Sve više mladih Britanki odlazi u časne sestre

Nalazim se u zajedničkoj kući u Vilzdenu, u severnom Londonu i razgovaram sa jednom dvadesetdevetogodišnjom ženom o ljubavi, vezama i zavetima. Ali dok bi većina žena njenih godina verovatno želela da priča o prednostima i manama braka, ili gde tog vikenda da izađe na jeftinu večeru sa svojim dragim, Teo priča o potpuno drugačijoj vrsti unije. Za nekoliko godina, ona će se zavetovati, ali ne mužu ili ženi, već bogu.

Kao i još 44 žene u Velikoj Britaniji u 2014. godini, Teodora Hoksli je odlučila da postane časna sestra, i sada pravi prve probne korake u religioznom životu. Sve veći broj mladih Britanki ispod tridesete godine radi isto. Štaviše, statistike Katoličke crkve u Engleskoj i Velsu otkrivaju da je broj žena koje odlaze u manastire najveći u poslednjih 25 godina, i popeo se sa samo sedam iskušenica iz 2004.

Sve to se događa uprkos postojanom padu odlazaka u crkvu (prema istraživanju o veri, broj prisutnih na nedeljnim katoličkim misama je opao za preko 30 procenata od 1993. do 2010), i postepenom otuđenju od stanovništva, dok se katolička crkva muči sa svojim, ovaj, problemima sa odnosima s javnošću, kao i globalnom rastu sekularizma.

Sestra Keti Džouns, promoterka poziva religioznog života u Nacionalnoj agenciji za lični poziv, stvari stavlja u kontekst: „Broj žena koje ulaze u religiozni život u Engleskoj i Velsu tokom poslednje decenije postojano raste, dok je pre deset godina dostigao samo dno", objašnjava ona.

Zašto? Šta to mlade, obrazovane žene, 2015. godine privlači tome da se zavetuju na celibat i zavetuju bogu i samo bogu?

Možda to ima neke veze sa time kako se poslednjih godina katolička crkva koncentrisala na veće aktivnosti u javnosti, da bi demistifikovala religiozni život, naročito kod žena. „Velika većina muškaraca odu i postanu sveštenici, jer je uloga katoličkog sveštenika veoma jasna i određena, dok je ono što rade religiozne žene i dalje za mnoge misterija", kaže Džouns. „Zbog toga je bilo izuzeno važno da se religiozne žene potrude da objasne šta zapravo rade, i zašto rade to što rade."

Jasno je da je internet pomogao crkvi da bude vidljivija i dostupnija potencijalnim kaluđericama i časnim sestrama. „Ovih dana, svako ko želi da sazna kako se postaje časna sestra ili kaluđerica prvo ide na Gugl", objašnjava Džouns. „Manastiri su toga svesni, i većina njih sada ima sajtove, a sve veći broj njih je prisutan na društvenim medijima. Ovo takođe pomaže u „normalizaciji" religioznog života, kao jednog vida katoličkog služenja bogu, i olakšava pristup saznanjima o različitim vidovima verskog udruživanja."

I ne samo to, vikendi na temu „dođite i vidite" i dani otvorenih vrata daju ženama priliku da posete različite manastire, što je Teo uradila pre nego što je izabrala Isusovu zajednicu.

Teo takođe razbija stereotipe o časnim sestrama iz filmova. Mlada je, izgleda kul, ima kratku crnu kosu, i nosi džins, a ne odoru.

Dok je Teo tražila čistu šolju na polici, nešto mi je prošlo kroz glavu: ona bi mogla da bude jedna od mojih drugarica. Zabavna je, draga i harizmatična. Ništa kod onoga što govori i načina na koji se drži ne vrišti „bog" ili religija. Nije nimalo 'drugačija'. To jest, dok razgovor ne skrene na temu pranja sudova. Teina cimerka voli da pere sudove, kaže ona, ali ne vidi baš najbolje. Pomenuta cimerka ima osamdeset i nešto godina i monahinja je Isusove zajednice. Teo živi sa „tri monahinje koje su godina mojih roditelja, i tri koje su godina moje babe", koje se ugledaju na jezuite.

Isusovu zajednicu (Ili IZ, kako ih zove Teo) je 1609. osnovala Meri Vord, za žene koje, prema Teo, „nisu želele da se zatvore u manastir", „nisu nosile istovetnu odeću", i kojima je aktivno sveštenstvo bilo draže od života u kontemplaciji.

„Nema te razlike između muškaraca i žena zbog koje žena ne bi činila velika dela", obznanila je Vord 1617. godine.

Njena nada da žene mogu da „čine velika dela" sada inspiriše novu generaciju. U januaru ove godine, Teo je napustila svoj postdoktorski položaj na Univerzitetu u Edinburgu. Prigodno, primljena je za iskušenicu – osobu koja želi da posveti život religiji, ali još nije primljena u neki određeni red – na 370-godišnjicu smrti Meri Vord 1645.

Ali nije li sa 29 godina isuviše mlada da bi se posvetila duhovnom životu? Kako to znaš?

„Pa to je prosečno doba kada se ljudi venčavaju, a u pitanju je slična vrsta obaveze, zar ne?" kaže Teo smešeći se. Ali ja ne mogu da se ne zapitam da li je zavetovanje na siromaštvo, celibat i poslušnost ipak mnogo veći poduhvat za ženu koja još nema ni trideset godina. Očigledno grešim.

„Mogu da razumem kako to izgleda, život iz kojeg je uklonjena mogućnost samostalnog odlučivanja (poslušnost), mogućnost da se imaju emotivne veze i seks (celibat), i mogućnost da se ima sopstveni novac (siromaštvo). Izgleda kao da si se lišila života."

„Moji roditelji su se venčali kada su imali 20 godina, tako da potičem iz sredine gde je obavezivanje u ranom uzrastu normalna stvar", kaže ona, ovog puta kroz smeh. „Sada, sa 29 godina, spremna sam na to na način na koji nisam mogla da budem spremna kada sam imala 21. Moguće je da tada nisam bila dovoljno emotivno zrela. Iskustva koja sam u međuvremenu stekla su bila veoma bitna."

Što nas dovodi do sledećeg razbijača predrasuda. Onog krupnog: ljubav.

Teo je i ranije bila u ljubavi. Sa nekim drugim, osim sa bogom. U svojim ranim dvadesetim, kada je pokušavala da nađe odgovarajući monaški red, „do ušiju se zaljubila u nekoga", i bila je u vezi više od godinu dana. Opisujući tu vezu kao „veoma bitno iskustvo", ona kaže da je posle nje „bolje razumela ljubav", šta je to što ima da da, ali takođe i „čega mora da se liši."

Kada je to izgovorila, u isti mah sam bila nadahnuta, ali sam osetila i bol. Ona govori o spoznaji ljubavi kakvu više nikada neće iskusiti. Zar joj takva sećanja ne otežavaju rešenost da se liši takvih emocija? Za Teo, odgovor na to pitanje je „ne". „Osnovno pitanje je, gde ću pružati ljubav na najbolji mogući način?"

„Za mnoge ljude, najbolji način da pruže ljubav je u okviru braka i porodice. Ja potičem iz velike i veoma srećne porodice, tako da sam imala najbolji mogući uvid, ali i pored toga, to me nikada nije nešto posebno privlačilo."

Šta njeni prijatelji misle o tome?

„Da budem iskrena, mislim da je većina njih mogla da predvidi da će se to dogoditi. Bilo im je mnogo draže zbog toga nego što sam mislila da će biti. Nije da počinjem da se bavim pornografijom, ili tako nešto", smeje se ona. Nekim ljudima iz njenog društva je njena odluka malo teže pala, i zabrinuli su se zbog toga što „sužava izbore u životu". Teo na to očigledno ne gleda na taj način, ali shvata zašto bi ljudi to pomislili.

„Mogu da razumem kako to izgleda, život iz kojeg je uklonjena mogućnost samostalnog odlučivanja (poslušnost), mogućnost da se imaju emotivne veze i seks (celibat), i mogućnost da se ima sopstveni novac (siromaštvo). Izgleda kao da si se lišila života."

Šta je onda najprivlačnije u tome?

Sloboda nije pojam koji se često povezuje s religioznim životom, kada u obzir uzmemo zavete. Ali pored sve više žena koje se posvećuju takvom načinu života, stereotip o samostanu konačno se polako ruši. Postoji mnogo primera časnih sestara koje rade s ljudima u zajednici; na primer, ženski centar Žene na izvoru, na Kings Krosu. Osnovao ga je Institut Naše milosrdne Gospe, koju opisuju kao „šarenu grupu katolkinja… posebno zainteresovanih za dobrobit žena i dece."

Centar je posvećen podršci ranjivim ženama, sa širokom spektrom složenih potreba, često povezanih sa uličnom prostitucijom i trgovinom ljudima, i vodi ga sestra Linda Dirlov, koja već deset godina radi sa ženama u istočnom delu Londona. Kao što Džouns ponavlja, osim sestara u manastirima, sve religiozne sestre će biti uključene u društvene akcije, na ovaj, ili na onaj način. Neke to rade na tradicionalni način, kao učiteljice i negovateljice, ali druge se obraćaju onima na marginama društva, kao što su izbeglice, ili žrtve trgovine ljudima."

Pogledajte još:

IZ-ovke nisu ništa drugačije, i uključene su u razne vidove društvenog rada. „Mi nemamo 'redovan' posao", kaže Teo. „Angažujemo se u raznim službama, u zavisnosti od toga šta odgovara određenoj osobi, i šta je potrebno društvu". Ova „angažovanost" podrazumeva rad u školama, zatvorima i bolnicama. Na primer, Teo živi sa profesorkom univerziteta, dečjom psihoterapeutkinjom, studentkinjom i tri starije sestre, uključujući i jednu koja „radi u biskupiji, iako ima osamdeset i nešto godina."

Da li Džouns zaista veruje da bi takva društvena angažovanost, zajedno sa sve većim brojem mladih iskušenica, mogla da izmeni generalnu sliku u javnosti o tome šta zaista znači biti kaluđerica?

„Nadam se", odgovara ona. „Iako sam veoma svesna koliko je uticajna predstava o nama iz filmova kao što su „Moje pesme, moji snovi", „Pozovite babicu" i „Časne sestre u akciji".

Za Teo, biti časna sestra ponekad nije toliko drugačije od toga da si šankerka ili frizerka. „Svi ti sve ispričaju", kaže ona. „Već sam u poziciji da imam neobično privilegovan pristup ljudskim životima, jer smo veoma dostupni ljudima. Oni nam se poveravaju. Slobodnija sam, u smislu da ja moja ljubav mnogo šireg spektra."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu