BB King, još jedan Kralj koji je otišao

Danas je zaista tužan dan. Jedan od najvećih je nestao. Čovek koji je na svojim ramenima nosio ono što danas znamo kao duh dvadesetog veka i čovek koji je u velikoj meri zaslužan zašto sam danas osoba koja jesam.

Uvek kada se desi to konačno i neizbežno i kada svojim ručardama nasilno ka sebi ta smrt povuče neku veličinu koja je ostavila duboki trag u nama, ja nikada ne znam kako bi trebalo da postupim. Lik i delo velikih ostavljali su nešto u nama i menjali su nas, a da to nismo ni znali. Brojni fiktivni likovi umetničkih dela su mi veći prijatelji nego neki ljudi koji zaista postoje, koje poznajem. Čovek koji sam bio pre nego što sam u ruke uzeo roman Zločin i kazna nije isti koji je spustio tu knjigu na sto pošto sam je završio. Raskoljnikov mi je bliži prijatelj i daleko značajniji nego mnogi ljudi sa kojima mi se ukrstio put do sada u životu.

Sa muzikom je to još veće, snažnije i nekako kolektivnije. Na notama velikih muzičara su jahale revolucije, ulice, gradovi, države i milioni ljudi širom sveta. Ne treba nikako spajati čoveka i njegovo delo, ali opet, na kraju smo svi ljudi i sve nas čeka ta ista konačnost koja nas tera na pitanje - koje je moje mesto u ovom vremenu i trenutku, sada.

I svi želimo da ostanemo upamćeni, ali to je veoma teško ako nemamo šta da kažemo. Zato postoje ti izuzetni pojedinci, glasovi generacija na čijem imenu se prepoznajemo. Čiji stil i stav nosimo kao svoj, kao ordenje, kao obeležja na epoletama. U snazi njihovog zvuka leže sve te ljubavi, raskidi, odluke, slavlja i sećanja. Tako je i meni bilo jutros. Otvorio sam oči i na telefonu me je sačekala vest sa BBC-a: BB King, the King of Blues, dies at 89.

I onda opet isto. Poslednji put sam se osećao ovako (ali to sam shvatio tek dosta kasnije), kada je poginuo Ayrton Senna. S jedne strane ti je niko i ništa, a opet, on je bio kućni prijatelj, idol i zajednička tema mnogima oko nas. Osećanja su bila ambivalentna. Sećam se da sam plakao.

I evo sada, BB King. Istinski kralj bluza. Kada sam imao pet godina, majka mi je poklonila kasetu na kojoj je jednostavno pisalo "za moju ljubav, 1974". Jednostavna posveta mog oca mojoj majci, koju je ona ostavila meni. Besomučno sam je slušao godinama dok se nije potpuno izlizala. Bio je to njegov live nastup iz Konga. Mnogo godina kasnije u noćnim smenama na tv Metropolisu, isti taj live smo dobili na dvd-u. Aleksandar Zec, tadašnji tehnički direktor i stari beogradski panker, Aleksandar Balać koji je radio kao montažer i realizator programa, inače basista grupe Block Out i čovek koji me je vodio da kupim prvu bas gitaru (bio je to Peavey Millenium, četvorožičani aktivni bas od jednog komada javora, tamno ljubičaste boje sa tigrovim šarama), i ja vrteli smo ovo dok smo provodili letnje noći na balkonu na Terazijama i čekali jutarnje smene da dođu na posao. Od svih sa te kompilacije mi je najdraža bila I believe to my soul. Bila i ostala.

Dok sam vreme provodio radeći do pre godinu i po dana u Domu omladine Beograda, zajedno sa Draganom Ambrozićem, urednikom programa ove institucije, pomogao sam u organizovanju projekta Blues za B, koji se dešavao svakog utorka cele zimske i prolećne sezone. Jednom nedeljno, smenjivali su se blues bendovi iz Srbije i svi su na repertoaru imali BB Kinga i Muddyja Watersa. Bilo da su čikaški ili teksaški blues, bez njih dvojice se nije moglo.

Neretko sam sa jednim od stalnih gostiju ovih koncerata, legendarnim Maretom iz Di Luna Blues banda sedeo i razgovarao. On se stalno prisećao zlatnog doba džeza i bluza u tadašnjoj Jugoslaviji. Čuli smo se i jutros.

- Sećam se tog njegovog prvog nastupa ovde, 1973. godine u Domu sindikata. Bio je to 'Njuport - Beograd' nastup. Imao je taj veliki, grandiozni bend koji je besprekorno zvučao. Nikada taj nije dolazio u stilu 'daj da ti skuvam ručak šargarepom i krompirom'. Uvek je to bio ozbiljan bend i uvek je imao barem jednog lika koji je jeo gitaru, punio mu akorde i sve živo. Sećam se da je imao crvenu 335 gitaru, istu kao onu koju ja sviram danas. Nastup je podelio sa Sarom Vaughan.

Prvih sat vremena je bila ona, a potom on. Posle je bio 1991. godine (možda je bio i neki nastup između, ne sećam se) i to je bio znak velike hrabrosti. Pola izvođača je otkazalo tada svoje dolaske, jer su se plašili. Sećam se da sam otišao u Sava Centar na taj nastup i da sam imao tada istu tu 335 gitaru koja je vredela kao suvo zlato, ali sam je ostavio, ipak, na garderobi. To veče smo mi svirali u klubu Industrija. Sećam se da sam pomislio, ma ko će bre da dođe posle, večeras svira BB King. Ali bilo je prepuno, priča mi Mare danas.

Pričao sam danas i sa Vojom Pantićem, čovekom koji je u organizaciji Beogradskog Jazz festivala već godinama i koji je u to vreme, na tim blues svirkama (koje smo organizovali u Domu omladine), isto bio redovan gost.

- Sećam se jedne njegove divne svirke, baš na moj rođendan, 17. marta 1997. Imao je u početku jedan sporiji polučasovni blok. Tada sam ga prvi put video da sedi i taj koncert je bio divan. Posebno u to vreme, kada je njegova karijera nakon čuvenog come backa ponovo krenula uzlaznom putanjom i imao je ozbiljne muzičare sa sobom. A 1991. se sećam, jer sam tada bio zamenik umetničkog direktora Jazz festivala. To je bio prvi Beogradski Summer Jazz festival. Umetnički direktor je bio Miša Blam i da nije bilo rata, to bi bio jedan od najvećih jazz festivala koje je ovaj deo sveta video. Prosečno na njima (džez festivalima) bude između petnaest i dvadeset muzičara, a mi smo te godine imali više od trideset.

- Ali desio se rat. Nekoliko stotina kilometara odatle se dešavalo šta se dešavalo i svima smo govorili da ako dolaze, to rade na sopstvenu odgovornost. Otprilike ih je pola otkazalo. Imali smo oko petnaestak izvođača i to sve bluzeri. Džezeri su bili ti koji nisu dolazili. Sećam se, BB King je bio jedan od njih koji je rešio da dođe, bez obzira na okolnosti. Publika je bila oduševljena. Te iste godine nastupili su: Buddy Guy, The Temptations, Angela Brown i mnogi drugi - priča mi Voja jutros.

I tako, svet je danas izgubio veličinu, legendu i čoveka koga je dočekalo jedno mesto kada je zakoračio u svet muzike, a ispratilo ga sasvim drugo, danas kada je otišao na večna lovišta. I dvadeseti vek, svakako, mnogo duguje baš njemu.

A evo šta je o njemu danas rekao i legendarni Eric Clapton: