Benksi je kupio našu kuću

"Ko je Benksi?" Ovo se verovatno pitate svaki put kad vas Fejsbuk podseti da on postoji i da treba da je na novčanici od 20 funti ili da se po njemu zove aerodrom u Bristolu, ili šta god već. Na šta je odgovor: Benksi je tip koji je kupio moju porodičnu kuću i moje ovce kućne ljubimice. Mada nije najzanimljivija priča ikad ispričana, definitivno je najinteresantnija u vezi sa mnom, i da je Benksi kupio vašu kuću i vaše ovce, nemojte mi samo reći da je i vi ne biste krčmili kad god vam se za to ukaže prilika.

Prvo što ste pomislili verovatno je: ti si mega-bogata jer je Benski mega-bogat, a i što bi Benksi kupovao kuću nekog siromaha? To bi bila logična pretpostavka. Ali, da parafraziram Stivena Sigala iz filma Pod opsadom 2 , "pretpostavke su majke svih zajeba" i verovatno zbog toga niko ne zna ko je on ili gde je sem mene. Jer Benksi nije idiot. On ne živi u raskalašnim stanovima na vrhu nebodera ili prostranim imanjima. On ne sedi na nekoj jahti u Kanu i hrani galebove pomfritom. Ne. On se seljaka, pa se primiri negde u nekoj prijemčivoj kućici, kućici kao što je moja, kućici gde konačno može, Bogu hvala, da skine farbom umrljanu maramu koju nosi preko usta, opere je u Bošovoj mašini za pranje veša koju smo ostavili za sobom i onda na miru prebroji gomile keša naglas da se ne bi zabrojao.

Pročitajte: Neverovatni portreti najopasnije bande na Novom Zelandu

Benksi je prvi put došao kod nas pre više od decenije. Naša kućica sa slamnatim krovom nalazila se u malom selu u malom okrugu negde u Engleskoj. Bila je udaljena od druma i nije imala komšije. I iako je to činilo duge, mračne, zimske noći posebno nespokojnim, bila je to idealna lokacija za svetski poznatog, anonimnog kreativnog genija.

Mislim da je to bilo u junu. Upravo smo oglasili prodaju kuće i tog vikenda organizovali razgledanje bez agenta jer nas je bolela briga. Sve smo namestili tako da privučemo odgovarajući tip kupca: podovi su bili očišćeni, stavili smo cveće svuda, pilići su trčkarali slobodno po travnjaku, pacovi su bili u dvorištu za piliće i vadili jaja iz kokošinjca svojim pacovskim ručicama, a ovce su se 'ladne ko špricer naslanjale na kapiju, verovatno čekajući ručak ili neku vrstu oprosta.

Gomila ljudi je došla da pogleda kuću. Pojavila se čak i jedna ljubazna ženica u invalidskim kolicima, ali nije mogla da uđe u drugu sobu, pa je morala da ode. Posle ručka, naišao je jedan Veoma običan par u Veoma običnim kolima i ušao nam u kuću. Čovek, koji je bio gos'n Benksi, ni po čemu nije bio poseban osim što je bio visok i nosio toliko crnog na sebi da su vam od njega oči zevale. Nosio je i bejzbol kačket spušten nisko preko lica. To je trebalo da nam aktivira alarm za uzbunu, jer je očigledno nagoveštavalo kultivisanu društvenu špijunažu nivoa Nemačke obaveštajne službe, ali šta ćete, promaklo nam je.

_________________________________________________________________

Još ljudi koji žive na selu – istražujemo Džamel: nemačko "Nacističkog selo"

_________________________________________________________________

Svi smo kratko stajali u kuhinji i ćaskali. Pošto smo Britanci, bila je to tipično neprijatna situacija, ali svaki put kad bi mu moja majka postavila neko pitanje, on bi samo slegao ramenima, promumlao nešto i pogledao svoju ženu, gđu Benksi, koja bi odgovorila umesto njega. Ona je bila veoma ljubazna, pričljiva i šarmantna. Gos'n Benksi se šetkao okolo i izgovarao reči kao što su "ovaj" i "ne" kad ga je majka ponudila šoljom čaja. Da budem iskrena, delovao je prilično otkačeno sve dok njegova žena nije objasnila da je "kreativac", umetnik koji – drž te se sad – pravi ogromne zlatne glave za dodelu nagrada BAFTA. Zato su i želeli kuću, jer ima mali ambar u zadnjem dvorištu koji je idealan za pravljenje zlatnih glava. Morate priznati, bila je to prilično dobra priča za javnost.

Nikom od nas na pamet nije palo da laže, tako da je moja mama pažljivo slušala ono što će se kasnije ispostaviti kao lažni opis pozlaćivanja, a oni su nas ispitivali o bojleru, pločicama i da li mogu da kupe i zavese. Vidite, to je jedina zaista čudna stvar u vezi s tim po podnevom – rekli su da žele da kupe sve i bili su spremni da plate. Zavese, belu tehniku, nameštaj, čak i pet naših dragih pilića koje smo držali kao kućne ljubimce i 16 ovčica raznih generacija u polju koje smo takođe držali kao kućne ljubimce. Ono, baš sve. Jer morate da znate jedno o Benksiju: čovek vodi poseban način života. I ako izuzmemo sumnjivu "šablonsku fazu" iz devedesetih, moja mama je provela čitav svoj život gradeći praktično isti životni stil.

