Rad na recepciji je kombinacija filmova „Mamurluk“ i „Isijavanje“

Hotelski radnici videli su razna sranja, što bukvalno što figurativno. Svađe, orgije, srčani napadi, golotinja, tu i tamo poneka otmica… odlazak na odmor ume da probudi ono najbolje i ono najgore u ljudskoj prirodi. Hrabri hotelijeri često su prinuđeni da počiste za nama, pošto im pružimo uvid u svoju intimu kakav nikad nisu ni želeli ni očekivali.

VICE je ovde prikupio priče sa recepcije, mešavine „Mamurluka“ i „Isijavanja“, priče o iglama i šiframa, polomljenom dildu i hrpi novca i kofi leda prepune telesnih tečnosti.

Ono što je za nas letovanje, za radnike je često polupansion u Paklu bez klima uređaja. Sva imena su izmenjena radi zaštite privatnosti.

Sa 19 godina, radila sam u hotelu sa pet zvezdica u Oklandu. Jedne večeri nam je stigla pritužba na „zvuke seksa“ iz susedne sebe. Nas dve recepcionarke otišle smo na sprat, pokucale, vrata se otvorila, a miris znoja i sperme nas zapahnuo. Sobu su pretvorili u set za snimanje porno filma – pred nama je u toku bila gej orgija. Pomoćni producent se naljutio što smo im pokvarile klapu, a nas dve nismo znale gde da se okrenemo – sa svih strana gledali su nas kurčevi. Učtivo sam promucala da su previše bučni, da ih molimo da možda malo smanje ton. Tu je jedan od glumaca počeo da zapomaže jer je gubio erekciju. Producent nam je nadrkano rekao da su pri kraju, još jednu scenu da snime i gotovo. Nisam se bunila, pustila sam ih da završe. – Dženet, 35

Radio sam u tom hotelu možda tri meseca, bio je kraj sezone, noćna smena sa šefom. Ja sam bio za pultom, on pozadi u kancelariji. Oko devet, dođu dve gošće i kažu da pozovem obezbeđenje jer neko lupa na vrata sobe do njihove. U tom trenutku zove gost iz upravo te sobe, kaže da neko pokušava da provali, hoće obezbeđenje. Ja još ništa nisam stigao da uradim kad je telefon zazvonio ponovo, ovog puta je zvao neko spolja. Ženski glas kaže, „Moju prijateljicu je kod vas u hotelu neko oteo” – opet isti broj sobe.

Bio je u pitanju prosečan hotel u centru grada. Obezbeđenje smo imali u noćnoj smeni koja je počinjala tek u jedanaest, dakle problem je morao da reši moj šef, samo što se on nije nalazio u kancelariji. Na radio se nije javljao. Znači, ovu nesvakidašnju situaciju trebalo je da rešimo ja i dvojica čistača, obojica veličine koale. Onda me zovu sa istog sprata, kaže neka žena da je plaši sva ta buka, ne sme da izađe. One prve dve i dalje insistiraju da zovem policiju. I dobro, pozovem ih ja.

Kažem im sve što sam čuo, pomenem reč „otmica“, ali centrala mi uporno zvoni – morao sam da kažem policajki da sačeka i javim se: Onaj iz sobe i dalje urla da pošaljem obezbeđenje. Ona sa spoljne linije vrišti da joj je drugarica u opasnosti. Kažem im da pomoć stiže, vratim se na poziv, policajka mi kaže „Gospodine, policija ne može da sačeka kad je u pitanju otmica!“

Par minuta kasnije, stiže osam policijskih kola. Dok su planirali kako će da upadnu u sobu, ja sam pokušavao da pomognem ostalim gostima. Kad odjednom, dve gošće počnu da viču „Eno ga, to je on!“ i pokazuju na nekog lika koji užurbano izlazi iz hotela. Odjednom je neko repetirao pištolj i svih osam policajaca se zaletelo za njim na ulicu – poslednji među njima je bio neki crnac od dva metra i deset, sa najvećom puškom koju sam ikad video u rukama.

Posle smo saznali da je jedan naš gost naručio prostitutku, da su se posvađali oko naplate, da mu je ona ukrala novčanik i zaključala se u kupatilo odakle je pozvala svog makroa i svoju prijateljicu. On je došao u pokušao da provali u sobu, ona je pozvala hotel da nam javi da je ova oteta. Haos, jebiga.

Par minuta kasnije, sve se završilo, a moj šef smene se baš tada vratio sa večere. Prošao je pored osam policijskih automobila i pitao me „Šta uradi, čoveče?“ Gosta smo posle izbacili ali on nije razumeo u čemu je problem. Uporno je ponavljao nešto kao „Zar nije na vama da me zaštitite od tih drolja?“ – Bred, 32

Nama je ubedljivo najodvratnije bilo kad nam dođu posade aviona. Bez izuzetka, kad donesemo posluženje u jednu od njihovih soba, svi bi bili tu na gomili, gologuzi. Jednom je mojoj koleginici otvorio nag čovek sa erekcijom, samo je kondom imao na sebi. Sobu bi nam ostavili u takvom stanju da je trebalo da spremačice obuku zaštitne skafandere. Dešavalo se da se poseru na vrh kreveta, ili čak ispred vrata, iskorišćeni kondomi bili bi svud po podu. Užas jedan. – Kara, 42

Tamo 2001., sa suprugom sam otvorio hotel na malom ostrvu od možda 5,000 ljudi. Jedno jako raznovrsno mesto na koje svraćaju intenzivni, interesantni, malo ludi ljudi, umetnici. Jednog januara negde oko 2002, zove neka žena i hoće sobu. Dva je ujutru, sreda, ali nema mnogo gostiju van sezone, zato ja skočim i siđem do recepcije. Tamo čeka neka razbarušena gospođa od četrdesetak godina sa jednim krupnim tipom negde istog godišta, mišićav i naduvan kao dupe. Kaže ona: „Hoću sobu za jedno veče. U stvari ne, hoću tri sobe.”

„Dobro, tri sobe, na koliko dugo?”

„Na jedno veče. Ne. Petnaest dana. I da bude najjeftinija koju imate.”

„Važi, to je 79 dolara…”

„Ne, čekaj. Neka bude najskuplja soba koju imate. Tri najskuplje. Samo da znaš, mene neko prati. Ovo je moj telohranitelj Majk. Ako ispred vidiš čoveka sa cigaretom u belom kamionetu, nemoj slučajno da mu kažeš da sam ovde.“

Važi, mislim se ja, ali kao da je ispoštujem, predložim joj da izabere lažno ime.

„Odlična ideja. Kako da se zovem?“

„Recimo Neo?“ Gledao sam Matriks nedugo pre toga.

„Neo. Sviđa mi se. A ti? I ti moraš da imaš lažno ime.”

„Zovite me Morfeus. Plaćate karticom ili gotovinom?“

„Keš.“

Ona tu otvori tašnu i izvadi, majke mi rođene, ovoliki štek urolanih stotki, samo počne da ih ljušti jednu za drugom.

„Koliko treba?“

Ja joj kažem, „Recimo dve hiljade, preko toga može na crtu.“

„OK, a evo i da te častim“, kaže ona i oljušti za mene još 1,200 dolara.

Posle mi kaže da je vlasnica jedne čuvene severnoameričke kompanije, nema ko nije čuo za nju. Neko je prati, pa je htela da se skloni kod mene u hotel. Ja kao, nema problema, sve je kul, evo ključevi. Deset minuta kasnije, zvoni telefon. „Morfeuse, Neo ovde. Gladni smo, ima li kod vas rum servis?“

Nemamo rum servis, ali sam im odneo malo supe i hleba.

Sutra ujutru silazi telohranitelj – opet sav navaren – pita gde ima da se iznajmi Xbox, i onako usput da li sam negde video njegovu gazdaricu. U tom trenutku pored nas projuri kamion, sve ono, gume mu pište. Ona za volanom. Telohranitelj gleda za njom pa kaže „Ode moj kamionet.“ Ukrala mu vozilo!

Kasnije istog dana, zove me prijatelj i kaže „Neka gospođa, kaže da te zna, hoće da kupi moju kuću za 700,000 dolara“. Kupila je na kraju tu kuću i još dve, otišla iz hotela pošto je sad imala gde da živi, i posle sam je dugo viđao u kraju. Malo je mesto, svako svakog zna, pa sam par meseci kasnije čuo da ona planira trudnoću. Htela je da je oplodi jedan lik sa dredovima od pedesetak godina, lokalna legenda, ali on ništa o tome nije čuo, kaže da nikad nije ni sreo tu ženu.

A onda je odjednom nestala. Sve se to desilo pre petnaestak godina, ali najluđe od svega je to što sam pre dve nedelje ušao u hotel – ne radim više na recepciji – i pročitao izveštaj o incidentu. Neka žena je tog dana pala u hotelskom restoranu, povredila kičmu. Rekla im je da je neko prati, da hoće da zakupi sobu na nekoliko dana, da je niko ne dira. Ja kažem sebi, jebote, ovo baš zvuči poznato. Pogledao sam dnevne zapise i naravno, ista gospođa se pojavila 16 godina kasnije. Kažu mi da je još vlasnica onih kuća, ne znam zašto je opet došla u hotel, ali celu stvar kao da je ponovila.

Bilo je dosta ludih situacija tokom godina, ali ova mi se najviše urezala u sećanje. Nema šta nema: drama, buka, trudnoća, i naravno velike sume keša. – Aron, 40

Jedne večeri, neki se gost požalio na detektor dima na njegovom spratu. Ja sam proverio, nije delovalo problematično: neko se tuširao u sobi 2104, videlo se kako para izlazi, pa je valjda to aktiviralo detektor. Vratio sam se na recepciju, ali četrdesetak minuta kasnije, neko drugi me zove sa istog sprata, ista stvar. Ja se vratio, video da para još izlazi ispod vrata sobe 2104, shvatio da nešto nije u redu. Ko se još toliko dugo kupa? Vratio sam se do recepcije da uzmem ključ, poveo koleginicu sa sobom. Bio je mrak kad smo ušli, pitali ima li koga, niko nam nije odgovorio. Kad sam upalio svetlo u kupatilu, videli smo tragove krvi na peškirima, prazan špric, i veliki slomljeni dildo. Popreko polomljen. Nedostajala mu je gornja polovina.

Kao neka scena zločina. Koleginica i ja smo se pitali u čemu je stvar, ali kad smo izašli iz kupatila i upalili ostala svetla, videli smo golog muškarca od tridesetak godina kako leži na podu kod balkona. Mislio sam da je mrtav. Mojoj koleginici pozlilo, došlo joj da povraća, ja pozvao Hitnu. Tamo me pitali da li još diše, ja prišao, proverio, video da mu se grudi pomeraju. Hvala bogu, i srce mu je još kucalo, ali strašno brzo. Žena iz Hitne je rekla da ga okrenem na leđa ali to mi je bilo neprijatno, jebiga, ipak je bio golišav.

Čim sam ga uhvatio za nogu, on je počeo da se trza. Ja reko’ „Jebeš ovo, ne mogu ja to, nije mi u opisu radnog mesta.“ Tip se skupio tako na strani, ja se vratio do telefona i slagao da sam ga okrenuo na leđa. Srećom, bolničari su brzo stigli – za pet-šest minuta – i preuzeli stvar u svoje ruke.

Drugu polovinu dilda nismo našli, iako mislim da znam gde je završila – Deni, 30