Zašto Srbija Đilasovim suzama ne veruje

I bogati plaču sa razlogom, ali i sirotinja nema empatije sa razlogom
04 Maj 2020, 3:30pm
djilas
Foto: printscreen

U zemlji u kojoj se Predsednik pojavljuje na tvu redovnije od reklama za kokakolu i nastupa patetičnije od završnog kadra indijske sapunice, glumeći žrtvu iako je svima jasno da je i nominalno i bukvalno najmoćniji čovek u zemlji, gde vlast mitinguje protiv opozicije, teško da nas nekakav nastup političara može iznenaditi ili nam izazvati nepatvorenu emociju. Zato je pravo malo čudo ono što smo videli sinoć od Dragana Đilasa.

Ovaj snimak je do te mere podelio „anti-vučićevsku“ Srbiju da bi se moglo zaključiti da je Vučić zaista sa svojim propagandnim magovima ispred opozicije otprilike koliko neuralna mreža u odnosu na Sega Megadrajv. Ovo je do sada najžešći pucanj u okviru „prvog balkonskog rata“, koji je ozvaničen kada su se pojavili satrapi vlasti sa razglasom i bakljama.

Pojavljivanje botova i navijača sa bakljama i razglasom je od strane opoziciono nastrojenog građanstva pre svega dočekano kao dokaz da šerpe ipak smetaju „diktatoru“ i da mu se tresu gaće, te da je ovo ishitreni potez očajnika. Ja bih ipak izneo jednu drugu tezu, koja je pre svega zasnovana na postulatu da ljudi što lupaju u šerpe i bune se ima tu negde, oko 10, maksimalno 15 posto, samo su, jebiga, glasni, pa njima samima deluje kao da ih ima više.

Ako prihvatimo taj postulat – a rezultati prethodnih izbora nam govore da bi trebalo da ga prihvatimo, jer ma koliko vladajuća struktura kupovala glasove, ucenjivala zaposlene u državnim službama i pretakala ljude direkt iz mrtvačkih kovčega u glasačke kutije, tolika dominacija jasno govori da su oni koji bi se bunili protiv vlasti u debeloj manjini – onda možemo da se na njega nadovežemo tvrdnjom da je ovaj potez za kontra-bukom, ma koliko glupo delovao, u stvari dao odlične rezultate za Vučića i vlast. Ne toliko pozitivne za njih, koliko negativne za bilo kakav pokušaj organizovanja neke alternative.

Opet, da ne ulazimo sada u to koliko je alternativa Vučiću uopšte moguća u praksi u Srbiji kakvu danas živimo. Epidemija korone i vanredno stanje su tu poslužile otprilike kao nestašica lekova za smirenje u ludnici – mentalna poremećenosti i haos su uvek bili tu, samo smo ih nekako držali potisnutim stalnom terapijom, sačinjenom od zatupljujućeg crnčenja, zaglupljujuće zabave i omamljujućih opijata.

U ekstremnim situacijama se ogoljavaju sve falinke društva, pa je tako i Srbija u doba korone još više ogoljena kao država gde se jedan čovek pita za sve, gde je važnije kakva slika se šalje nego da se zaista pomogne ljudima i gde se organizovani kriminal i država ne samo prepliću, nego su deo istog organizma koji više niko ne može da se nada da će izlečiti, osim oružjem, ali to nema ko. Nije da to sve nismo već znali, nije da to ne važi za sve više drugih zemalja na svetu, ali jebiga, ova je naša, pa posebno boli.

Ne govorim o tome da su opozicija i vlast ista govna, jer to sve zavisi iz ugla gledanja. Ipak, za većinu Srbije taj ugao je jasan: nema razlike između Vučića i Đilasa iz prostog razloga što i jedan i drugi ne moraju da brinu od čega će živeti sutra, za mesec ili godinu dana, a većina ljudi u Srbiji mora da razmišlja pre svega o tome (i usput, zato nema vremena ni volje da se bavi problemima migranata i gejeva i raznih drugih ugroženih grupa, jer čovek koji ne može da obezbedi za sebe i svoju porodicu prvo uvodi mere štednje za empatiju).

Sve dalje priče o tome a šta je Đilas radio kao gradonačelnik, kako je muzao pare za svoje agencije za zakup medijskog prostora, kako je ograđivao Rome i dobio nadimak Đitler, koliko su „žuti“ bili kulturniji u nastupima, imali neke intelektualce u svojim redovima i elegantnije krali – sve te priče su u domenu pre svega političkog, deo su njegovog imidža kao političara i zaostavštine kao funkcionera.

Ali glavni domen u kome se vodi borba za dušu i glavu glasača nije politički nego ekonomski. Prostije: ako mi središ da dobro živim, tj ako to nekako povežem s tobom, bićeš mi okej. A tu je Vučić mnogo veći majstor nego što mu se priznaje, jer ume i direktno da plati za glas, nekom zejtin i brašno, nekom sinekura u ministarstvu i dozvola za MHE, ali još važnije, ume makar da ubedi ljude da žive bolje ili da će živeti bolje, kroz dve, najviše tri godine, iako neće.

To Đilas nikad nije umeo, niti bio u prilici, realno. Zato će on za većinu ljudi biti samo još jedan tajkun koji hoće da se bavi politikom a da pritom ništa ne da „narodu“ (jer iako je za njegovog vakta Beograđanima nesumnjivo bilo bolje, Srbije ipak ima malo i van Beograda, štaviše, ima je primetno više u čistom smislu količine glasova). I zato Vučić gazi na tome da je on lopov, jer zna da tu udara u onu crtu kojoj većina ljudi instinktivno ne može ništa da zameri i da neće biti preterano empatije za žrtvu. Jebiga, bogat je, a bio je na vlasti, ergo mora da je lopov.

