U kabinetu Dejana Radonjića: VICE na treningu KK Crvena zvezda

"Samo da znate, biće vam dosadno", reči su Dejana Radonjića dok stojimo sa njim ispred hale koja se donedavno zvala Pionir. U dogovoru sa prvim strategom crveno-belih, došli smo na jedan trening ekipe kako bi „opipali puls" pred početak nove Evrolige – prve u ovom „samo šesnaest" formatu. Jasno je zašto nam on ovo poručuje – velikoj većini ljudi, pa i novinarima, treninzi mogu da predstavljaju neki vid zamaranja. Gledaš trčanje, pa vežbe istezanja, pa neke školske drilove i uvežbavanje akcija, to je valjda interesantno samo trenerima aspirantima. Ili tako barem Radonjić misli.

Ja bih, zato, treninge mogao da gledam u nedogled. Sve što ima ljude i loptu i parket meni je po prirodi stvari zanimljivo, pa što ne bi bio i trening jedinog preostalog domaćeg evroligaša? Prošle nedelje me jedan prijatelj zvao da pogledam utakmicu njegovog devetogodišnjeg sina, posle pet minuta pita me šta mislim, a ja uveliko iskenirao sve klince i analiziram koji ima dobar rad nogu, koji je jak u rukama, koji ima dobru motoriku i koordinaciju pokreta – zamislite me samo onda na treningu profesionalaca. Kao dete u prodavnici slatkiša.

No dobro, lične preference na stranu, došli smo pre svega da vidimo kako sve to izgleda u praksi pre nego što krene ovo novo Bertomeuovo ludilo. Svima vam je poznato da od ove godine Evroliga ima samo šesnaest klubova, i da svako sa svakim igra dva puta – trideset garantovanih utakmica. Mišljenja su još uvek podeljena da li je i zašto ovo sve dobro. Za klubove kao što su Barselona, Olimpijakos i CSKA, sigurno je ovo jedan od željenih scenarija – derbi svakog četvrtka-petka, i pregršt jakih utakmica. Za neke Zjelone Gore, Strazbure i Budiveljnike, ovo je de facto i kraj svakog nadanja da će još jednom ugostiti nekog od evropskih velikana na svom parketu. U novu EL se ulazi ili po specijalnoj pozivnici ili po kvalifikaciji kroz, za sada, Evrokup, VTB, Nemačku i Jadran. Naravno, tu je i „vajld kard", ali njega po pravilu dobijaju ili bogati Turci ili bivši zaslužni građani španske ACB lige. Da li je smrt „malog čoveka" prvi korak ka stepeniku više, ili početak ponora evropske košarke?

Ali ima još do Evrolige. Došli smo da vidimo i šta se zbiva na treningu ekipe koja je poput uragana prošla kroz prva četiri kola regionalnog takmičenja. U jučerašnjoj reprizi prošlosezonskog jadranskog finala, Mega je nastradala sa podnošljivih dvadeset razlike – podnošljivih, jer su pre nje MZT, Cedevita i Zadar prošli još gore. Opšti je utisak da Zvezdi trenutno ama baš sve polazi za rukom.

Iako su na leto ostali bez nekih prilično bitnih igrača (Kvinsi Miler, Maik Cirbes, Tarens Kinsi, Vasa Micić i Vladimir Štimac su svi promenili sredinu), čini se da je to bila samo dodatna motivacija za vladajuće jadranske i srpske šampione. Klub sa Malog Kalemegdana tako posle četiri utakmice prosekuje 24 asistencije, 94.5 poena, 65.07% za dva i 41.51% za tri – jedino u ovoj poslednjoj kategoriji nisu prvi u ligi (Budućnost je jača za jedan odsto). Ubedljive pobede toliko su odjeknule Beogradom i Srbijom da se čak i višemesečna čaršijska priča o novim stranim pojačanjima skoro pa potpuno utišala. Kakav je to čarobni napitak koji se konzumira na dnevnim treninzima Dejana Radonjića?

Nakon već opisanog zagrevanja bez lopte, igrači kreću da se razmrdavaju i uvežbavaju napade iz tranzicije. Odmah tu za oko zapada poznato lice Čarlsa Dženkinsa, koji se posle dve godine u Beogradu oprobao i u dresu Armanija iz Milana. Tamo, popularni „Đenka" imao je ulogu prototipnog „three-and-D" igrača kakvi su sada moderni u NBA – uloga koju po sopstvenom priznanju i nije previše voleo.

„Bilo je to prilično drugačije iskustvo. Tim je bio drugačije sklopljen, bilo je tu puno strelaca, kreatora igre, tako da su uloge morale da se rasporede. I, to mi je prilično teško palo…naravno, ništa protiv saigrača ili trenerskog osoblja, oni su radili svoj posao, ali meni nije bilo pravo", govori mi Čarls Dženkins, koji očigledno uživa u slobodi igre koju dobija u Crvenoj Zvezdi. „Kada pričamo o „ćoškarenju", i tu treba uzeti u obzir da to nije loša stvar per se. Recimo, ovde, postoji dosta jak drive-and-kick element u igri, pa dolazite do dosta otvorenih pozicija, što je idealno. U Milanu, napadi su uglavnom bili iz setova, a nismo bili previše dobar odbrambeni tim, što je negiralo ofanzivnu igru iz tranzicije sa puno trčanja. Tu je već malo naporno samo čekati u uglu i gledati kako se odvija zadati pozicioni napad."

„Bilo je tu i nekih boljih partija – recimo, Varezeu sam dao trideset i jedan poen, ali tada smo imali nekoliko povreda, pa sam ja mogao da igram ono što i inače volim da igram. Ali kada bi bili u punom sastavu, ja bih se vraćao u svoju namenjenu ulogu – otvoreni šutevi, i odbrana na najboljem proitivničkom spoljnom igraču. Kao milanski Brus Boven", uz osmeh dodaje Dženkins, koji je i tokom prošlog mandata u Zvezdi, a i tokom letnjih priprema često umeo da se nađe u roli rezervnog plejmejkera. Uopšte, Dženkins je uvek važio za igrača koji prosperira od velikog broja kontakata sa loptom, tako da se zaista čini da je brak između njega i Armanija ispočetka bio osuđen na propast. A kako je bilo živeti u Milanu, gradu gde je košarka sport na drugom mestu?

„Pa, znaš kako, Milan je modni centar Evrope, slavne ličnosti stalno dolaze, prošle godine imali smo tri-četiri nedelje mode, MTV nagrade, tako te stvari. Milan je prosto „veće tržište", i mnogo više stvari se dešava nevezano za sport. Ovde, postoji tradicija navijanja, praćenja košarke, i to se odražava na dnevni život. U Milanu, košarkaška zajednica je mnogo manja, navijača i ljudi koji prate ima mnogo manje. Ako si sportista, a ne igraš za Milan ili Inter, možeš slobodno da šetaš gradom i retki će se okrenuti. U Beogradu, Zvezdini navijači me stalno pitaju da se slikam sa njima, gde god se okreneš podrška je tu", jasan je Dženkins.

„Đenka" nije jedini povratnik u crveno-belom. Nakon ravno deset godina, i epizoda u Nemačkoj, Litvaniji, Španiji i Turskoj, iskusni krilni centar Milko Bjelica ponovo je u „starom jatu". Tridesetdvogodišnji Beograđanin crnogorskog porekla dobio je ulogu rezerve na visokim pozicijama, kojoj će pre svega dopasti košgeterske dužnosti, kao i „stretch" opcija uzevši da mu šut spolja nije stran kvalitet. Milka smo pitali, šta se to promenilo u ovih deset godina?

„Za razliku od one Zvezde koju sam napustio, ova Zvezda je – šampion. Eto, to je prva promena koja se primeti. Lepo je vratiti se u klub u kojem si počeo, a još više kada znaš da je to sada jedna od najkvalitetnijih ekipa u regionu", počinje priču Milko, i osvrće se na svoju ulogu u ekipi. „Mislim da ovde mogu doneti neko preko potrebno iskustvo, koje je od velikog značaja pogotovo u Evroligi. Sve što se bude tražilo od mene trudiću se da do maksimuma sprovedem na terenu. Moji saigrači su sve košarkaši enormnog potencijala, i očekujem da možemo odigrati još jednu sezonu na visokom nivou".

