​Koga briga za politiku i sport kad su ti u kolima Koja, Gile i Cane

Svanuo je i taj kišni ponedeljak. Ceo grad je pričao o đilkošima i protuvama koji nam u skupštini kroje kapu, ali i o sportistima koje su nazivali "ambasadorima nečeg".Ja sam tog dana bio na nekoj sasvim drugoj planeti. Tog ponedeljka ću upoznati heroje moje mladosti, trojicu muzičara koji su simbol ovog grada, uz čiju muziku sam učio prva slova i čije pesme su mi pomagale u danima kada niko nije.

Nakon više od mesec dana dogovaranja telefonom i mejlom, konačno smo utanačili termin. Izbor je pao na taj kišni ponedeljak. Plan je bio da u gradu kolima pokupim Dušana Kojića Koju (Disciplin A Kitchme), pa Zorana Kostića Caneta (Partibrejkers), da bi nam se na kraju pridružio Srđan Gojković Gile (Električni orgazam). Posle toga, trebalo je da se odvezemo u Medaković, u studio Baukova soba, koji je nakon jedne decenije emitovanja na radiju B92, poslednjih godinu dana postao dom emisije Gistro FM.

Dok sam vozio kroz malu ulicu blizu Cvijićeve, gledajući ljude ispod kišobrana, kroz glavu su mi prolazile sve one loše presnimljene kasete iz vremena u kom sam se plašio krokodila koji dolaze, sve one vazdušne gitare koje sam svirao uz Šarla, sva ona buntovna tinejdžerska odbijanja da odlazim na more sa roditeljima dok sam pevao "tata, mama, ja neću sa vama", i sva ona putovanja raspalim srpskim autobusima, tokom kojih mi je sa vokmena jedan glas govorio da su najbolja ona putovanja kada si sam.

Par minuta nakon dogovorenog vremena, do mog auta stiže Koja. Iako on nema mobilni telefon, to nije bila nikakva prepreka da se pojavi na dogovorenom mestu u dogovoreno vreme. Priznajem da sam od sve trojice imao najveću frku od Koje. Delom zbog toga što mi je njegova muzika najviše značila, a malo i zato što znam kako je umeo ciničnim opaskama da poklopi novinare.

Da li zato što nisam novinar, ili zbog toga što je brzo skapirao da "dolazim u miru", taj razgovor sa njim, dok smo se vozili ka Novom Beogradu, pamtiću celog života. Pričali smo o običnim stvarima, o životu, muzici, Srbiji, obrazovanju… Srce mi je bilo puno. I trebalo mi je par kilometara da skapiram da u autu vozim čoveka koji je svirao u grupi Šarlo Akrobata, čiji album mi je najdraži od svih objavljenih na prostoru bivše SFRJ. No, pošto sam se opustio, imao sam osećaj kao da pričam sa starim drugarom sa Akademije, sa kojim se toliko toga podrazumeva bez ikakvog objašnjavanja.

Na Novom Beogradu nam se pridružio Cane. Bio je odlično raspoložen i čim je ušao u auto, on i Koja su počeli ironično da se zajebavaju. Krenuli smo po Gileta na Banovo brdo. "Jebote, u kolima mi sede Koja i Cane", odzvanjalo mi je sve vreme u glavi dok je kiša dobovala po šoferšajbni.

Nemam nikog na Banovom brdu i retko zalazim u taj deo grada. Da zlo bude veće, prvi put u životu sam vozio preko novog mosta na Adi. Kada sam došao do one petlje na kraju mosta, nisam bio siguran gde je tačno izlaz za Brdo. A ni moji saputnici. Otišao sam u rikverc pet metara i ušao u petlju. Napravio sam krug, tražeći isključenje. Cane se malo unervozio i pitao me što kružim. Objasnivši mu da sam tu prvi put, već u sledećem trenu sam skapirao gde treba da se isključim. Počeli smo da komentarišemo groteskne izlete u muzičke vode nekih političara.

Nisam imao pojma gde tačno živi Gile, ali mi je Koja rekao da samo vozim pravo i da će mi reći kada da skrenem. Onda se zapričao sa Canetom, ja prešišao tu "kobnu desnu ulicu" i u jednom trenutku mi je samo rekao "Bre, ovde desno je trebalo da skreneš…'ajde nema veze vozi malo napred pa napravi polukrug".

U tom trenutku, Cane je izgubio živce. Rekao mi je da on ne može više ovo i da zaustavim auto. Sav zbunjen, stao sam pored trotoara i on je izašao besan. Napolju je pljuštalo.

Ako kažem da sam bio u šoku, to je blago rečeno. Uradio sam više od sto intervjua i nikada nisam imao ovakvu situaciju. Smorio sam se kao zmaj. Kada na to dodam da sam pitanja spremao nedeljama, po određenom redosledu, imajući u vidu kada, kako i ko bi od njih mogao da se nadoveže, osećao sam se pokislije od onog dede bez kišobrana na pešačkom. Srce mi je lupalo kao blesavo i nisam mogao da verujem da će višemesečne pripreme da intervjuišem svu trojicu da se završe na ovaj način.

Sledećeg dana sam poslao poruku Canetu, rekavši mu da mi je mnogo krivo što je tako ispalo, izvinivši se ako sam ga nečim uvredio. Odgovorio mi je da ga nisam uvredio i da se samo malo osetio nebezbedno. I dodao: "Izvini i ti."

Uvek sam mrzeo onu izreku "koga nema, bez njega se može", ali ovog puta sam morao da je primenim, silom prilika. Gile je bio raspoložen i počeli smo da komentarišemo smrt Prinsa i šta je njegova muzika kome značila. Pričao nam je utiske sa koncerta Orgazma na Tašu, a ja sam proveravao da li možda planira da negde gleda koncert Brajana Vilsona na kom izvodi ceo album Pet Sounds. Posle pola sata probijanja kroz jutarnji špic, stigli smo do Medakovića.

Koja i Gile su ista generacija i njihovo prijateljstvo traje nešto manje od četiri decenije. Poštovanje koje imaju jedan za drugog očigledno je u svakoj rečenici. Gledajući njihov odnos sa strane, čovek bi lako mogao pomisliti da sviraju u istom bendu. Ta njihova harmonija videla se čim smo ušli u studio. Malo pre nego što smo počeli da razgovaramo, Koja je dohvatio gitaru koja se nalazila u studiju i spontano zasvirao Rebel, Rebel Dejvida Bouvija, a Gile je počeo još spontanije da peva. Nije to bila nikakva antologijska obrada – gitara čak nije bila uključena ni u pojačalo. Iako je taj njihov Rebel, Rebel bio spontano zezanje više nego bilo šta drugo, meni je nabacio osmeh na lice i malo me opustio. Nakon "incidenta" na Banovom brdu, opuštanje mi je bilo više nego potrebno.

Kako su pitanja bila spremljena za njih dvojicu i Caneta, znao sam da ću morati da improvizujem. Imao sam frku da li će sve ispasti onako kako bih voleo. Na kraju se ispostavilo da su sve moje strepnje bile neosnovane. Da li to ima veze sa njihovim dobrim raspoloženjem, krašovom "domaćicom" koju sam im poslužio ili možda sa tim što ih nisam davio nikakvim intimnim pitanjima, nisam siguran. To i nije važno.

VICE: Kakva vas je muzika radila u dečaštvu, tačnije, u osnovnoj školi.

Koja: Ja se sećam da sam kao klinac imao drugove čija su braća na zidu sobe imala veliki Džegerov poster. To su rani razredi osnovne škole i sećam se da je to bio moj prvi dodir sa muzikom. Posle sam počeo da čitam Politikin zabavnik u kome je bila ona Hit strana. Mada, to je već bilo kasnije.

Koliko vam je bio važan radio tada?

Koja: Bio je važan, da. Sećam se da sam kao klinac uzimao tranzistor, štekovao se u krevet i slušao "Veče uz radio" Radio Beograda.

Gile: Moj ćale je radio u Radio Beogradu, tako da je dobijao sve one ploče koje su se delile medijima i novinarima. Svašta je ćale donosio – i singlove, i albume, i narodnjake, i zabavnjake. Bilo je tu baš svačega, od Hašima Kučuka Hokija, preko Arete Frenklin, Stonsa, Bitsla…Sćeam se da je prva stvar na koju sam baš odlepio bila Baby Come Back grupe The Equals.

