Herpes: upoznajte se sa bolešću koju verovatno već imate

Kada je Kejt na ispitivanju ustanovila da nema nikakve seksualno prenosive infekcije i kada je počela da uzima pilulu, rekla je svom dečku da više ne moraju da koriste kondome, misleći da će biti oduševljen. Na njeno iznenađenje, bio je prestrašen. A onda joj je rekao da ima herpes. „Bio je uznemiren", kaže Kejt. „Prilično sam sigurna da je mislio da će to biti kraj naše veze.

Njegova reakcija je opravdana time kako ljudi inače reaguju na ovakve vesti. Nije zabavno reći partneru da imaš bolest koja se vezuje za promiskuitet i aljkavu higijenu. Ali herpers zaista nije ništa od toga; šta više, generalno je toliko minoran, da ga medicinski stručnjaci često ignorišu. Iako neizleživ i zarazan, uglavnom samo izaziva rane na usnama – što je tipično za HSV1 – ili na intimnim delovima – HSV1 ili 2 – kod malog dela stanovništva. HSV1 je prisutan kod barem četvoro od petoro ljudi, a HSV2 ima jedno od petoro, iako barem 80 posto njih ne zna da ga ima, prema herpes.org.nz. Ništa strašno? Pa, i nije. Barem ne u medicinskom smislu.

U društvenom smislu, to jeste strašno. Stigma oko herpesa je mnogo gora nego fizička stvarnost, i mnogi stručnjaci misle da je to najgore kod ove bolesti. Kada je Džejkob rekao svojoj partnerki, njena reakcija je bila ekstremna. On kaže, „Tokom cele te godine pre nego što smo raskinuli smo imali seks svega oko tri puta. Ozbiljno sam razmišljao o tome da se zavetujem na celibat". Ironično je to što smo skloni da stigmatizujemo sopstvenu bolest, s obzirom da je mnogi od nas imaju.
Tara Svadi, mikorobiolog i blogerka na Get Learned, opisuje herpes kao „toliko rasprotranjen, da stvarno nije strašan i lako je nositi se s njim", ali ipak, za ljude sa herpesom je jedan od najvećih tereta potreba da to 'priznaju potencijalnom novom parnteru'.
Kao i kod svih polno prenosivih bolesti, do priznanja treba da dođe pre nego što vam se piše uopšte i dotaknu, a pokušaj da se to sakrije, kao u slučaju Kejt, često može da dovede do dodatnih problema u vezi. Za nju je činjenica da je njen partner krio svoju bolest mnogo gora nego bolest kao takva. Ali čak i kada priznaš da imaš herpes, postoje i dodatni problemi. Kao prvo, veoma je teško zaštititi se od herpesa, pošto kondomi ne pokrivaju obavezno sve zaražene delove; kao drugo, u 15 posto slučajeva čak i sa delova koji izgledaju zdravo mogu da otpadaju ćelije kože koje sadrže aktivnu verziju virusa; i kao treće, verovatno ćeš otkriti bolest koju ona druga osoba ili već ima, ili je bila u kontaktu s njom. Zašto se onda trudimo?

Neki od nas se ne trude, ali to je verovatno zato što ne znamo šta imamo. Nema bitnih zdravstvenih problema kada imamo ovu bolest, tako da se ne testiramo na nju, osim ako se ne pojave vidljivi simptomi. Standardan pregled za polno prenosive bolesti pokriva mnogo toga, ali ne i herpes. Kada sam pitala zašto pregled za polno prenosive bolesti ne uključuje herpes, u suštini su mi rekli da ne čačkam uspavanu mečku. Kada bih zahtevala ispitivanje krvi zbog antitela za HSV1 i HSV2, to bi me opteretilo otkrićem bolesti, čak iako je virus prisutan samo zahvaljujući ranama. U suštini, moj lekar mi je rekao da sačuvam manevarski prostor za poricanje.

Kada sam pitala Taru kako bi se osećala kada bi joj partner rekao da ima herpes, ona je slegla ramenima. „Mislim, otvorene rane nisu preterano seksi, ali to nije ništa strašno". Iako je jasno da je većina nas zaražena herpesom HSV1 ili 2, samo nesrećnih 5 posto populacije to zna. Znaju zato što imaju simptome, obično osip ili rane, kao što su rane na usnama i na genitalijama, ili oko njih. Što se tiče nas ostalih, pa živimo u blaženom neznanju.

Blaženo neznanje je nešto što ne smeta medicinskoj zajednici, ali ne pomaže ljudima koji znaju da imaju herpes. Manevarski prostor za poricanje koji je moj lekar želeo da zadržim je nešto što Kejtin dečko više nema, a verovatno ga je i Kejt sada izgubila. Ono što im je preostalo je da se suoče sa neznanjem drugih.