Kad igra postane zabrinjavajući psihološki autoportret

Ovaj tekst je prvobitno objavljen na WAYPOINT

Pre par nedelja, bolujući od gripa, moja partnerka počela je da igra Stardew Valley. „Treba mi neka lagana, slatka igrica“, rekla je. Primila se dosta brzo na okopavanje bašte, prehranu pilića, i razmenu poklona sa prijateljima koju je videla preko mog ramena, pa je odlučila da proba.

Prošlog vikenda je, sa žaljenjem i stidom, izjavila da je „uvela agro-industrijalizaciju u Stardew Valley.“ Bacio sam pogled na njen laptop kako bih ustanovio o čemu priča, i osetio se kao Neo kad mu Morfeus otkrije da mašine koriste ljude kao baterije pod distopijski mračnim nebom. Ona je od simpatičnog 16-bitnog okruženja Stardew Valley napravila užasnu mašineriju čiji je centralni zupčanik bio njen lik. Imala je više novca u prvoj godini nego što sam ja ikad video u igri. Lik joj se redovno onesvešćavao od umora; kaže da joj je efikasnije da plati cenu oporavka nego da propusti da ispuni zadate proizvodne ciljeve.

„Pa, ovaj… a sa kim si prijatelj u Stardew Valley?”

Pogledala me je postiđeno. „Ni sa kim. Nemam vremena! Ali kad budem nabavila one kvalitetnije prskalice pa ne budem morala stalno da zalivam farmu, počeću da pričam sa ljudima.“

„Ne mogu baš da skapiram poentu igre“, priznala je. „Izaziva stres, ali mi i prija.“

Neke igre omoguće igraču da nehotice naslika svoj autoportret. U interpretacije moje devojke, Stardew Valley kakvu bi zamislio Džef Bezos, prepoznao sam osobine koje su je vodile do diplome i doktorata sa odličnim prosekom, ali i osobine koje su joj skoro upropastile postdiplomske studije. Manična potreba da ispuni ciljeve koje je samoj sebi zacrtala, da sadašnjost potpuno podredi imaginarnoj budućnosti u kojoj će jednog dana moći da počne uživa… sve me je to asociralo na trenutke iz stvarnog života, preslikane na igru koja bi trebalo da bude pastoralno idilična. Vezuje se zaštitnički za sve životinje, čak su joj bliži četvoronošci od nas komplikovanih i nestabilnih dvonožnih stvorenja.

Sa druge strane, farma joj je odlično poslovala dok je moja i dalje u raspadu: sve je sakupljala, malo šta je gradila. Sve je bilo svedeno i čekalo da legne keš, a posle žetve bi na brzinu krenula da troši i ulaže dok se ne bi vratila na ivicu siromaštva. Ja sam, za to vreme, u igri dobar sa onim ljudima koje razumem, dok većini nasumično poklanjam razna sranja u nadi da će im biti od koristi (što je retko slučaj).

Ovo je čudan i donekle neprijatan način da se uživa u igri; čovek potpuno nesvesno i neplanirano na okruženju ostavi svoj prepoznatljiv žig.

U kojoj ste se igri vi iznenada prepoznali, koja vas je iznenadila odrazom vaše ličnosti?

Recite nam na današnjoj otvorenoj temi!