Uživo sa US Opena: Novak Đoković i matematika za četvrtfinale

Kao i svake godine, stigao sam na US Open oko pola pet, pred kraj kućnog reda. Njujojk jeste grad koji nikad ne spava, ali teniskim centar na kome se održava US Open ipak ponekad odmara - sada, na primer. Mir i tišina, malo posetilaca na tribinama, i jos manje tenisera.

Glavni stadion Artur Eš je novinarima tačno iznad glava, znamo mu decibele vrlo dobro, i sad su skoro na nuli. Tu i tamo, jesenji vrtlog lišća, ovaj turnir meni Teksašaninu (al' sa Zvezdare) uvek označi početak jeseni. 

Zove me moja devojka iz Dalasa, kaže pazi se, vidi na vestima da nam dolazi nevreme. Gledam u nebo dok pričamo, vidim probleme samo u daljini. Zasad je ok, zatišije pred buru. Teniserska bura počinje kasnije večeras, reprizom finala Vimbldona: Novak Đoković protiv Italijana Matea Beretinija.

Pobedom nad Italijanom Đoković bi bio za još jedan korak bliži osvajanju 21. Grand Slam turnira, čime bi nadmašio drugu dvojicu iz Velike Trojke, Federera i Nadala. 

I ona prava (ne)vremenska bura se polako sprema, vetar je sve jači, oblaci sve brži. Lišće upada u betonske kioske u kojima nam obično prodaju satove, majice, letovanja, patike ili kola. Ove godine, umesto promotivnih proizvoda daju nam besplatno zanimljivu uličnu umetnost: crteže, postere i grafite. Kakvo jesenje osveženje!

Mogu da kažem to i za sam tenis: dobro bi mu došlo manje komercijale, a više umetnosti. Vidim na jednoj slici (na žutoj olovci, u sredini) Ajnštajnovu teoriju relativnosti. Znam da Nole nauku tenisa ima u malom prstu. Ali za pobedu je ipak, čak i najvećem, potrebno i malo sreće i malo više umetnosti. Sve to čini svojevrsnu matematiku.

Počelo je sa ponavljanjem. Prvi set je prošao kao letos na Vimbldonu, Italijan ga je uzeo rezultatom 7:5. Beretinijev forhend sa punim pravom ima nadimak “čekić'“ ali njegov servis — odnosno Noletov slab return — bila je glavna alatka koja je iskuckala prvi set u korist Italijana.

Nije bilo mnogo interesantnih poena, igrači su se odmeravali i zagrevali, i bili dosta izjednačeni. Ništa za sada mnogo ne iskače, oba igrača su u plavim bojama, pozadina terena je ogroman plavi ekran, teren je plav, čak i Džon Mekinro sve ovo komentariše iz malog plavog studija. Out of the blue, što bi rekli Amerikanci. 

I u svom tom plavilu, nigde nema linijskih sudija. Na ovogodišnjem US Openu, te vredne, savitljive ljude sa odličnim refleksima zamenili su moćni kompjuteri sa mnogo boljim refleksima. I sa dosta manje emocija. Još jedna pobeda nauke nad umetnošću.

Mada, da je tako bilo i na prošlom US Openu, možda bi Đokovic imao jedan ekstra Grand Slam. Podsetimo se, diskvalifikovali su ga prošle godine jer je linijskog sudiju slučajno pogodio lopticom. 

U drugom setu, baš kao na Vibmldonu, stvari se brzo menjaju u korist Đokovića. Zagrejan je, bolje vraća serve, brže se pokreće, kliže po betonu kao da je šljaka, više komunicira sa svojim boksom, više traži od publike — i više i dobija. Kad god vidim Noleta da se vrati posle izgubljenog seta, pomislim na početke njegove karijere kad je postao poznat po humoru i imitiranju. Kad tako dobro može da pročita druge igrače iz zezanja, ko zna šta sve moze da pročita tokom prvog seta, dok šteluje reket i pokazuj šta znači biti “reket sajentist”. Nole uzima drugi set sa 6:2. 

Matematika dobro radi i u trećem setu, ponavlja se rezultat 6:2 za Noleta. Sad je faza meča gde sam i ja malo opušteniji, sad prelazim na gledanje samo moje polovine terena. Sedim dosta blizu terena, mogu da se koncentrišem na pokrete nogu i tela, gledam koliko su daleko iza osnovne linije, kakve grimase prave između poena, šta možda pričaju sebi ili publici, i ostale poslastice za ljubitelje tenisa koje se dobiju kad se tenis gleda uživo.

Gledam i publiku, vidim natpis na našem jeziku. Gledam druge novinare, neki zapisuju svaki poen i svaki potez, ja tako ne mogu da razumem, a kamoli volim tenis. I baš u tom momentu navijač ispred mene ladno uzima parče hleba koje je našao ispod moje stolice, i jede ga bez problema i bez blama. Ludilo tenisa na US Openu.

Ne znam šta sve kolega piše za četvrti set koji je Đoković uzeo sa 6:3, trčim nazad u novinarski centar da napišem ove redove dok ispijam hladnu kafu, koja je doduše na početku meča pre 3 sata i 27 minuta bila topla, ukusna i penasta, i sasvim vredna tih nenormalnih 7 dolara. Ove godine novinari imaju dnevni budžet od $50 za hranu i piće. To je fantastična suma, ali mala pica je $20, kafa je $7, i slatkiš je $10. Kao da nisu prave pare, nego pare i cene iz Monopola.

Na Đokovićevoj konferenciji za štampu posle meča, novinara ima onoliko koliko ima mesta ima u sobi broj 1, plus oni novinari koji su tu preko interneta, širom sveta. Na početku turnira su ga pitali da kaže koliko ima samopouzdanja od 1 do 10, i rekao je da ima 21, aludirajući naravno na broj Grand Slamova koji bi dostigao pobedom ovde u Njujorku.

Kada je došao red na mene, pitao sam ga gde mu je samopouzdanje sada, i zamolio da okarakteriše večerašnju transformaciju između prvog i drugog seta, gde je meč potpuno preokrenuo u svoju korist. Pošto sam bio jedini naš novinar na licu mesta, odmah je odgovorio. 

"Držimo se broja 21, to je važno ovde u Njujorku, nadamo se da će to tako i biti ovde u nedelju. Idemo meč po meč. Ja se odlično osećam. Drugi, treći i četvrti set su tri najbolja seta koja sam odigrao u toku ovog turnira. Kako turnir odmiče, tako se moj nivo tenisa povećava, a takođe i nivo samopouzdanja i upornosti na terenu, način prilagođavanja protivniku." 

Delovao je samouvereno, kao čovek koji razume i nauku i umetnost i vidi da obe imaju svoje mesto u matematici tenisa. Ja mu verujem. Imam bar 21 razlog za to.