili da u njemu radite. Dakle, ima posla za sve: konobare sa iskustvom, početnike bez ikakvog predznanja o ugostiteljstvu, turiste sa i bez dozvole za rad u Americi.

Jedan od popularnih honorarnih poslova za mlade bez radnog iskustva svakako je ketering. Tu pripremaš, serviraš i poslužuješ hranu i piće na određenim događajima i proslavama, a keterer je, prostim srpskim jezikom rečeno, konobar, odnosno server.

Posao se uglavnom radi od 8 do 12 sati i plaća se na sat (od 15 do 30 dolara) ili po fiksnoj ceni za određenu proslavu kad se može očekivati i zarada od 1,500 do 3,500 dolara za samo 10 dana. Potrebno je da ste prijatnog izgleda, imate osnovno znanje engleskog jezika i da ste spremni za rad. Uniforma zavisi od proslave, ali uglavnom će to biti crne pantalone, bela košulja, crna kravata, sako i cipele. Zvuči jednostavno, a evo kako je izgledalo i moje prvo ketering iskustvo u Feniksu.

Posao je trajao 10 dana i kompanija za koju sam radila nam je obezbedila letove, smeštaj i hranu. U Arizonu je zajedno sa kolegama, ketererima, došlo i stotine Jevreja koji su se okupili kako bi u krugu porodice proslavili jedan od najznačajnijih praznika – Pashu. U pitanju je jevrejski praznik kojim se obeležava izlazak Jevreja iz egipatskog ropstva po Mojsijevim vodjstvom, opisanom u Tori, odnosno Starom zavetu. Za keterere je najvažnije da sva hrana i piće koji se tokom praznika služe moraju biti košer odnosno pripremljeni bez kvasca, kao i da se ni u kom slučaju ne smeju mešati mlečni i mesni proizvodi. U pripremi hrane neophodno je učešće rabina, često simboličko, kao što je, na primer, prilikom paljenja roštilja. Na svečanoj trpezi se obavezno nalazi pečenje, voće, salata i macot - beskvasni hleb, i gorke trave koje podsećaju na težak život u egipatskom ropstvu. Slavlje započinje veče pre prvog dana praznika (Erev Hag) večerom koja se zove Seder veče. Seder je hebrejska reč koja znači red, a Seder večera je praznična na kojoj se molitve, čitanje Hagade - jevrejske obredne knjiga (kodeksa) i svi drugi običaji obavljaju po strogo utvrđenom redu.

Ipak, najveće iznenađenje za mene nisu bili Jevreji i njihovi običaji već broj Srba koji se okupio oko istog posla sa istim ciljem – da zaradi novac. Profili ljudi su različiti i neretko su u pitanju visokoobrazovani mladi ljudi koji se prvenstveno iz materijalnih razloga odlučuju za poslove koji nisu u vezi sa njihovim intelektualnim sposobnostima i afinitetima. Neki od ljudi koje sam upoznala bile su moje kolege sa Filološkog: diplomirani profesori srpskog, italijanskog, arapskog, engleskog, a bilo je i nekolicina ljudi sa Filozofskog kao i vlasnik restorana iz Srbije i Italije koji je zeleo da iskustvo u američkoj ketering industriji primeni na svoj biznis. Ostali zaposleni su mahom bili iz Južne Amerike, ali jedna stvar nas sve povezuje.

Ili prevedeno na srpski, konobar ili u najgorem slucaju, potrčko - sluga damama i gospodi. Radni sati su dugi, nekad i do 15 sati bez pauze i često moraš da balansiraš izmedju zahteva gostiju i realnih mogućnosti hotela i kompanije koja te zaposlila. Mušteriji ne smeš da kažeš ne jer od njenog bakšiša zavisiš i želiš da uradiš sve da osiguraš da će biti što veći. Kao i u svakom poslu, ketering je pun nepredvidivih gostiju i situacija pa su snalažljivost, predusretljivost i strpljenje neke od najpoželjnijih vrlina. Pre nego sto olako shvatite ketering, razmislite kako biste se Vi snašli u sledećim situacijama?

Petnaestočlana porodica koju sam služila je na prvi pogled delovala jednostavno i prijatno. Pitali su me kako se zovem, zamolili da im poslužim vino i odmah su se bacili na čitanje priča iz Hagade - jevrejske svete knjige. Taman sam pomislila kako ćemo se lepo slagati kada je najmlađi klinac prosuo vino po stolu i oni su demonstrativno ustali zahtevajući ne samo novi stoljnjak, već i nove stolove i stolice. Kada sam se obratila koordinatoru za pomoć složili smo se da je taj zahtev besmislen, ali naši gosti ipak nisu prihvatili ništa manje. Insistirali su na drugom stolu govoreći kako je njihov sto svakako bio premali. Gosti su uvek u pravu pa su u skladu s tim dobili i drugi sto, a ja sam samo poželela da ne daju deci da piju više ako ne znaju ili bar da više ništa ne prospu.

Nekoliko dana kasnije, za večerom, bilo je vreme da se posluži supa kada su mi gosti rekli da im na stolu nedostaju velike supene kašike. Otišla sam u kuhinju gde sam srela glavnog kuvara koji me je uputio gde da pronadjem escajg. Iznenadila sam kada sam videla da je escajg prljav pa sam odnela kašike da pitam gde da ih operem. Glavni kuvar je bio vidno zauzet, ali je obećao da će mi pomoći. Dodala sam mu kašike koje je on u nekoliko pokreta obrisao o svoju kecelju i dodao mi s osmehom na licu. Nisam mogla, a da ne prokomentarišem: „Razmislicu kad ću opet u restoran." On se nasmejao, a meni se želudac prevrnuo.

Ipak, verovatno je najzanimljiviji poslednji dan kada se svi radnici i gosti skupe na dorucku i intimno presabiraju koliko bi bakšiša mogli ostaviti odnosno dobiti. Nakon 10 dana iscrpnog rada, bezbroj žuljeva i bolova na najneobičnijim mestima, svaki keterer veruje da zaslužuje neskroman bakšiš i iako se za Jevreje smatra da su škrti, većina se mogla pohvaliti da je nagradjena sa preko 500 dolara u kešu. Na žalost, nisu svi iste sreće pa su neki umesto novca dobili ponude za neke buduće poslove i saradnju u vidu vizit kartice ili preporuke. Oko jednog smo se svi složili: nema veće nagrade od odlaska kući.

Na kraju poslednjeg radnog dana, daleko od praznih čaša, prljavih tanjira, šefova, kuvara i razdraganih gostiju nema lepšeg osećaja od skidanja cipela i skakanja u bazen. Nakon odradjenog posla, mnogi ketereri su posetili neke od lokalnih turističkih atrakcija kao što je sam grad Feniks i Veliki Kanjon, a ja sam, pre povratka u njujoršku realnost, samo poželela da ubuduće mogu da biram posao tako da mi novac ne bude jedina motivacija.

Pratite VICE naFacebook, Twitter, Instagram