Šta je tačno psihoza?

Tekst je objavljen na Motherboard

Istraživači su identifikovali novi gen povezan sa razvojem psihoze, prema radu objavljenom u ponedeljak u Prirodnoj genetici. Ovo otkriće prvenstveno potiče od jedne jedine nesrećne porodice sa Islanda, čijih deset članova pokazuju simptome i psihoze, i specifičnu mutaciju gena poznatog kao RBM12. Druga, drugačija mutacija istog gena je otkrivena među članovima jedne porodice iz Finske, u kojoj takođe ima više slučajeva psihoze.

Ovo otkriće je teško analizirati. Tako je zbog toga što je psihoza mnogo više simptom nego bolest kao takva. Ona je stanje ili oblik bitisanja, i veoma često je prolazna. Ljudi imaju psihotične epizode. One su pomalo kao groznica ili nervni napadi. Ne postoji dijagnoza koja glasi „ima nervne napade". Nervni napad je posledica nečeg drugog. To nešto drugo može da bude epilepsija, povreda mozga, apstinentska kriza, ili nizak nivo natrijuma u krvi.

Dakle, u novoj studiji su zapravo izdvajali članove porodice sa jednim ili više teških mentalnih poremećaja: šizofrenijom, šizoafektivnim poremećajem, i psihotičnim bipolarnim poremećajem, što je u suštini samo težak oblik bipolarnog poremećaja. Sve su ovo toliko ozbiljne bolesti da često mogu da dovedu do psihoze, katastrofalne implozije određenog stanja uma, koje većina nas uzima zdravo za gotovo, jer imamo stabilan osećaj ličnosti i generalan osećaj šta je stvarno, a šta ne. Naše stvarnosti se uklapaju, pa smo u stanju da se dovoljno dobro snalazimo u svetu.

Pogledajte film Glasovi (ludila)

Pop kultura slabo razume psihozu. Kao i svaku mentalnu bolest, naravno, ali kada je reč o šizofreniji i psihozi, generalno, za njih je uvek otvorena sezona dezinformacija i stigmatizacije. Psihotično ponašanje bez razlike se smatra za nasilno i antisocijalno, i uobičajeno je da se psihopatija i psihoza mešaju. Ovo prvo je poremećaj ličnosti koji karakteriše nedostatak emaptije i razne druge osobine ponašanja koje nas obično sprečavaju da se jedni prema drugima ponašamo kao kreteni, dok se ovo drugo veoma često doživi kao unutrašnji kolaps u odnosu na svet koji nas okružuje, laički rečeno.

Kao i simptomi šizofrenije, i simptomi psihoze se raščlanjuju na ono što je poznato kao pozitivni i negativni simptomi. I kao i kod šizofrenije, pozitivni simptomi su ono što privlači pažnju. To su samoobmana i halucinacije. Neko ko ima psihozu bi mogao da čuje ili vidi stvari koje ne postoje. To ne moraju da budu glasovi – zvučne halucinacije mogu jednostavno da budu neodređena okolna buka, ili čudan zvuk zvonjave telefona, kada u blizini nema nikoga.

Na neki način, i samoobmana je slična. To je kada veruješ u nešto što nije istina, čak i kada postoje dokazi da nije, ili ne postoje dokazi da jeste. Samoobmana često ima veze sa gonjenjem. Neko je naumio da ti dođe glave.

Ima mnogo drugih simptoma psihoze, ali njih je teže izdvojiti, kao i lečiti. Neorganizovano razmišljanje je jedan od njih. Onakvo je kao što i zvuči: bazična nemogućnost da se saberu misli. Može da se manifestuje besmislenim ili fragmentisanim govorom, što je fenomen poznat kao „papazjanija od reči". Drugi negativni simptomi uključuju stvari koje jednostavno mnogo liče na depresiju, kao što su povučenost, izolacija, previše sna (ili nimalo), i samoubilačke misli.

Ekstremni slučaj psihoze je katatonija, duboko, potpuno tužno stanje u kome čovek postane gotovo potpuno odsečen od sveta. To može da se manifestuje kao ekstremno odsustvo reakcije – ukočen pogled – ili može da se manifestuje kao ekstreman nemir. Intenzivno koračanje, na primer. Veoma je nalik odsustvu bilo kakve reakcije, ali u neprekidnom pokretu.

Gen za psihozu je daleko od srebrnog metka. Možeš da imaš psihozu i bez mutacije gena RBM12, što je krucijalno. To je predispozicija. To je nešto što treba imati na umu kada čujemo da se priča o mentalnom zdravlju i genetici, generalno. Ovde je reč o nadi da bi ovo otkriće moglo da dovede do pronalaženja novih lekova. To je važno: kada je reč o šizofreniji, u suštini ne postoji dobar način lečenja negativnih simptoma. To je potpuno prokletstvo, i kada se u obzir uzme priroda negativnih simptoma, u velikoj meri prolazi neprimećeno. Umesto toga, imamo mnogo stereotipa i dezinformacija.