Šta se događa kada izbeglice stignu u tvoje malo selo

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE Greece

U septembru 2014, Vasili Carcanis – frizer i kinematograf iz Polikastra, Grčka – snimao je muzički spot na starom železničkom mostu u blizini grčko-makedonske granice. „Dok smo snimali, pored su neprekidno prolazili ljudi. Znao sam da nešto nije u redu – nije bilo normalno da u jednom danu pored pruge prođe 40 ili 50 ljudi", kaže on. „Za osam sati, koliko smo bili tamo, videli smo tri različite grupe ljudi. Pitao sam one u poslednjoj grupi odakle su i kuda idu, i oni su odgovorili, „Mi smo Sirijci i idemo u Evropu".

Pre 2014, grad Idomeni je bio samo tačkica na mapi – malo selo sa šačicom uglavnom starijih stanovnika. U roku od narednih 18 meseci, skoro milion ljudi je prešlo granicu kod Idomenija, da bi stigli do Balkana i srednje Evrope, i ovaj grad je postao simbol najveće izbegličke krize u Evropi posle Drugog svetskog rata.

Kada su videli sve te ljude na pruzi, pre prvog masovnog priliva izbeglica i pre nego što su u oblasti počele aktivnosti NVO-a, Vasilis i nekoliko njegovih prijatelja iz te oblasti su odlučili da nešto preduzmu. Niko od njih nije imao bilo kakvog iskustva u volontiranju ili aktivizmu. „Postali smo aktivisti zbog sramote – bilo nas je sramota zbog onoga što se dešavalo u našem dvorištu", kaže mi Vasilis. Volonteri su mesecima zanemarivali svoje porodice i poslove, i svakodnevno su na granicu donosili hranu, odeću i zalihe. Izbeglice su se mučile sa vremenskim uslovima i bile pod pretnjom od trgovaca ljudima. Volonteri su ih po potrebi vodili u lokalni Dom zdravlja, pod rizikom da i sami budu uhapšeni.

Posle nekog vremena su se pojavile nevladine organizacije, i granica između Grčke i Makedonije je prvo delimično – a onda i u potpunosti – zatvorena. Na hiljade ljudi je bilo stišnjeno u šatorima u kampovima u Idomeniju, i bili su prinuđeni da žive i logoruju u blatnjavom metežu. Nevladine organizacije su krizi pristupile na drugačiji način od lokalnih volontera. Razmere i način organizacije su promenjeni, što je dovelo do sukoba između nevladinih organizacija i lokalaca, što je lokalne volontere navelo da prestanu da pomažu. Ali Vasilis i njegovi prijatelji su bili prvi koji su reagovali u Idomeniju; shvatili su da je u toku kriza mnogo ranije nego ostatak Evrope, i znali su kako da deluju. Razgovarao sam sa njim o tome kako je to tada bilo.

„Ljudi iz našeg sela su duboko konzervativni. Ali mnogi od njih su i sami bili izbeglice. I sama moja prodica je došla iz Ordua u Turskoj, na obali Crnog mora. Niko od nas nije imao iskustva u volontiranju ili aktivizmu. Postali smo aktivisti zbog sramote; bilo nas je sramota zbog onoga što se događalo u našem sopstvenom dvorištu. Veoma sam ponosan na činjenicu da nije bilo rasističkih incidenata u našim gradovima. Kada smo prvi put otišli u Idomeni da pomognemo, nije bilo granične ograde. Ljudi su se krili po poljima, prelazili granice kao senke. Brzo smo shvatili da makedonski krijumčari kontrolišu prelaz. Tukli su i pljačkali izbeglice, držali ih kao taoce u napuštenim zgradama. Izbeglice su dvaput morale da plaćaju mafiji – jednom da bi ih pustili da uđu, a drugi put da bi mogli da produže dalje na sever, u Srbiju. Osim obezbeđivanja humanitarne pomoći, želeli smo da ceo svet sazna za zverstva koja su se odvijala, tako što smo davali izjave za međunarodne medije i razgovarali sa grčkim političarima".

„Nisam mogla da verujem da se ta tragedija odvija tako blizu nas. Svake nedelje je dolazilo sve više i više izbeglica. Svi smo mi ljudska bića – najmanje što smo mogli da učinimo je bilo da im ponudimo pomoć. Odnosili smo hranu ljudima koji su se krili u šumi, zvali bi ih, i oni bi izašli iz šume. Uvek će me progniti ono što sam videla tokom tih meseci – nikada se nisam plašila, ali sam videla strah u očima ljudi".

„Sećam se večeri kada me je pozvao Vasilis. Slavili smo rođendan jednog druga, i on me je pitao: „Mogli da vam upropastim žurku? Stvarno moram da nađem neku odeću". Svi smo želeli da pomognemo. Svakodnevno smo gledali toliko mnogo okrutnosti. Dosta sam plakala kada sam bila sama u kolima, ali sutradan bismo ponovo stali na noge, spremni da se nađemo ljudima kojima je potrebna pomoć".

„Ja radim na graničnom prelazu u Evzoniju. Čuli bismo pucnjavu kalašnjikova, kada bi se suprotstavljene bande krijumčara sukobile u poljima izvan Đevđelije. Bio sam uplašen i zabrinut zbog svega što se događalo odmah pored nas. Mi smo bili bezbedni u našim kancelarijama, ali mogli smo da vidimo strah u očima izbeglica. Nikada neću zaboraviti kada me je jednom jedan stariji čovek zamolio da ga odvedem u bolnicu, negde krajem 2013. Nisam mogao da ga ostavim na ulici. Ali bio sam malo uplašen, i dok sam ga vozio u bolnicu sam pozvao jednog prijatelja i razgovarao s njim sve dok nismo stigli".

„Ja sam vlasnica malog hotela i nisam mogla da ostavim te ljude napolju, na hladnoći, povređene i bez para. Bili smo uplašeni – prvo nismo znali da li ćemo moći da ih smestimo. Ali uspeli smo. Ne znam šta bi se dogodilo da nismo. Kasnije nam je policija dovodila porodice sa malom decom, po ledenim temperaturama. Radili smo 16 sati dnevno, i nismo mogli da izdržimo. Ja sam plakala svaki dan. Najteže mi je bilo što sam razvijala lične odnose sa izbeglicama – svako je želeo da mi ispriča svoju priču. Jedva sam to podnela".

„Sećam se prvog dana kada smo primili u kuću 15 do 20 ljudi. Bili su smrznuti i izgladneli, a neki su bili u povređeni. Istina je da nam je svima bilo teško. Nikada neću zaboraviti jednog čoveka čija je žena sela u druga kola, a on briznuo u plač. Molio nas je da ih ne razdvajamo, zato što se isuviše plašio da ostavi svoju porodicu. To je bio veoma emotivan trenutak".

„Izbeglice su prolazile kroz Polikastro, ali lokalci nisu videli ništa od onoga što se događalo malo severnije. Ljudi su hodali kilometrima – čitave porodice, stari ljudi, majke sa bebama u naručju. Neki su platili punu kartu za autobus, ali bi ih prevezli samo do obližnjeg sela – odatle su dalje morali peške. Nikada neću zaboraviti jednu porodicu koja me je zaustavila nasred ulice i zatražila pomoć od mene. Njihovo dete se onesvestilo od vrućine.

„Čuli smo da se nešto loše događa u Idomeniju – ljudi su preplavili trg, ležali na pločnicima, gladni i polusvesni. Krijumčari su ih danima držali zaključane u železničkim vagonima. Pritrčali smo im sa vodom, sendvičima – bilo čime što smo mogli da nađemo. Zaista nema reči koje bi mogle da opišu ono što smo videli. Sekli smo hleb na haubi mojih kola, dok su se meni suze slivale niz lice. Te večeri smo svi rekli jedni drugima, 'Hajde da smislimo šta ćemo sutra'. Kao majka i ljudsko biće nisam mogla da sedim i gledam tu tragediju".

„Izbeglice su prolazile pored naše kuće. Moja žena je plakala i dali smo im hleb sa svog trpezarijskog stola. Imali smo sportska kola sa dvoja vrata i četiri sedišta, koja smo u suštini pretvorili u mali kombi. Vozili smo se po poljima i blatu, i skoro uništili kola, ali nije me bilo briga. Prvog dana kada sam odneo namirnice u šumu, isprva nismo videli nikoga. Ali kada su shvatili da nismo krijumčari ili policija, izašli su, i iznenada nas je okružilo 150 ljudi. To mi je postao svakodnevni život. Ne znam kako smo uspeli da nađemo sve te namirnice i kako sam plaćao benzin. Čak i kada su nas i nevladine organizacije blokirale i rekle nam da više ne možemo da dolazimo, i dalje smo svake večeri posećivali šatore i davali mleko porodicama sa decom. Ja sam nezaposlen, ali sve bih to ponovo činio, kada bih morao".

„Nikada se nisam plašila, čak ni kada sam bila sama, okružena hiljadama izbeglica i policajcima u opremi za nemire. Naučila sam šta znače ljudskost i jednakost. Imam troje dece, i jedno od njih mi je reklo, 'Tebi je stalo samo do izbeglica'. Sledećeg dana sam je povela sa sobom, zato što sam želela da vidi šta radimo u Idomeniju. Posle tog dana mi je rekla da bi više vremena trebalo da provodim tamo. Naša grupa volontera nikada nije odustala, čak ni kada su nevladine organizacije želele da prestanemo. U nekom trenutku sam pokušala da se zaposlim u jednoj velikoj NVO. Kada su saznali da sam pripadala toj određenoj grupi volontera, samo su mi rekli, 'Moraš da odabereš stranu'".

„Živim u najisturenijoj kući u svom selu, i svi su prolazili pored mog prednjeg dvorišta. Izlazila sam i nudila im vodu, hranu, i bilo šta što sam imala u kući. Išli su u grupama od 80 do 100 ljudi. Posle nekog vremena smo se odvezili u šumu da im damo odeću i hranu, i bivali smo okruženi desetinama preplašenih ljudi. Nikada neću zaboraviti kada sam jednom provela više sati u šumi tražeći jednu trudnicu koja je bolovala od dijabetesa. Hteli smo da joj damo lek.

„Nijedno ljudsko biće ne bi moglo da ostane ravnodušno na ovu tragediju. Zanemarili smo svoje svakodnevne živote i poslove da bismo im pomogli. Drago mi je što sam mogao nešto da učinim, i bez obzira na to što nikada ne bi trebalo da dođe do tolike patnje, osećam se blagoslovenim zbog toga što sam mogao nešto da preduzmem.

„Ja sam doktorka u Zdravstvenom centru u Polikastru. Nikada neću zaboraviti kada sam prvi put otišla na proplanak u šumi da pregledam ljude u blizini granice. Čim sam stigla, glave su počele da se pomaljaju iza drveća. Pomagati im je tada bilo polulegalno, ali policajci su se pretvarali da nas ne vide, a mi smo se pretvarali da ne vidimo njih. Bili smo u procepu, ali nisam mogla da zatvorim oči pred ovom tragedijom. Bilo je mnogo ljudi koji su pomogli, i shvatila sam da se ne radi o tome da li je neko rasista ili ne, već o tome koliko su ljudi bili uplašeni".

„U Igumenici postoji jedan mali hostel, i ljudi su u ranoj fazi tamo tražili sklonište. Kada sam otišla u Idomeni, videla sam šta znači kada ljudsko biće dosegne svoja ograničenja, i shvatila sam da su ljudi sposobni i za najbolje, i za najgore. Sve što sada tražimo je da ti logori – gde je više hiljada ljudi i dalje zarobljeno – budu zatvoreni. Već smo počeli da sprovodimo program prihvatnog smeštaja za izbeglice, jer na kraju krajeva, najvažnija stvar je da svaka porodica ima krov nad glavom".

Još na VICE:

Zaboravljeni na minusu, snegu i ledu: Izbeglice u Beogradu

Izbeglice u Beogradu nam pričaju za šta sve koriste internet

VICE u Obrenovcu: Od "otimanja bebe" do vojne discipline za migrante