Benksijev umetnički rad "Sirene jaganjaca" koji se prilično dobro uklapa u priču o ovcama

Sat vremena nakon što su otišli, moja mama je napravila računicu i utvrdila da se radi o dobroj ponudi. Pristala je da ostavi životinje, ali ne i sofu, što nam govori ili da Benksi voli životinje ili da je moralni kompas moje majke poremećen.

Prodali smo sve i preselili se u drugi okrug, ali smo nastavili prilično iscrpnu korespondenciju sa gospodinom i gospođom Benksi. Informisali bi nas o životinjama, kad bi neka ovčica preminula (neke su odapele neobično brzo), slali nam razglednice i tome slično. A svake godine, kad bismo gledali dodelu nagrada BAFTA na televiziji, mi bismo pogrešno govorili našim prijateljima da je našu kuću kupio tip koji pravi zlatne glave. Ništa se posebno nije dešavalo sve dok se jednog dana na njihovim vratima nije pojavio sudski izvršitelj zbog neke neplaćene kazne koju je moja mama dobila jer je greškom vozila trakom za autobuse – obično su nam prosleđivali našu poštu, ali nismo videli pismo s opomenom, tako da se sad na njihovima vratima pojavio lik koji je tražio novac.

Ne treba posebno napominjati da su Benksijevi odlepili i on je nazvao moju majku koja je, u to vreme, živela u kamp-kućici u vrtu svoje nove kuće, a taj poziv došao je kao šlag na tortu u prilično mračnom periodu njenog života. Kasnije smo se šalili da je verovatno trebalo samo da mu da malo zlatnih listova i završi s tim. Kako smo se samo smejali! Kakvi idioti. Ali uspeli smo da razrešimo neprijatnost na prijateljski način i nastavili da živimo svoje beslovesne živote.

Ponekad bismo prošli kolima pored naše stare kuće, iz čisto nostalgičnih razloga, a jednom prilikom smo ih videli kako izlaze iz dvorišta u svom volvou. Čim smo ugledali njihova kola, zaustavili smo i iskočili da ih pozdravimo. E sad, nama je to izgledalo samo kao da smo ljubazni, ali malo je reći da su oni bili prestravljeni. Za samo nekoliko sekundi, gđa Benksi se pretvorila u Kevina Kostnera, fizički zaštitivši svog muža u kolima. Zatim, čim je shvatila o kome se radi, brzo se smirila i mi smo zastali na čas da kao ovčice popričamo o ovčicama. Gđa Benksi nas je u stvari pozvala da uđemo na čaj dok smo stajali ispred kapije. Ali odigravši fantastično idiotski potez – mojoj sestri se strašno piškilo – mi smo taj poziv odbili.

To je poslednji put da smo videli Benksijeve.

Nekih četiri godine kasnije, moju majku je pozvao čovek iz nedeljnih novina. Neće vas iznenaditi da dotična novina ima opasan tim reportera posvećenih razotkrivanju Benksija, što je samo po sebi dokaz, ako su vam dokazi uopšte potrebni, da je Nacionalni savet za obuku novinara sranje. Lik je ispitivao moju majku preko telefona dvadesetak minuta, sa najgorim pokroviteljskim stavom, tražeći od nje da "skokne na Gugl" i "baci pogled na sliku tog i tog", pre nego što je objasnio da su ga činjenice navele da zaključi kako je dotični čovek Benksi, što je prilično efektno ilustrovao nizom neporecivih činjenica.

Srećom, ono što mojoj majci nedostaje po pitanju brige o životinjama ona nadoknađuje kefalom, te mu je rekla vrlo malo toga. Umesto toga, prekinula je vezu i napisala pismo gđa Benksi, koja je, u svom odgovoru, bila prilično zahvalna. Potom je moja majka pozvala komšijskog farmera koji je pomagao s ovcama i povremeno zaklao poneko jagnje kad je zagustilo u domaćinstvu Benksijevih, i on nam je rekao da su sve vreme znali ko je on. Zato što je on, kao i četvorica od petoro ljudi u kraju, imao neobjašnjivu potrebu da ga štiti. I dok ste trepnuli, gos'n i gđa Benksi su nestali. Ovo poslednje kažem kao da sam sve vreme to znala, ali zapravo je majka to mesecima tajila od mene zato što sam novinar i zato što očigledno ne postoji ta vrsta poverenja između majke i njenog najmlađeg deteta.

Naravno, velika je nesreća za Benksijeve što su navodno kupili kuću od žene čija je ćerka novinar. Ali zato što nisam radila za desničarsku organizaciju, odlučila sam da o tome pišem tek sada, mnogo godina kasnije, kad su Benksijevi odavno nestali. Zamislite samo koliko je bilo teško čuvati tu tajnu! Ali i nisam je čuvala, ako ćemo pravo – ta priča je prava bomba kad je pričate u društvu. Ipak, sad kad je bezbedno ušuškan na nekom novom mestu, izdala sam ga mirne duše, uglavnom samo zato što mi je žao što smo mu ostavili ovce.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu