​Treba li da se smejemo mentalno obolelim slavnim ličnostima?

Niko ne voli da mu govore čemu sme a čemu ne sme da se smeje. U svetu komedije već postoji poprilična crna lista osetljivih tema i nacionalnih/verskih manjina za koje neki smatraju da treba da se izuzmu od sprdnje. Ideja da se na taj spisak dodaju još i slavni beli muškarci – jedan od najprivilegovanijih segmenata populacije – verovatno ne zvuči opravdano, čak i kada je izvor njihovog ponašanja koji izaziva podsmeh mentalna bolest. A opet je uznemirujuće sa kojim žarom javnost ismeva psihotično ponašanje ljudi kao što su Geri Bjusi, Skot Step i Rendi Kvejd. To govori mnogo više o nama nego o njima.

"Javne ličnosti su ljudi koji, na svoju štetu ili korist, zarađuju za život tako što prave klovnove od sebe", kaže doktor Kevin Everhart, vanredni profesor na denverskoj katedri za psihologiju Univerziteta u Koloradu. "A mislim da ljudi osećaju zluradost kada vide kako neka javna ličnost pati. Osobe koje uživaju u tuđoj patnji obično su nesigurne u sebe. A neko takav, neko ko oseća da nema ništa u životu, doživljava perverzni osećaj pravde kada gleda kako se neko raspada."

Za one koji ne znaju, Rendi Kvejd je karakterni glumac koji se proslavio serijalom filmova o raspustu porodice Grizvold i epizodnom ulogom u Danu nezavisnosti . Poslednje četiri godine on se krije u Kanadi sa suprugom i psom, ubeđen da se holivudska klika namerila da ga ubije, baš kao što su to uradili sa – kako on tvrdi – Dejvidom Karadinom i Hitom Ledžerom. Teorija zavere tu tek postaje još luđa.

Pre dve nedelje on je objavio video u kom izgleda kao član porodice Duck Dynasty koji se naduvao od farbe dok iza njega stoji njegova supruga u bikiniju i sa sunčanim naočarima. Posle tirade o tome kako mu se Rupert Mardok nije zahvalio što je spasao svet u Danu nezavisnosti, on od supruge traži da navuče loše napravljenu masku Mardokovog lica i potom u kameru kaže: "Hoćeš da me jebeš? E, pa jebaću ja tebe." I to i uradi.

Nekima je video možda donekle smešan – Kvejd i dalje u sebi sadrži iskru glumačkog šarma – ali ako imate u vidu da prikazuje dvoje ludaka koji žive u nečemu nalik jeftinoj hotelskoj sobi i jebu se dok pas laje, a Kvejd izvikuje rečenice iz svojih nekadašnjih uspešnih uloga, uglavnom je samo tužno.

I dok je Kvejd tokom svoje tirade na Jutjubu želeo da postigne efekat mračnog hira, kada je bivši pevač grupe Creed Skot Step objavio sličan video o sebi u hotelskoj sobi, tu nije bilo mnogo duhovitosti. Desilo se u novembru prošle godine, u vreme kada je, kako tvrdi, Step živeo u svom kamionetu, bez prebijene pare i izgladneo. Poput Kvejda, Step je izneo nejasne detalje o nekakvoj zaveri, tvrdeći da je žrtva krađe i neisplaćenih tantijema, i izričito negirao da je na drogama. Njegova supruga je narednog dana podnela zahtev za razvod, navodeći kao razlog da je Step "uzimao toliko amfetamina, kristalnog meta i steroida da je postao paranoična ljuštura koja je pretila da će se ubiti i nauditi svojoj porodici."

TMZ je samo pothranjivao zver zluradosti objavivši Stepove pozive policiji, u kojima je tvrdio da ga ljudi koji žele da ga ubiju prate nedeljama, a potom i pozive policiji njegove supruge, u kojima ona tvrdi da je Step planirao atentat na predsednika Obamu i da veruje kako se Islamska država infiltrirala u njegovu porodicu.

Njegovo ponašanje odgovara svim simptomima amfetaminske psihoze, stanju koje sam nažalost izbliza doživeo kod nekih prijatelja i članova porodice. Ipak, moram da priznam, isprva sam se pridružio svojim prijateljima rok-snobovima u ismevanju Stepa. Delom smo to uradili jer je nadmeni bolid, a delimično zato što smo kompenzovali kolektivnu sramotu što smo u mladosti bili fanovi Creeda. Međutim, ubrzo je počela da me grize savest što se podsmevam Stepu i morao sam da se zapitam: Šta je ovaj čovek kome skrivio osim što pravi odvratnu muziku?

Bilo je još gore kad je direktor kampanje Kony 2012 Džejson Rasel pronađen kako go masturbira i priča sa sobom na ulicama San Dijega. Pao sam u vatru gneva čim sam ugledao Raselovo lice, jer sam ga doživljavao kao narcisoidnog oportunistu koji je iskoristio humanitarnu tragediju da bi finansirao sopstvene hvalisave kratke filmove. Kada je Džejson Bigs parodirao dotični incident na jednoj čikaškoj televizijskoj stanici, posle čega je isto uradio i Saut Park, osetio sam uznemirujuću količinu radosti zbog Raselove nesreće.

Poput Stepa, Rasel je evangelistički hrišćanin, versko opredeljenje koje u meni budi snažna lična osećanja. Međutim, jesu li razlog što sam slavio njihov mentalni sunovrat uverenja koja sam gajio od ranije ili je u pitanju neka dublji, podsvesni razlog zbog kog sam odbio da prema njima iskažem imalo saosećanja?

"Većina ljudi gaji strah da bi i sami mogli mentalno da obole", kaže Everhart. "Pomisao na to da možete da izgubite kontrolu nad svojim emocijama, mislima i ponašanjem ljudima je prilično strašna. Oni je se plaše i žele da se distanciraju od nje."

To bi objasnilo uspeh reklame za Amazonov Fire TV u kojoj se pojavljuje Geri Bjusi. Poslednjih desetak godina Bjusi je verovatno najpoznatija javna ličnost koja pati od neke mentalne bolesti. Posle povrede mozga koju je doživeo 1988. godine u motociklističkoj nesreći, Bjusijeva sposobnost da kontroliše svoje impulse bila je značajno umanjena, tvrdi lekar u jednoj epizodi druge sezone serijala Slavni na rehabilitaciji . Nekada uspešna filmska zvezda, drugi čin Bjusijeve karijere sveo se na zvezdu rijalitija nalik Šekspirovom Paku, koja koristi reputaciju kliničkog ludila kao izvor drame u emisijama kao što su Veliki brat, The Apprentice i I'm with Busey.

Reklama za Amazonov Fire TV počinje tako što Bjusi u kameru kaže: "Ako ste poput mene, volite da pričate sa stvarima." On potom nastavlja da priča sa predmetima kao što su lampa, pantalone, riba u moru. Poenta je u tome da kod Amazonovog Fire TV-a, Bjusi može da koristi njegovu audio funkciju da pretražuje filmove, što mu navodno omogućava da iskoristi sopstveno ludilo kao praktični resurs. (Pisao sam Amazonu da mi pomognu da stupim u kontakt sa ljudima koji stoje iza Bjusijeve kampanje, ali mi nisu odgovorili.)

Bez obzira da li je Bjusi toliko lud da ima auditivne halucinacije, postoji gomila ljudi koji pate od ovog veoma stvarnog stanja. U knjizi Halucinacije Olivera Saksa, neurolog objašnjava da su kod auditivnih halucinacija "glasovi često lokalizovani u telu… U slučaju seksualnih kompleksa, opscenosti izgovaraju penis, mokraća u bešici ili nos… Stvarna ili umišljena trudnica čuje svoje dete ili decu kako govore u materici… Neživi predmeti govore. Limunada govori, pacijent čuje kako čaša mleka izgovara njegovo ime. Obraća mu se nameštaj."

iSpot tvrdi da je Bjusijeva reklama bila najuspešnija od svih za Amazonov TV, koštala je manje a imala je skoro triput više gledalaca od reklame sa " hipsterskom decom" za Amazonov Fire telefon.

Možda je to sve zbog Everhartove teorije kako se aktivno trudimo da se distanciramo od mentalnih bolesti jer se plašimo da bi mogle nama da se dese – a tradicionalno najbolji medijum za neutralisanje neprijatne stvarnosti jeste humor.

To, međutim, ne objašnjava disparitet između onoga kako se ponašamo prema javnim ličnostima sa mentalnim oboljenjima i toga kako reagujemo na javne ličnosti sa fizičkim nedostacima. Kada je Patrik Svejzi umirao od raka ili Kristofer Riv ostao paralisan, niko nije pokušao da neutrališe tešku situaciju humorom (ako ne računamo Saut Park, naravno). Rendi Kvejd je nekad bio naš omiljeni ujka Edi – da ne pominjem simpatičnog Amiša iz Kingpina – i da iznenada ostane bez uda zbog dijabetesa ili ga osakati neki manijak, ne verujem da bi mediji baš bili toliko neuviđavni i neprijateljski raspoloženi kao što su bili prema njegovom " napadu odlepitisa. "

"Kada je u pitanju fizička bolest, ona je obično prilično očigledna i predvidiva", kaže Everhart. Ali teže je izmeriti mentalnu bolest, a kada neko pati od bolesnog uma, to obično ide uz neprijateljsko, odbojno ponašanje.

A kad se to desi, Everhart objašnjava, "naša refleksna, emotivna reakcija je da kaznimo tu osobu ili da joj uzvratimo. Zaista je teško prihvatiti činjenicu da se dotična osoba ponaša agresivno ili antisocijalno, ali neću reagovati na nju kao što bih obično jer ta osoba nema kontrolu nad sobom. Ali to je kognitivna reakcija, a ne emotivna."

I zbog toga, kad se sve sabere i oduzme, naše ophođenje prema mentalno obolelim slavnim ličnostima ukazuje na širi problem neznanja kada je u pitanju lečenje obolelih umova — što je možda najveća pretnja po društvo našeg vremena. Može se reći da je mentalno oboljenje uzrok takvih društvenih problema kao što su beskućništvo, prenatrpani zatvori, ubistvo, nestabilni veterani, porodično nasilje i određeni činovi terorizma. A ako najprivilegovaniji među nama (slavni beli muškarci) ne dobiju ni minimum saosećanja neophodnog da bi se uopšte razumelo njihovo stanje, kakvoj preko potrebnoj pomoći mogu da se nadaju ljudi koji ne uživaju privilegiju slave?