Interesantno, ali Milko će evroligaški debi za Zvezdu imati protiv ekipe za koju je nastupao lani. Istanbulska Darušafaka je, uz CSKA i Fenerbače, jedini sastav koji je tokom prošle sezone više od jednom uspeo da pobedi crveno-bele. Vreme za naplatu?

„Oni su sigurno favorit na papiru. Imaju veliki budžet, doveli su dosta kvalitetnih igrača, a pre svih i novog trenera Dejvida Blata, koji je jedan od najboljih trenera u Evroligi. Ali znate već i sami, parket govori, ne papir. Mi se sigurno ne predajemo", poručuje Bjelica svojim bivšim saigračima. Inače, u prve četiri „domaće" utakmice upravo je nad njime načinjeno najviše faulova (četrnaest, tj. više od tri po meču), što jasno ilustruje tu priču o iskustvu.

Podeljeni su markeri, i „crveni" igraju protiv „belih". Stefan Jović, rezervni plejmejker reprezentacije i startni organizator igre beogradskog evroligaša, je u svom elementu – svojim sada već tradicionalnim potezom, gde vodi loptu po krilu, zatim useca u centar i ispaljuje „dijagonalu" čoveku na kontra stranu, redovno zadaje muke svojim čuvarima. Kako na treningu, tako i na utakmicama – Jovićeva lajna u ABA je 7.5 poena, osam asistencija, 2.5 ukradene i dva skoka, uz 73.3% za dva.

Stefanova distribucija lopte privlači pažnju skauta San Antonio Sparsa, koji je došao da prati dalji razvoj Nemanje Dangubića na koga tim iz Teksasa polaže NBA prava. Sportski direktor Mirko Pavlović mu pojašnjava o kome je reč, i navodi podatak da upravo on drži trenutni rekord Evrolige po broju asistencija na jednoj utakmici – 19 protiv Bajerna prošle godine. That's a lot, komentariše ovaj i zapisuje.

Iza Stefana je prilično naporno leto. Reprezentaciji se priključio za kvalifikacioni turnir odmah po završetku plej-ofa KLS, a zatim su usledile dalje pripreme, te boravak na olimpijskim igrama u Riju gde je osvojeno srebro. Jesi li uspeo da odmoriš, Stefane?

„Pa iskreno – nisam. Od Zvezde sam dobio desetak dana, a pet dana od toga sam proveo u Nišu, gde sam zajedno sa vaterpolistom Savom Ranđelovićem učestvovao u raznim dočecima koji su nam bili pripremljeni. Ukratko, bio sam prilično zauzet letos", kaže nam prvi Nišlija u istoriji košarkaške repezentacije Srbije.

Jović se tokom cele sezone dovodio u vezu sa raznim stranim klubovima. Jedno vreme je aktuelna bila priča da je za njega dobrano zagrizao i Makabi Tel Aviv, koji je već sa Malog Kalemegdana odveo Kvinsija Milera i Maika Cirbesa. Ipak, do rastanka nije došlo, a visoki plej ostao je i treću sezonu u Beogradu.

„Dosta se šuškalo o raznim klubovima, međutim, na samom startu okupljanja sa reprezentacijom sam razgovarao sa trenerom Radonjićem oko mog ostanka, i tada se još u suštini znalo da ću ja i sledeće, to jest ove, sezone biti tu. Nikakvih konkretnih priča o odlasku i nije bilo, iskreno, jer moj primarni cilj je ionako bio da ostanem u Zvezdi. Dogovor sa trenerom samo je to potvrdio", poručuje Jović. A šta možemo očekivati od njega ove sezone, nakon što je prošle napravio baš veliki iskorak?

„Moja je uloga uvek bila da budem podređen timu. Tako je bilo prošle sezone, tako će biti i ove. Trudim se uvek da razigram što veći broj igrača, i da kroz timsku igru ostvarimo neke ciljeve koje smo zacrtali. Na meni je da ponovim sve što sam uspešno demonstrirao lani, i prikažem još bolju odbranu, individualno i timski", skroman je srebrni južnjak.

Nije samo Jović bio zauzet letos. Kapiten Luka Mitrović, koji je prethodnih nekoliko godina imao ozbiljniih problema sa povredama, radio je individualno u Americi i trudio se da se što bolje pripremi za buduće napore.

„Imao sam slobodno leto, pa sam mogao da se posvetim malo sebi i individualnom radu", počinje Mitrović, čije su dobre partije na početku sezone nagovestile bolje dane. „Dogovorio sam se sa ljudima iz Sakramenta, pošto oni imaju NBA prava na mene, da odem tamo i treniram sa njima, i to je bio neki prvobitan plan – da provedem leto trenirajući, letnja liga nije ni bila neki primarni cilj. Kasnije se i to otvorilo, pa sam učestvovao u letnjem takmičenju u Las Vegasu kao i zvanično član Kingsa".

Letnja liga, meni to uvek izgleda kao nekakav sajam zapošljavanja za košarkaše. Kako to izgleda, zapravo?

"Uh, to vam je kao pijaca otprilike. Tu dođu menadžeri iz NBA, iz Evrope, skauti, svi dođu i gledaju. Fokus je tu uglavnom na rukijima iz ove poslednje „klase", oni su svima zanimljivi. Koliko je ta letnja liga primarno posao govori vam i podatak da zagrevanje pred utakmicu traje možda šest-sedam minuta – malo se rastrčite i idemo, daju vam loptu, podbacivanje. Šou biznis…nikog nije briga hoće li se neko slučajno povrediti ili ne, igrači se vrte kao na traci", potvrđuje Luka moja smatranja. Moje sledeće pitanje i nije bilo toliko prijatno, ali je sigurno nešto što ljudi žele da znaju. Kako profesionalni košarkaši, pogotovo mladi kao on, podnose oporavak od težih povreda? Šta se njima odvija u glavi u tom trenutku, i kako se vratiti na parket očuvanog samopouzdanja?

„Neću da vas lažem i budem neiskren i da kažem da to ne ostavlja nikakve posledice. Koliko god se vi spremali psihički i fizički, postoji uvek neka doza straha kada krenete da radite te iste stvari tokom kojih ste pretrpeli povredu. Ali jednostavno, nemate vi ni vremena da se osvrćete nazad, profesionalni sport vam ne dozvoljava taj luksuz. Morate gledati samo napred, da se vratite što jači i što bolji. Retke su situacije da vas neki klub čeka posle povrede, ja sam imao sreću što sam ovde, da sam bio negde preko verovatno bi već uveliko razmišljali o zameni u tom trenutku. Surovo je, ali to je profesionalizam. Morate dalje", iskren je Luka. Ne treba zaboraviti da je ovaj mladić pre jedva dve godine Galatasaraju ubacio 30 poena, i pokazao da može da se nosi sa vodećim evropskim igračima na poziciji krilnog centra. Njegov povratak u pun trenažni proces i proširena minutaža su veliko pojačanje za Zvezdu.

Jedini „pravi" novajlija u sastavu je uz Petra Rakićevića, koji za sada nije nastupao za prvi tim, Ognjen Kuzmić. Posle slabe epizode u Panatinaikosu, kao i ne baš briljantnih nastupa u dresu reprezentacije, mnogi su otpisali visokog centra iz Doboja kao još jednog igrača koji je jak na merama ali slab na umeću. Sudimo li po prvim minutima koje je pružio u Zvezdinom dresu, Kuzmić je sve sem još jednog tela u reketu – njegove rotacije u odbrani su gotovo perfektne, a u napadu je iskoristio sve što mu je dato, o čemu svedoči i odličnih 74% iz igre. Pritom, to nije samo šut-dva po meču : Kuzmić je u četiri utakmice imao čak dvadeset i tri pokušaja za dva, od čega je realizovao sedamnaest. Čini se da je sinergija sa Jovićem, kao i ostatkom ekipe, na izuzetno visokom nivou.