Kad ste se upoznali vas dvojica?

Gile: Ja se sećam kada sam prvi put video Koju, mada se tada još nismo upoznali. To je bilo krajem sedamdesetih na nekom koncertu Limunovog drveta u bloku 45. Koja je imao onu ogromnu afro frizuru i prva asocijacija kada sam ga video bio mi je Bili Preston. Ali samog trenutka kada smo se upoznali, iskreno, ne sećam se.

Koja: Ni ja. Ali znam da smo se viđali po koncertima bendova koji su sviralo po Beogradu u tom periodu.

Gile: Naše poznanstvo je u stvari krenulo preko Limunovog drveta. Naime, gitarista Limunovog drveta Gagi i ja smo školski drugovi, sedeli smo u istoj klupi. Posle je Koja počeo da svira u tom bendu, a pravo druženje je počelo kada smo u SKC dobili zajedničku prostoriju za vežbanje u kojoj smo svirali mi ( Električni orgazam) i Šarlo Akrobata . Kad već pominjemo to Paket aranžman vreme, Orgazam i Šarlo su bili ekipa – znali smo se i družili. Idole sam upoznao tek kasnije.

Koja: Ja se sećam grupe Zvuk ulice, iz koje su kasnije nastali Idoli. Mi smo bili mlađi 3 godine od njih, a u tom periodu tri godine je velika razlika. Inače, Zvuk ulice je bio jako zanimljiv bend. Baš su mi se dopadali. Dakle, Limunovo drvo i Zvuk ulice su bila dva beogradska benda koja su mi se tih godina najviše dopadala.

Gile: Meni se Limunovo drvo jako sviđalo. Oni su imali važnu ulogu jer su napravili prelaz između roka koji se svirao sedamdesetih i novog talasa koji se pojavio kasnije. Šteta je što oni nisu ostavili album.

Koja: Dobro, nisu imali baš mnogo veze sa novim talasom..

Gile: Ma da, nego sam mislio da su samo napravili sponu. Limunovo drvo je tad bio najznačajniji autorski bend u Beogradu, po mom mišljenju.

Koja: Nije zgoreg pomenuti da su i Šarlo i Orgazam svoje prve koncerte imali u maloj sali SKC-a, onoj gde se sada nalazi knjižara. Dakle ne velikoj. I svi bendovi koje smo pomenuli su prvo svirali tu. Ta sala je bila važna za razvoj scene o kojoj pričamo.

Kojo, ne mogu da preskočim Šarla. Od sve muzike koja je snimljena na prostoru bivše SFRJ, ne postoji nijedan album koji je uticao na mene kao "Bistriji ili tuplji čovek biva kad..". Vas trojica ste bili tako različiti, ali zajedno ste činili savršenu celinu. Ti si bio punk, funk, noise, Milan je bio pop, a Vd recimo free jazz. Znam da se ne ložiš na nostalgiju, ali me zanima tvoj stav o Šarlu danas. Kako sada gledaš na sve to?

Koja: Hvala na lepim rečima. Ne znam šta bih ti mogao reći o tom albumu osim da sam ponosan na njega. To sam mislio i pre, to mislim i sada. Ne znam šta bih još dodao…Možemo da seciramo pesmu po pesmu i da ih analiziramo, ali ne znam gde bi to vodilo…

Kada je album izašao on nije momentalno stekao kultni status već je vremenom postao važan…

Koja: Da, naravno…

Gile: Čim je izašao taj album, napravio je bum među određenom grupom ljudi, ali nikad nije postao veliki u granicama mejnstrima. Imao je odlične kritike po omladinskoj štampi, Polet, Džuboks.

Koja: Ali je zato imao lošu kritiku u TV Reviji (smeh). Pamtim jednu rečenicu iz te kritike: "Momci iz ovog benda verovatno sada sede negde u uglu i smeju se svima nama."

Ne sećaš se ko je pisao tu kritiku?

Koja: Kako se ne sećam? Sećam se. Ali to je nebitno.

Da li ste nakon raspada Šarla, pa do Milanove smrti, ti i Milan bili u nekom kontaktu?

Koja: Sva trojica smo bili u kontaktu. Već na prve svirke naših novih bendova nakon Šarla, svako je svakom došao.

Pitam te to, jer znam da je raspad Šarla bio prilično buran.

Koja: Istina, ali nije to kao kada se raziđeš sa suprotnim polom. Vrlo brzo smo nastavili da se družimo, iako smo svirali sa drugim ljudima. Nije tu bilo nikakve zle krvi, naprotiv. Bili smo prijatelji, posećivali smo se, često čak i džemovali zajedno.

Ti si neko kraće vreme pisao i za Džuboks. O čemu si tačno pisao? Recenzije ili nešto drugo?

Koja: Da, pisao sam pod pseudonimom Novica Talasić, a posle i Zeleni Zub. Nisam pisao recenzije. Bili su to izveštaji o mom putešestviju po Londonu i sećam se da je bio jedan tekst o beogradskoj muzičkoj sceni. Tačnije o učmalosti pomenute scene.

Zanimljivo da je većinu kultnih albuma beogradskog novog talasa objavio zagrebački Jugoton (Šarlo, Paket Aranžman, Idoli, Orgazam), u PGP ste svi došli tek kasnije. Kako objašnjavete taj apsurd, da je za diskografiju beogradskog novog talasa najzaslužniji izdavač iz Zagreba?

Gile: U PGP je direktor bio Stanko Terzić. On je bio kralj te kuće, svi ostali su bili manje više nebitni. To podseća malo na ovu današnju političku situaciju u Srbiji. On se pitao za sve i on je verovatno lično bio naklonjeniji narodnoj muzici koja je bila dominantna. A i to se prodavalo. Tek nakon što je Peca Popović postao urednik PGP krajem osamdesetih, otvorila su se vrata za neku muziku blisku našoj.

Koja: Kasnije je i Oliver Mandić bio jedan od urednika i nakon toga su počeli da stižu prvi pozivi iz PGP beogradskim rok bendovima. To je bilo važno što se tiče Discipline Kičme, jer od tada je počeo da postoji neki uredan tok stvari za nas.

Znači, urednik Jugotona, Siniša Škarica je voleo beogradski novi talas?

Gile: Da, Siniša Škarica je voleo našu muziku, da. On je svirao bas u grupi Mi. Inače je i privatno jedan sjajan tip i da nije bio na tom mestu, pitanje da li bi sve te ploče ugledale svetlo dana. Nas su tad svi izdavači odbili. RTV Ljubljana nas je odbila, PGP je tražio da promenimo ime i izbacimo tekstove Krokodili dolaze i Nebo, tako da nam je jedina šansa bio Jugoton. Zahvaljujući Siniši Škarici, oni su nam objavili album. I ne samo nama.

Vi ste svi u Jugoslaviji imali mnogo publike i velike tiraže. I onda početkom devedesetih, ta zemlja od 22 miliona stanovnika je prestala da postoji. Koliki je to bio šok za vas sa profesionalne strane?

Gile: Nismo mi nikad imali velike tiraže. Pristojne da, ali ne velike.

Koja: Pa da. Najveće tiraže od bendova iz naše generacije je imala EKV. I to na kraju.

Ako se ne varam, Idoli su imali ogromne tiraže. Negde sam pročitao da je Čokolada prodata u 400.000 primeraka.

Gile: Da, Idoli su imali veliki tiraž. Ne znam koliko hiljada, ali prodavali su više od nas. Naš najbolji tiraž je bio sa albumom Letim, sanjam dišem iz 1988. kada smo prodali oko 50.000.

Kojo, pretpostavljam da je Disciplina najviše prodavala u onom periodu kada ste svirali sa Zerkmanom?

Koja: Da, tada smo imali tiraže od deset soma primeraka.

Znam da su bile priče da je u to vreme Neda Ukraden prodala više od milion albuma.

Koja: Pa da, i Lepa Brena, Bijelo dugme, oni su svi prebacivali pola miliona. Ali to su stare priče.

Pomenuo sam to jer je reč o tiražima o kojima danas mogu da maštaju mnogo poznati muzičari sa Zapada.

Koja: Da, tako je. Na osnovu toga vidiš koliko se u ovoj zemlji nekad slušala muzika.

Meni se čini da je rok scena u Srbiji devedesetih bila vitalnija nego danas. Bendovi su bili češće na televiziji, a imao si i nekoliko časopisa koji pišu o njima.

Gile: Da, i meni se tako čini. Mislim da je to bila neka inercija iz osamdesetih koja se tu nešto kao prenela.

Koja: Ja sam tad bio u Londonu, ali baš zato, mislim da je dobro da kažem nešto povodom toga kao neko ko je sve to gledao sa strane. Ima istine u ovom što kaže Gile sa inercijom iz osamdesetih, ali mislim da sam tom ekspanzijom roka ima veze i ono ratno vreme. Mediji su bili u haosu. Nikad više nije bilo rok muzike u medijima nego tad, devedesetih. I posle toga – ništa. To nam samo govori da to nije bilo normalno stanje.

Kako je izgledao tvoj život u Londonu?

Koja: Nije zgodno otići u London kada imaš 30 godina, u paru si i sad treba da juriš po svim tim mestima, da se socijalizuješ sa ljudima što više, što je tamo jako teško. Muzički, devedesete su u Engleskoj bile najgore. Ja se ne sećam dve dobre pesme iz tog perioda.

Koliko si ti bio zadovoljan karijerom engleske postave Discipline i prijemom tamošnje publike?

Koja: Da bi uspeo tamo, moraš da prođeš kroz neke faze. Prvo sviraš mesta ove veličine, pa onda mesta one veličine. Tamo se stalno juri neko iz diskografskih kuća. Maltene, gomila tih klupskih koncerata je showcase za tu ekipu iz muzičke industrije. To je jedna igra koju svi igraju. Pošto je ovaj bend bio i ostao drugačiji od svega što tamo postoji, ta misija za nas je bila praktično nemoguća. Naš ritam je na primer skroz drugačiji od onog Soul II Soul/Stone Roses gruva koji vlada Engleskom. Taj neki istraživački duh u muzici je devedesetih bio pogubljen tamo.

Gile, u kakvom ti je sećanju ostalo iskustvo sa Vladom Divljanom kada ste snimali R'N'R za decu. Znam mnoge koji su bukvalno odrasli uz taj vaš album.

Gile: Istina, mnogi su odrasli uz to. To je bilo najprodavanije dečje PGP izdanje, godinama. Ruku na srce, nije da smo imali neku konkurenciju. Od Branka Kockice i Dragana Lakovića, gotovo da se niko više nije bavio dečjom muzikom, naročito ne na neki savremeniji način. Sve se slučajno desilo tako što smo Vlada i ja počeli da se družimo nakon mog prvog solo albuma Evo sada vidiš da može 1989.

Znali smo se mi od ranije, ali tek tada smo počeli baš da se družimo. Vlada tada nije imao bend, bio je u nekakvoj samopenziji, Čavke je otišao u Australiju, tako da je Orgazam bio na pauzi, a ja sam rešio da napravim neki svoj bend koji bi promovisao taj moj solo album. Tada sam zvao Vladu. Tu su još bili Švaba na basu i tu je bio Srba, sadašnji bubnjar grupe Van Gog. Vlada i ja smo počeli da razgovaramo o nekom našem zajedničkom projektu, a često smo svirali zajedno i pravili neke demo snimke sa tih proba.

Onda je Ljubivoje Ršumović zvao Vladu i predložio mu da snimi neke pesme za decu. Sticajem okolnosti, Vlada i ja smo baš tih dana pravili demo snimke "Ivinog voza" i još nekih dečjih pesama koje smo odsvirali koju nedelju pre i to skroz iz zezanja. Vlada je pustio Ršumu te snimke, on se oduševio i predložio nam je da snimimo muziku za dečju predstavu po njegovom scenariju, koja će biti u pozorištu Boško Buha. Tako je pozorište platilo snimanje u studiju Enca Lesića i na taj spontan način je nastao RNR za decu. Posle je došao i RNR bukvar, kao i Lutka koja kaže ne , koji u stvari i nije album za decu.

Koji beogradski koncerti su vam ostali u sećanju? Ne one koje ste svirali, već one na kojima ste bili u publici.

Koja: Sećam se dva koncerta iz 1976. godine. Jedan je bio koncert Suzi Kvatro, a drugi Madi Voters. Ti koncerti su bili važni za moje odrastanje. Sećam se i koncerta grupe Slade u Pioniru krajem sedamdesetih na kom je bilo 500 ljudi.