Iako Đilasu ne može da se nađe ništa zbog čega bi mu se po zakonu sudilo, jasno je i Milovanu ispred dragstora i Ištvanu što vozi hladnjaču i Slavici što drži frizeraj i Emiru što mesi hleb da ne možeš da stekneš tolike pare i da budeš čist, što je problem kapitalizma kao takvog. I to što je svima njima jasno kakav je sistem, ne znači da moraju da ga vole ili odobravaju, pa tako ne moraju ni da prihvate Đilasa kao „čistog“ samo zato što mu niko ne može prikačiti optužnicu. Dovoljno je „nečist“ već time što ima ozbiljne pare. I da ponovim, to Vučić dobro zna i zato gazi na tu priču – a na Đilasa konkretno, jer jedini ima neki potencijal da bude vođa opozicije, jer pored prepoznatljivog imena, ima i pare za to.

S druge strane, kladim se da ni Vućić nije ovo očekivao kada je rešio da pospeši lupanje u šerpe tako što će lupiti po kontri. Jer to uporno trolovanje Đilasa koje traje već godinama, najzad je ovim neposrednim, van-medijskim napadom, dovelo čoveka do tačke pucanja. Đilas na snimku zadržava suze i izgleda kao onaj klinac što ga svi penale na igralištu a on onda preti da će doći s tatom (iako svi znamo da mu je ćale alkos koga boli kurac da se cima oko svog sina) – dakle, pre svega nemoćno i patetično. I baš zato što njegov bol deluje iskreno, jer se temelji na svetinji nediranja u decu, ceo utisak je izuzetno mučan za svakog ko je protiv vlasti. Ali, ne iz istih razloga.

Nekome je mučno jer smatra ovakve metode odvratnim i neugodno podsećaju na to da se nekim ljudima koji su ovako anatemisani po Srbiji ubrzo dogodilo da završe s metkom. Nekome je mučno jer im deluje kao da se Đilas folira. Nekome je mučno što Đilas nema čvrstinu da reaguje kao pravi domaćin i krene na govna nego tu kukumavči i samim tim nikad od njega rušitelj vlasti. Nekome je prosto mučno jer deca, svetinja itd. A svima je zajedničko samo jedno – da svoju verziju ovog događaja nameću kao jedinu ispravnu, stari srpski spor, koji je na steroidima od kada imamo društvene mreže i priliku da izrazimo svoj jedini ispravan stav, i što da ne, posvađamo se i popičkaramo s drugima koji ga ne dele, iz udobnosti sopstvene tople kućne izolacije.

I tako ovim prostim činom, Vučić dobija nešto neočekivano na jednom frontu, a rekao bih, planirano na drugom. Na prvom frontu dobio je ne samo to što se nekakva energija usmerena protiv njega opet troši bukvalno na lupetanje i pištanje, nego je dobio i Đilasa koji je prsao i reagovao nepromišljeno, a gledano sa strane imidža i medijskog nastupa čak veoma loše, jer i ti poeni koje dobije na empatiju i od većine normalnih ljudi što besne na pomen „diranja u decu“ su kratkotrajni. Jer Đilas ne može da se proda kao „normalan čovek iz naroda“ nekom pravom čoveku iz naroda, ma koliko i jednom i drugom deca plakala zbog nepravde. Takođe, svi ti poeni mogu lako da se ponište podsećanjima na to da se istim uvredama časte i ljudi iz vlasti.

1588605678941-95877972_282180089798274_645376380195831808_n

Jeste to nesrazmerno jer vlast ima mnogo više medija i poluga moći, a i nije strano da potegne za fantomkom i štanglom, ali princip je isti: nazovi protivnika lopovom, jer znaš da jeste, i gledaj kako narod peni. A konačna pobeda Vučića je što ovo sve za Đilasa može da znači samo dve stvari: ili će da digne ruke skroz od Srbije i politike i odseli se na Maldive da tamo na miru posveti svom hobiju kupovine oglasnog prostora i uništavanja nehigijenskih naseobina ili će da počne da se ponaša kao Vučić jer misli da tu leži srce srpsko, da te ljudi vole ako si žrtva, ako kukaš i prenemažeš se, ali pritom ni „ne daš na svoje“.

Prve naznake pravca u kojem bi se ova dramica mogla rasplesti smo već dobili u sinoćnjem Utisku nedelje, gde se Đilas lično uključio u program i delovao kao čovek stvarno spreman da odustane, uz čak naznaku nekakve molbe Vučiću da prestane sa napadima jer majku mu, stvarno nema smisla.

Na drugom frontu, ovaj potez je pružio još malo povoda da se svađamo oko lika koji je ionako kontroverzan i koga Vučić najviše želi da projektuje kao lidera opozicije u naše kolektivno polu-svesno. I stvarno, evo danas svi pričamo o njemu i delimo se oko njega. Mislim, nije da bismo inače bili ujedinjeni, ali svaki minut koji potrošimo na ovo je minut manje za organizovanje borbe protiv pravih problema, što u krajnoj liniji odgovara vlasti.

Šta god mislili o Đilasu, jasno je da je vlast ovime preterala. I to može da joj se obije u glavu, tako što bi moglo da označi definitivan kraj Đilasa kao relevantnog faktora na političkoj sceni Srbije. Što znači da će sada Vučićeva mašinerija morati da nađe drugu metu koju će promovisati u šefa opozicije u očima sluđenog naroda - a moraće brate da se pomuče, pošto teško da će za to naći nekoga do te mere idealnog kao što je (bio) Đilas.