Šta će se desiti kad odrastu generacije rođene pred kraj prošlog veka

Nastavljamo da živimo sa cimerima ili kod roditelja, živimo od danas do sutra i podležemo kulturi anksioznosti. Mučimo se sa samopoštovanjem, a društvni život nam je na internetu. Znamo kakvi bi trebalo da budemo, zato što su nas to naučili naši roditelji, koji su se u našim godinama venčavali i dobijali decu, a svega par godina kasnije imali hipoteku i kravan.

Ali mi? Mi smo potpuno odrasli ljudi koji žive zarobljeni u detinjstvu. A šta će biti za 20 godina, kada budemo gotovo sredovečni? Šta će se dogoditi kada milenijalsi odrastu?

Jedna slika mi se odmah javlja: četrdesettrogodišnji samac koji ima mentalne probleme, živi u šupi od stana koji košta 2000 dolara mesečno, besomučno vrti Tinder i svojim očajnički usamljenim vršnjacima tvituje o najnovijim skejterskim bravurama.

Ali u stvari, to je neistražena teritorija; niko to zaista ne zna. Od nekoliko desetina akademika, naučnika i ekonomista kojima sam poslala mejl, većina nije želela da iznosi svoje hipoteze – iako ovaj moja bljutava vizija nije isuviše nerealna.

Sada smo švorc, a najverovatnije ćemo i kasnije u životu živeti od danas do sutra. Rajan Born, čelnik javne politike na Institutu ekonomskih nauka, kaže da će naša generacija doći u četrdesete godine sa mnogo manje akumulirnog imetka i biće mnogo siromašnija nego što bi trebalo."Razlog za nedostatak imetka je delom i to što milenijalsi neće biti vlasnici nekretnina, i to što će uvek plaćati toliko velike stanarine da će im biti teško da bilo šta uštede i sebi obezbede penzije, ili ušteđevinu i ulaganja. To je veliki problem". Stručnjak za generacije Džejson Dorsi se slaže: „Očekujem da će se ljudi u svojim tridesetim i četrdesetim godinama još uvek veoma oslanjati na svoje roditelje – ljudi od trideset i nešto koji još uvek žive sa roditeljima, i ljudi od četrdeset i nešto kojima roditelji još uvek plaćaju račun za mobilni. Starije generacije su pod pritiskom. Ukoliko se se zarade ne povećaju drastično, bićemo u nevolji".

U suštini, ako mislite da ste tokom dvadesetih bili pod velikim pritiskom, pomislite kako će biti krajem tridesetih i početkom četrdesetih. Born misli da ćemo u takozvanim srednjim godinama stići do određene tačke i shvatiti težinu svoje situacije. „Postoji rizik da će mnogi pripadnici naše generacije ući u četrdeste godine i biti u panici zbog toga što stvarno nisu akumulirali dovoljno dobara da od njih žive za 30 godina, kada se penzionišu", objašnjava on. „S toga će biti mnogo zabrinutih ljudi u svojim četrdesetim godinama, koji možda baš i neće imati srećnu penziju".

Hoćemo li ikada dostići standarde života i akumuliranih dobara svojih roditelja? Prema ekonomistima sa kojima sam razgovarala: verovatno ne.

„Problem je u tome što ćemo i dalje želeti mnoge iste stvari koje su želele i prethodne generacije, ali će nam biti nedostupnije", objašnjava Dorsi. „Kako naša generacija bude ulazila u srednje i kasne tridesete, biće zanimljivo videti da li će milenijalsi uspeti da odrastu". Najveći strah čitalaca VICE-a je da neće naći ljubav, što sugeriše da nam ideja braka nije sasvim mrska, a naš bes povodom krize stanovanja – prilično očigledno – da nam je još uvek bitno da imamo sigurno mesto za život. Dorsi i drugi sa kojima sam razgovarala kažu da ćemo verovatno nastaviti da budemo frustrirani i nesrećni, dok čekamo ta tradicionalna obeležja zrelog doba, ulazeći u tridesete.

U ovo doba, pošto ne možemo sebi da priuštimo decu, želećemo da ih dobijemo u kasnim tridesetim i ranim četrdesetim godinama. „Dobiti decu u kasnim tridesetim godinama je teže i rizičnije, i verujemo da će u to doba pritisak da se oženimo i dobijemo decu biti veći", kaže Dorsi. „To je najnesrećniji mogući splet okolnosti. Raspoloženje će biti sledeće: ako želiš to da uradiš, moraš to da uradiš odmah. A iz očiglednih razloga što će to biti teže i izazovnije, atmosfera će biti drugačija. Možda će na kraju ljudi generalno imati manje dece, jer ako počnu kasnije, možda neće moći da ih imaju više".

Psihički teret će pasti na žene – od kojih će neke otkriti da ne mogu da imaju decu – ali celo društvo će ga osećati. Kao što dr Ejmi Kajler, profesorka društvenih struktura na Univerzitetu u Alberti, kaže za VICE, ako žene prestanu da rađaju decu, „Prvo ćemo primetiti kolaps ekonomskih aktivnosti potrebnih maloj deci i roditeljima, radnji za bebe, dadilja, obdaništa. Zatim sledi propast osnovnih škola i dečjeg sporta. Takođe ćemo postati potpuno zavisni od emigranata, da bismo uopšte opstali kao zemlja. Gledamo veće napore da se privuku emigranti – mladi emigranti – i da dođe više ljudi.

Dr Kerol Iston – direktorka Fondacije za mlade žene, koja podržava i predstavlja žene između 16 i 30 godina koje se muče da prežive sa malim ili nikakvim prihodima u Engleskoj i Velsu – posebno je zabrinuta za budućnost žena. „Po našem mišljenju", kaže ona, „ženama će biti teže, zato što su tokom čitavog života manje plaćene, one češće imaju malo plaćene i nesigurne poslove, i što je još važnije, češće su glavni staratelji u porodicama".

Niko nikada neće biti u stanju da predvidi kako će za dvadeset godina izgledati naše mentalno zdravlje i naše blagostanje, ali verovatno je da ćemo ostati generacija koju karakterišu anksioznost i mentalni problemi – naročito kada uzmemo u obzir našu otvorenost kada je u pitanju razgovor o tim pitanjima. Ali trebalo bi da se zabrinemo zbog toga koliko su mentalne bolesti rasprostranjene u našim dvadesetim godinama. Po pravilu, što brže rešimo svoje mentalne probleme, pre ćemo se oporaviti i biti mentalno zdraviji u budućnosti.

„Nelečeni simptomi rezultiraju ne samo u nečijoj nepotrebnoj patnji, već ometaju i izgrađivanje bogatog i smislenog života u budućnosti, kaže klinički psiholog dr Liza Orban. Po pitanju anksioznosti milenijalsa u njihovim dvadesetim, ona kaže, „Mozak je u ranom zrelom dobu još uvek popustljiv, i izloženost stresu u ranijem uzrastu može da ima uticaj na tok nečijeg mentalnog zdravlja. Kada mlad čovek nauči kako da identifikuje stres i u ranoj fazi razvije tehnike odbrane, veća je verovatnoća da će biti uspešniji u nošenju sa stresom, što može da predupredi ili umanji simptome mentalnih problema u budućnosti".

________________________________________________________________________________

Pogledajte VICE Srbija film Trens u šumi

________________________________________________________________________________

Ako koliko smo bili uspešni u stvaranju odbrambenih mehanizama?