Gile: Što se mene tiče, osim koncerta Rolingstonsa na kome smo svirali kao predgrupa, iz novije istorije mi prvo na pamet pada koncert MC5 u Domu omladine. To je bio super koncert.

Šta slušate u poslednje vreme?

Gile: Ja poslednjih godina najviše slušam butlege i neke neobjavlje snimke velikih muzičara. Tako već mesecima preslušam ove poslednje Dilanove cutting edge butlege i sve te pesme u različitim verzijama. Još uvek se nisam izborio sa svim tim, toliko mnogo ih ima. Takođe, sviđa mi se i poslednji studijski albuma Kita Ričardsa Crosseyed Heart.

Koja: Što se novih bendova tiče, većina njih mi liči na stare. Ipak, jedna od novih grupa koji mi se sviđa je Screaming Females.

Da li ste nekad razmišljali da napišete autobiografiju?

Gile: Pa možda, ali nisam siguran. Problem sa tim autobiografijama je što ako hoćeš da budeš iskren, ti mnoge ljude uvlačiš u priču na neki nezgodan način (smeh). To je meni lično problem. A sad da pišem neku sterilnu autobiografiju, to mi je skroz bez veze.

Koja: Napolju su autobiografije skoro pa deo ugovora. Objaviš singl, ploču, pa autobiografiju. Ovde je to drugačije, mi i nemamo muzičku industriju. Mislim da mi nismo u tom điru, kako se kaže.

Prošli ste Titovu Jugoslaviju, putovali, živeli napolju… Šta mislite o životu ovde danas?

Gile: Meni ovo sve izgleda sasvim normalno i prirodno. Vremena se stalno menjaju i problem je što ljudi gledaju u prošlost ulepšavajući je. Ja se trudim da živim u sadašnjosti. Ovo što je danas, to neće da bude sto godina. Promeniće se. Sve je to neki normalni protok vremena.

Koja: Zanimljivo je da se period od 1980. do 1990. računa u komunističko vreme iako je Tito umro 1980. To je neki rep koji nas je pratio. Zanimljivo je da se baš u tom repu desilo nešto super, mislim na novi talas između ostalog. Pričao sam mnogo puta o tome: to je bila velika zemlja, mnogo uticaja sa raznih strana, osovina Beograd-Zagreb je odlično funkcionisala na umetničkom planu, ali i na potkulturnom nivou. Posle znamo koliko je bilo loše, kada su se svi međusobno manijakalno pobili. Onda je došao kapitalizam, a naši naivni ljudi uleću tu misleći da samo treba da se krade.

Šta da ti kažem kada je sada glavna stvar, mislim reči koje se upotrebljavaju, neko ime, pa kakav je taj, je l'? To je glavna stvar, neko govori reč "peder". Ta reč je uvrštena u naš svakodnevni, javni vokabular. Mislim, šta je to? Kako to? To je kraj sveta, čoveče. Ljudi bi trebalo da paze šta pričaju. Ali ne mogu ni da paze kad ne znaju da paze.

***

Ovo je samo deo razgovora sa Kojom i Giletom. Kompletan intervju, kao i muziku koja ime veze sa onim šta smo pričali, možete preslušati u emisiji Gistro FM.

Nakon intervjua, Gileta sam odvezao na Banovo Brdo, Koju u grad. Dok smo se probijali kroz popodnevni kišni špic, razgovarao sam sa Kojom o nekim kultnim (ili "kultnim") srpskim novinarima i muzičarima, i onaj osećaj nelagode zbog odlaska Caneta lagano me je napuštao. Čak mi ni dugačka kolona u Kneza Miloša nimalo nije smetala, naprotiv. Žao mi je što to ne mogu da podelim, ali je diktafon bio isključen vrlo svesno.

Pravo posle intervjua otišao sam na tadašnji posao na jednom portalu. Tamo je bilo kao u košnici, i vesti o političarima su iskakale većom brzinom nego što premijer "prihvata" odgovornost za ovo ili ono. Ali ja sam bio tu samo fizički. Stavio sam slušalice, pustio pesmu Mali čovek od Šarla i otišao negde daleko, verovatno negde tamo preko crte, gde već decenijama žive ljudi koje sam tog dana upoznao.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu