Najlepša mesta za duvanje u Beogradu

Znam da citiranje Duška Radovića i paljenje buksne u istom tekstu nije najkonvencionalniji način da se priča o lepotama Beograda, ali ko se danas probudio u Beogradu i to sa još nešto trave kod sebe može smatrati da je dovoljno postigao u životu. Prošli vikend sam špartala bajsom kroz grad i zaista, ne znam da li je to zbog toga što sam lokal patriota ili je ovaj grad prelep.

Kada bih poželela nekom strancu da utisnem svu magiju ovog grada u večnu memoriju natakarila bih ga na bajs, natrpala dosta piva u rančeve i klizili bismo uz i niz jedno po jedno beogradsko brdo, pa sve do reka, novo-beogradske ravnice pa u krug. A onda sam pomislila, šta kada bi moj izmišljeni strani gost umesto pivca preferirao travu. Gde bih ga sve vodila i kako bi iz te perspektive doživeo ovaj divan grad?

Okej, kao što mi ortaci koji su varenju znatno vičniji od mene kažu, najlepša mesta su ona koja su bezbedna. I naravno, bezbednost uvek treba biti na prvom mestu, ovo je jedan hipotetički obilazak Beograda u kome smo skloni avanturizmu i istražujemo ga punim plućima.

Pesma jugoslovenskog benda u Škripcu lepo kaže „Hajde siiiđiiiiii do reke večeras jer ja sam dole, siđi do reke lepše je sve u dvoje“. Ne znam da li i jedan grad pruža tolike mogućnosti da se siđe baš tik do reke na mnogim od raznih šetališta, kada se noću voda pretvori u mastilo i sve samo nekako teče. Tu su još naravno i razne Ade i splavovi mada su najsrećniji oni čiji prijatelji ili prijateljice imaju čamce. Neki tada završe i po neverovatnim štekovima na samoj reci.

Ali Bg nije grad bogat samo vodom, već i šumama. U zavisnosti od prevoznog sredstva koje koristite možete se opredeliti za bliže ili dalje. Važno je samo lepo se opremiti hranom i ostalom opremom za piknik, stopiti se sa masom ali i naoružati se autanom ako se ostaje do kasnijih večernjih časova. Šume su nekako bezbedne i ušuškane, još ste zbliženiji sa prirodom, te je na vama samo da odaberete da li ste za Košutnjak, Zvezdarsku šumu, Avalu.

Senjak i Dedinje kriju neke od najlepših a pritom neverovatno bezbednih štekova. Ti krajevi su bezbedni u svakom smislu. Tamo mirno spavaju i buržuji i političari i diplomate, a sva njihova državna i privatna obezbeđenja okupirana su njima i njihovim nekretninama. To su takođe krajevi bogati zelenilom. Na Senjaku se nalazi Hajdpark, a ko želi, na bajsu prilično lako može kliziti ulicama kakve su Užička i Tolstojeva i diviti se neverovatnim arhitektnoskim rešenjima vila, viletina i zamkova iz raznih era. Nikad nisam probala ali sad mi pada na pamet da nije loše punih pluća obići i Muzej Jugoslavije uz obavezan obilazak Kuće cveća, Tropikarijum na Senjaku, ili ako ste monarhistički nastrojeni Konak kneza Miloša u topčiderskom parku.

Kališ može biti dosta stresna destinacija za ovakve akcije. Svi znamo obavezna pravila osmatranja i uslove preglednosti koje štek mora imati. Zato po centru postoje bolja rešenja – zavučeni pasaži i unutrašnja dvorišta, a ima ih dosta na potezu od Slavije pa sve do donjeg Dorćola. Naravno, terase i krovovi ljudi iz centra su uvek zgodni, samo kao i u slučaju sa rekom, u neka prijateljstva prosto treba ulagati. Osim posebnog šmeka koje poseduju unutrašnja dvorišta po gradu, kada ste fino navareni, a u slučaju da niste već jeli i potraga za hranom predstavlja zadovoljstvo. Centrar grada je pun mesta sa brzom hranom da nekad predstavlja pravu muku opredeliti se samo za jedno od njih.

Priča se da plato između hrama Svetog Save i Narodne biblioteke Srbije ima jednu posebnu energiju i duhovnu vertikalu. Tu su zvuci fontane, pa onda i zvona kada je pun sat, poneki ulični svirač. Jedino što za takve akcije morate imati i posebnu vrstu vere uz sebe.