Ja se uvek, kad neko spomene Kuzmića, setim onog Youtube clipa na kojem on peva „Dobro Znaj" zbunjenim kolegama iz Golden Stejta na svom predstavljanju. Možemo li reći da je Ognjen konačno u Zvezdi? „Pa, da. Konačno, odavno postoji ljubav prema Zvezdi, nije to ništa novo. Ali novo jeste kad igraš ovde. To su druge stvari", odgovara Ognjen i dodaje da jedva čeka prvi test u Evroligi. „I dosad je bilo sjajno, ali sigurno će na Evroligi biti i veća posećenost, i još bolja atmosfera. Igrao sam već protiv Zvezde u Areni, pa sad je red i da vidim kako je kad si na strani domaćih navijača".

I Ognjen je, kao i Luka, prošlo leto proveo „po Amerikama", igrajući letnju ligu i posećujući kampove. Za razliku od kapitena, on je već igrač sa nekakvim američkim stažom, ali ni njemu nije bilo lako u potrazi za novim angažmanom. Je li teško preći put od letnje lige do NBA ugovora?

„To je vrlo teško. Mali broj igrača tu uspe da se izbori za garantovane NBA ugovore, uglavnom se dobijaju oni kamp ugovori, ili kasnije desetodnevni. Mada, veliki broj igrača ode u letnju da bi se nametnulo evropskim skautima, koji su tamo jako zastupljeni", slaže se sa svojim kapitenom centar iz Republike Srpske. Kada smo kod centara, Ognjen će u startnoj postavi Zvezde naslediti Maika Cirbesa i Bobija Marjanovića, pa zašto ne reći i Raška Katića, koga je dobra rola u crveno-belom dovela i do reprezentacije pod stare dane. Oseća li se tu neki pritisak?

„To su sve ozbiljni igrači, postoji određeni pritisak, naravno, ali ne poredim se sa njima. Oni su igrači za sebe, uspeli su da ostvare svoje ciljeve u Zvezdi, a ja sam tu da pokušam isto. Što više pobeđujemo, to bolje za sve, ne samo za mene", kaže Ognjen, a onda nam ukazuje pažnju na ono što od njega možemo očekivati. „Za mene je igra u odbrani glavna stvar, moram reći. Tu mislim da mogu da napravim razliku, a na igri u napadu svakodnevno radim sa trenerima i trudim se da napredujem". Pa, ako se po jutru dan poznaje, dobro mu ide zasad. Tokom jedne akcije na treningu, Milko Bjelica dobro rotira i oslobađa se Luke Mitrovića, ali Kuzmić rutinski blokira njegov pokušaj šuta. Čini se da takvog defanzivca u reketu trener Radonjić uopšte nije imao dosad, i nema sumnje da će itekako umeti da ga iskoristi na pravi način.

Glavni deo treninga je gotov, i igrači su dobili slobodno da šutiraju. Marko Gudurić uzima loptu, odlazi do koša, i vežba pull-up sa oko pet metara iskosa desno. Prvi put, drugi put, treći put, četvrti, peti…deseti, jedanaesti, sve bez promašaja. Skaut Sparsa iz zezanja počinje da ga snima očekujući da će konačno promašiti – posle dva minuta, rezignirano spušta svoj iPad. Okreće se meni i pita me, šta kažeš, ima dvadeset i jednu godinu? Tako je, odgovaram mu, tek je godinu dana u prvom timu. He sure can shoot, kaže on meni.

Na drugoj strani terena, Ognjen Dobrić, Gudurićev levoruki klon koji je tek stigao iz FMP-a, demonstrira svoje talente. Njegov catch-and-shoot je nestvarno brz, i on svoje šuteve pogađa u visokom procentu. Rakićević radi individualno sa strane, i zasad je reklo bi se fokus na njegovoj fizičkoj spremi. Kada se uspešno adaptira na novi režim rada i nove saigrače, doći će red i na njega. Niko se ovde ne žuri.

Nakon dvadesetak minuta, Radonjić saziva sve svoje igrače i nešto im saopštava – trening je sada i zvanično završen. Dok košarkaši kreću ka svlačionici, trener ostaje na parketu i razmenjuje par rečenica sa skautskim timom Oklahoma Sitija, koji je takođe prisustvovao današnjem događaju. Ubrzo nam signalizira da će sad imati vremena i za nas, ali da požurimo malo. Odmah smo ga pitali, šta on misli o ovoj „novoj" Evroligi?

„Ovo je prvi put za sve – kako za nas, tako i za druge. Tek treba da donesemo neke zaključke, i jako je teško unapred govoriti kako bi sve ovo moglo da bude, da li dobro ili loše. Svakako, ogromna je razlika u odnosu na ovo što smo dosad igrali. Mislim da svi timovi razmišljaju kao i mi", smatra Dejan Radonjić. „Faktor garantovanih trideset utakmica, kao i tih pet nedelja u kojima će se Evroliga igrati dva puta, pa onda još na to sve dodati i domaća prvenstva, koja su nama specifično opterećenje jer smo među retkima kojima dalje učešće zavisi od toga…sve je to nešto novo. Drugi klubovi su odreagovali na sebi svojstven način, i dosta velikih transfera viđeno je letos. Dosta sredstava je uloženo u evroligaške klubove. Mi još uvek pronalazimo neko naše mesto u svemu tome, videćemo kako vreme bude odmicalo", pažljivo je optimističan crnogorski stručnjak.

Ako postoji izvesna prednost za „male" klubove koji su se zatekli u Evroligi, to je sigurno činjenica da sada ne moraju grčevito da jure Top 16 fazu i „prezimljavanje" u takmičenju. „Ah, sve je to sagledivo sa više aspekata. Ranije je postojao taj pritisak, ali su postojali i klubovi relativno jednakih budžetarnih i kvalitivnih osobina kao i mi, pa si mogao realno planirati dalji plasman. Sada, nije nerealno reći da ćemo igrati utakmice sa timovima koji su na papiru i skuplji i kvalitetniji, što opet donosi jednu drugu vrstu pritiska. Videćemo kako će se to reflektovati ne samo na nas, već i na sve ostale klubove", ocenjuje nekadašnji plejmejker Budućnosti.

I za kraj, reč, dve o ovom dobrom startu sezone. To sigurno uliva optimizam, ali i sa dozom opreza, jer Evroliga je ipak drugi nivo. „Ove uvodne pobede svakako daju dobar štimung početku takmičenja, ne samo u Evroligi već i uopšte. Pre svega, to je demonstracija dobre timske igre. Nama je otišlo šest igrača – neki dobri, neki manje dobri, ali svakako šest igrača je velika cifra za svaki klub. Odradili smo dobre pripreme, podizali formu, dobre partije su pre svega rezultat toga. Naravno, treba sačekati da počne Evroliga, jer onda osim košarkaških počinju i logističke peripetije. Treba odigrati, pa putovati, pa onda opet igrati. Svi kažu da smo dobro počeli u ovom uvodnom periodu koji je navodno naporan, a nama će ovaj početak oktobra još biti i najmanje zahtevna etapa kad pogledaš šta sve nailazi".

Opraštamo se sa Dejanom i krećemo da pakujemo opremu. Za svega par dana, vraćamo se na isto mesto, ali ovaj put ne sami uz par Amerikanaca po službenoj dužnosti. U četvrtak od 21 čas, Crvena zvezda otvara ovogodišnju Evroligu mečom protiv Darušafake. Nas sedam 'iljada i njih dvadesetak igrača i osoblja. Jeste, imaju Dejvida Blata, imaju skupa pojačanja, ali setite se samo reči velikog Johana Krojfa – „još uvek nisam video džak sa parama kako postiže gol na utakmici". Uz malo vere u sebe sve je moguće, a ovi momci su itekakvi vernici.

Pratite VICE na Facebook, Twitter, Instagram