Zločin mržnje, HIV i stereotipi: unutar sveta LGBT boksa

Krajem 2010. imao sam 23 godine i radio sam kao šanker u Sohou. Tokom jedne dosadne dnevne smene, jedan riđokosi čovek obučen u sportsku opremu je uleteo unutra i objavio da će da nauči gejeve da se biju. Nije naišao na entuzijastičnu reakciju dvojice starijih redovnih gostiju koji su pijuckali svoje popodnevno pivo. Nepokoleban, okrenuo se meni i s ponosom podigao poster na kojem je pisalo: „Traži se kralj ringa".

Dermot je bio strejt bokserski promoter, i njegova sjajna ideja je bila da su gejevi nenačeto tržište. Iz dobrog razloga, pretpostavljam. Ja sam uvek voleo da budem u dobroj formi, ali boks mi nikada nije delovao kao sport u kojem bih ja bio dobrodošao: patrijarhalni svet daleko od reflektora diskoteka, dreg kraljica i Rijaninih pesama na gej sceni. Ispalio sam neku dosetku o svom licu, i Dermot je u svojoj potrazi krenuo dalje.

Nedelju dana kasnije, na Trafalgar Skveru je održano bdenije na godišnjicu ubistva Jana Bejnama. Bejnam, 62 godine, je držao svog partnera za ruku, kada ga je na zemlju oborio dvadesetogodišnji Džoel Aleksander. Dok je ležao na zemlji, Rubi Tomas, 19 godina, ga je više puta udario nogom u glavu.

Dan nakon bdenija, poslao sam Dermotu mejl. Posle više meseci treniranja u teretanama po celom gradu, na kraju sam imao boks meč u Pink kolar boksingu, u Skali, na Kings krosu, u aprilu 2011. To je bio prvi i, koliko ja znam, i dalje jedini ekskluzivno gej boks meč.

Pink kolar više ne radi, ali sada treniram u LGBT bokserskom klubu Nokaut, na Holoveju. Leta 2014. su me podsetili zašto bi mi to možda bilo potrebno. Jednog petka, negde oko ponoći, poljubio sam se sa momkom u Šordiču. Neki tipovi obrijanih glava koji su sedeli u kolima nisu sa odobravanjem gledali na ovo ispoljavanje pažnje, pa su nas gađali punom limenkom piva. Onda je vozač izašao iz kola i preteći krenuo ka nama.

Pošto sam bio sa nekim koga sam želeo da zaštitim, krenuo sam mu u susret. Kada je naišao na ovu neočekivanu reakciju za jednog homoseksualca, u pola glasa je promrljao „jebeni pederu", vratio se u svoja kola i odvezao se. Bez obzira na silno treniranje, ipak sam bio šokiran, tresao sam se i mislio da sam se dobro provukao. Teško je shvatiti kako neko koga ne poznaješ može toliko da te mrzi.

Nisu svi imali sreće kao ja. Zločin mržnje je jedan od glavnih razloga za to što je organizator Nokauta, advokat i direktor kompanije Fil Bredbi, počeo da se bavi boksom.

„Kada sam bio u srednjim dvadesetim godinama, jednom sam otišao u gej pab u Sautendu na piće", kaže on, „Neki tip preko puta me je video kako izlazim i počeo da uzvikuje neke homofobične stvari. Onda je dotrčao do mene i počeo da me udara. Nisam imao pojma kako da se odbranim, a nisam želeo da pogoršam stvar, pa sam samo stajao i primao udarce.

Godinu dana kasnije sam ponovo bio napadnut, i završio sa šljivom na oku. Zapao sam u takvo stanje da više nisam voleo da izlazim iz kuće, iz straha da ću biti napadnut. A onda sam jednog dana pomislio: 'Ovo je smešno. Suviše sam mlad da provedem život krijući se na kauču', pa sam se prijavio na karate. Sada znam karate, mai tai i engleski boks. Svakako da imaš više samopouzdanja kada znaš da se odbraniš ako neko pokuša da te napadne".

Drugi članovi Nokauta su mi rekli da su želeli da probaju nešto novo. „Ja sam želeo da dam oduška svojim frustracijama", kaže tridesetšestogodišnji Damian Džajls, koji je imao depresivnu epizodu kada mu je otac umro usled posledica povrede mozga. „Ali sam takođe želeo i da se uhvatim u koštac sa izazovom koji niko od mene ne bi očekivao, s obzirom na moju nenasilnu prirodu. Upoznao sam iskrenu grupu gej muškaraca, od kojih nekoliko mogu da nazovem zaista dobrim prijateljima".

Ali ipak, da stvar bude čudna, negativne reakcije prema klubu imaju i sami gejevi. Komentari na internetu uključuju optužbe da članovi pokušavaju da „glume da su strejt", ili da su gejevi „koji mrze sami sebe" i da žele da budu muškobanjasti gejevi.

„To je tipičan primer homofobije, pakosti i maltretiranja u gej zajednici", kaže dvadesetšestogodišnji modni urednik Darsi Rajv. „Zaista je obeshrabrujuće da, u trenutku kada gej zajednica konačno dobija moć u društvu, neki gejevi misle da treba sebe da definišemo po određenim kriterijumima prihvatljivog homoseksualnog ponašanja. Svaki hobi je hobi, bez obzira da li u njemu uživa strejt, LGBT ili rodno nebinarna osoba".

„Uvek sam voleo da gledam boks na televiziji i da fantaziram o glamuru ringa i sposobnosti da se dobije meč – želeo sam taj pobednički pojas", kaže pedesetdvogodišnji profesor Ričard Sodon Smit, dekan umetnosti i medija na norvičkom Univerzitetu umetnosti. „Ali sam se pitao o dubljim psihološkim razlozima, i odakle potiče moja želja da udaram nekoga i da bivam udaran. Moj prijatelj Sajmon Vatni mi je preneo neka razmišljanja o tome kako je kada si HIV pozitivan gej muškarac: 'Mislim da ne možemo i da ne treba da izbegavamo pitanje nasilja na svakom nivou u našim životima, od rođenja pa nadalje, koliko god da postane opasno… za mnoge od nas, HIV ponovo dočarava sve mračne stvari u našim vezama, žudnjama i telima, što nas je izgleda dovelo pravo do najnovijeg bokserskog projekta'".

Ali Ričardov HIV status je umalo postao kamen spoticanja kada su u pitanju njegovi mečevi.

„Moj četvrti meč je bio protiv jednog mladog strejt tipa koji se zove Dejvid. Njemu je jedan gej prijatelj preko Fejsbuka poslao poruku u kojoj mu je napisao da bi možda trebalo ponovo da razmisli o tome da li da se bori protiv mene, zato što sam HIV pozitivan", kaže Ričard. „Izveo sam Dejvida na kafu i objasnio mu da se niko nikada nije zarazio HIV-om boksujući. Da mislim da postoji rizik, nikada se ne bih prijavio ni za jedan meč. Takođe sam mu objasnio šta znači biti „neotkriven". Dejvid je pristao da ode i razmisli, i na kraju se složio da odboksuje meč sa mnom, a ja sam mu isprašio tur"!

„Nasilje oblikuje i opseda naše društvo", rekao je dramaturg Edvard Bond 1972. godine – i njegovo mišljenje je i danas opravdano. Na mnogo načina, to je povezano sa pritiskom da budemo ona nerealno „snažna" i emotivno suzdržana verzija muškarca.

Tužno je što ja i dalje osećam stvarnu potrebu da boksujem, umesto da samo uživam u boksu kao sportu. Broj homofobičnih napada je protekle godine u Londonu porastao za trećinu. Istorija nam pokazuje da u razdobljima krize, kada se ljudi osećaju nestabilno, raste netrpeljivost prema manjinama. U proteklih nekoliko nedelja, jedan gej tinejdžer je brutalno napadnut u severnom Jorkširu, a jedan čovek u Londonu je u sopstvenom stanu zadobio povrede opasne po život. Želim da budem u stanju da se zaštitim.

Ali boks ni mene ni nikoga drugog ne čini hrabrijim. Šta više, možda je hrabrost kada dovoljno veruješ u sebe i poštuješ druge da ne budeš taj koji će zadati prvi udarac.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu