​Raznošenje hleba u Kairu je balansiranje između života i smrti

Aiš baladi je, poput Nila, izvor života. Ručno pravljen hleb je zaštitni znak Egipta, koji je u jednom trenutku imao 82 varijante. Njegovu sveprisutnost u Kairu omogućava mreža agalatija — raznosača hleba — koji hleb dostavljaju restoranima, kolicima koja prodaju ful (bob) i uličnim štandovima širom metropole. Hrapavost mekinja i pšenice hleb pretvara u magnet za prašinu i toksične elemente u vazduhu, ali to nikog ne sprečava da ga jede. Veština agalatija ogleda se u nošenju velikih poslužavnika sa hlebom na glavama dok na biciklima voze slalom pomahnitalim ulicama Kaira, poput ludaka koji isplovljavaju u oluju u običnom čamcu.

U "Regali", pekari u centru Kaira osvetljenoj samo s nekoliko fluorescentnih sijalica i plamenom peći, pod je prekriven mekinjama, koje se gotovo ne razlikuju od piljevine. Neki od ovde zaposlenih osam ljudi biraju da rade bosi, začikavaju jedni druge i okreću se meni tek kad skupe hrabrost osećajući zajedništvo. Drugi, poput Mahmuda, pokušavaju da prate naš razgovor uprkos muzici šabi koja trešti iz slušalica u njihovim ušima.

U pekari se testom rukuje pažljivo, ali ubrzano, kao u nekom restoranu brze hrane. Pekara "Regala" proizvodi 24.000 vekni dnevno, što mu dođe 1,5 tone brašna. Ali, 24-godišnjak koji ima diplomu tehničke škole, sanja o otkazu. Njegove duge trepavice posute su brašnom, jer je i sam nedavno izašao iz peći. "Ne sviđa mi se što moram da stojim sve vreme i što nema pauze", žali se on, dok jedan od momaka kraj njega pada na kolena radi dvominutne molitve.

"Subvencionisani hleb nije dovoljan za sve", kaže Ahmed, vlasnik "Regale". U Egiptu se najviše jede hleb na čitavom svetu, a ova zemlja je najveći uvoznik pšenice – u Kairu se troši 3 milijarde dolara na uvoz. Vladin skupoceni sistem subvencije na snazi je od šezdesetih kako bi cena hleba ostala niska. Danas vekna subvencionisanog aiš baladija iznosi 5 pijastra (manje od jednog američkog centa) i stigne do oko 50 miliona Egipćana. Nedavno je predsednik Abdel Fatah al-Sisi uveo sistem pametnih kartica kako bi pozvao pekare na odgovornost i u startu eliminisao malverzacije.

Testo pre nego što ide u peć, prekriveno mekinjama.

Više od 80 miliona Egipćana smatra jeftin hleb svojim ljudskim pravom. "Hleba, slobode i pravde" bio je stalni protestni poklič i kvasac fermentirajućih društvenih nemira u Egiptu u poslednjih pola veka — od pokušaja predsednika Anvara Sadata da 1977. godine ukine subvencionisanje hleba, preko dizanja cene hrane 2007. godine do pada bivšeg predsednika Hosnija Mubaraka 2008. godine. Kad ljudi nemaju hleb, oni izlaze na ulice.

U Egiptu je aiš reč za hleb, ali i za život. Kad su Egipćani pod stresom, oni kažu: saj akl el aiš mur — "jesti hleb je gorko" — što je poslovica kojom zapravo želi da se kaže da je stopa nezaposlenosti visoka, mogućnost za zaradu retka, korupcija cveta, brak i hrana su skupi, saobraćaj je nepodnošljiv, itd. Ali Egipćani se ne žale.

Za Ahmeda, koji hleb prodaje na pijaci, hleb zaista ima gorak ukus. "Imam oko 10 odsto zarade", kaže on za svoju pekaru. "Cene goriva i brašna su previsoke". Subvencionisana vreća brašna od 50 kilograma košta osam egipatskih funti, ali Ahmeda košta 162 funte. Cisterna goriva — viša od Ahmedovog najmlađeg radnika, 13-godišnjeg Mustafe — iznosi između 80 i 90 funti.

U sedam uveče, ljudi se ubijaju od posla. Vreme je posle predvečernje molitve, a potražnja za hlebom je velika, dok stanovnici Kaira odlaze u potragu za večerom. Kupci niču pred pekarom, pružaju jednu funtu i ubrzo nestaju sa četiri vekne hleba. Taksista parkira ispred, plaća 25 pijastra i odlazi sa svojom veknom; nije ni gasio motor.

"Voziš po moru smrti", kaže 22-godišnji Mahmud, jedan od agalatija zaduženih da zadovolje vitalnu potražnju Kaira za hlebom. Mladi raznosači hleba nose vekne kroz ozloglašeni gradski saobraćaj, masu pešaka i uzane uličice centra Kaira na poslužavnicima dugim i do 2,5 metra i teških između 30 i 35 kila. Oni to rade balansirajući poslužavnike na glavama, dok ih jednom rukom pridržavaju da ne padnu a drugom upravljaju biciklom.

Posao agalatija je složen i presudan. Bez njih, hleb ne bi bio dostupan na svakom ćošku i zaboravljenom štandu brze hrane. Ljudi moraju da se bore da održavaju ravnotežu i ostanu na nogama u moru vozila. "Vozači kola nas nimalo ne poštuju", kaže Ahmed, koji u 39. godini i dalje radi kao raznosač hleba. Rizik da agalati ne stigne na svoje odredište uvek postoji, ali smrt je njegova najmanja briga. Ahmed je ubeđen da se vozači trude da budu pažljivi "zato što znaju daje hleb sve što imamo", kaže on sa blagim prizvukom ironije.

"Učimo da vozimo bicikl gledajući kako to drugi rade", objašnjava Ahmed, što je pristup koji važi za svakog radnika u pekari nezavisno od njegovog zaduženja. "Sve zavisi od tvojih očiju i pameti", kaže on.

Kad se sve sabere i oduzme, raznošenje hleba je riskantna igra umešnosti. Pitam ga koliko je vremena potrebno da bi se naučilo da budete agalati, a Ahmed mi s prezirom uzvraća pitanjem: "A šta ti misliš koliko nam treba?" Napredovanje jednog agalatija do dvospratne tacne od 30 kila je postepeno. Štrkljavom Egipćaninu u tinejdžerskom uzrastu možda će biti potrebno i godinu dana — tokom kojih će nebrojeno puta pasti, očistiti prašinu sa hleba i vratiti ga na poslužavnik.

Agalatiji voze posebnim rutama i u proseku obave 50 do 80 dostava hleba dnevno. Put može da potraje od deset do 30 minuta, jedan za drugim. "Nositi hleb boli", kaže Ahmed, pokazujući prstom na leđa radnika po imenu Ramadan kako bi ilustrovao bol koji se širi odozgo do sredine njegove kičme. Ali neko mora to da radi.

Za Ahmeda i agalatije, malo se šta promenilo od Revolucije. "Ljudi koji su krali i dalje kradu. Ljudi koji su uzimali mito i dalje uzimaju mito. Sve je ostalo isto", kaže Ahmed.

"Hleb je i dalje suština života Egipćana", dodaje on. "Čak i kad nemate novca, jedete hleb."