Stručnjaci za mentalno zdravlje su zabrinuti zbog toga što ne znamo kakvi su dugoročni efekti življenja u „zamrznutoj adolescenciji". Lusi Lijus iz dobrotvorne organizacije za mentalno zdravlje, MIND, kaže, „Znamo da sve što se trenutno dešava mladim ljudima doprinosi nedostatku blagostanja i može da dovede do anksioznosti. Naravno da nas zabrinjava šta će se dogoditi kada ova generacija odraste". Lijus dodaje da se nijedan od ovih faktora načina života koji tome doprinose neće u skorije vreme promeniti. Takva je ravnoteža: ako želimo da unapredimo mentalno zdravlje milenijalsa u budućnosti, promene moraju da se odigraju sada. „Znamo da će vlasti reći da su posvećene tome da mentalno zdravlje bude jednak prioritet kao i fizičko, i da će u narednih pet godina odvojiti milijarde funti da to postignu", kaže ona. „Ali mi zapravo ne znamo kako će to proći".

U svojim nesrećnim srednjim godinama makar ćemo moći da se radujemo dugim penzionerskim danima, zar ne? Ne baš. Radićemo duže nego ijedna generacija pre nas, delom zbog toga što ćemo morati da izdržavamo decu koju ćemo dobiti kasnije u životu – što je još veći problem zbog toga što je vlada rešena da nas tera da radimo do ivice smrti. „Starosna granica za penziju za nas će se drastično podići, zbog starenja stanovništva", objašnjava Born. „Vlada je u suštini uvela mehanizam trostruke brave, zbog čega je starosna penzija još izdašnija, a to nema smisla, kada je stanovništvo sve starije. Nečega ćemo morati da se odreknemo, a najočiglednija stvar je da se starosna granica za odlazak u penziju bitno podigne".

Već je dogovoreno da u oktobru 2020. starosna granica za penzionisanje bude podignuta na 66 godina, a po trenutnom predlogu vlade, između 2026. i 2028. bi trebalo da bude podignuta na 67, a između 2044. i 2046. na 68. Ne znamo koliko još mogu da je podignu.

Sve ovo zvuči tmurno i sumorno, ali pogoduje nam to što kao generacija ne postojimo u mehuru. Ne mogu da nas ignorišu, i ovi problemi – stanovanje, nedostatak ušteđevine, mentalni problemi, i tako dalje – ne mogu da budu ostavljeni da se i dalje gnoje. Na kraju će trajne posledice toga postati teret, i naši društveni i finasijski problemi će morati da postanu prioritet. „Pomisao na to šta će se dogoditi ako ne rešimo sve ove probleme je gotovo isuviše grozna", kaže Rejčel Lorens iz strateške Fondacije za novu ekomoniju. „Mislim da ćemo ako zaista ne rešimo veći deo njih imati veliki ekonomski krah i masovnu depresiju. Ali nadam se da će to ući u fokus, zato što ogroman broj ljudi ulazi u drugu i treću fazu zrelog života".

Kao što Lorens ističe, celu našu ekonomiju pokreće dug. Ako cela jedna generacija ne bude bila u mogućnosti da uzima hipoteke na nekretnine za sebe i svoju decu, dok primanja ostaju tvrdoglavo i nepravedno mala, a ekonomija raste, onda imamo situaciju „tempirane bombe".

Kada ćemo izaći iz produžene adolescencije? Da li će rešavanje svih ovih problema značiti da smo konačno odrasli, do trenutka kada prođemo ono najgore, ako ikada dostignemo tu fazu? Dorsi predviđa da ćemo se osećati kao odrasli do neke četrdesete godine – i sklona sam tome da se složim s njim. Ali jedino što zasigurno znamo je da će se ono što „zrelo doba" znači i kako se definiše sa našom generacijom potpuno promeniti.

Napuniti 18 godina uskoro možda više ništa neće značiti; biće samo izgovor da se napravi žurka, i značiće da možeš da kupuješ alkohol bez lažne legitimacije. I mnoga druga tradicionalna obeležja zrelog doba će možda takođe biti napuštena; „biti odrastao" možda više neće značiti da neko ima kuću ili dete. Baš kao što su naši roditelji postavili parametre za naše predstave o zrelom dobu, mi ćemo odlučiti šta će biti odrastao značiti Generaciji Z i nadalje.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu