Anglo-meksička fotografkinja Monika Alkazar-Duarte se u „Novim kolonistima“ bavi poslednjom fazom ljudske potrage za novim otkrićima – trkom prema Marsu. Kontrast ovoj visokobudžetnoj visokorizičnoj avanturi u fotografijama pruža gradić u Pensilvaniji po imenu Mars.Alkazar-Duarte istražuje ova dva naizgled suprotstavljena motiva, pa nam oneobičava „normalan“ život a približava onaj naučni kom ređe imamo pristup. Treći nivo ove kolekcije predstavlja aplikacija za pristup „unapređenoj stvarnosti“ kroz koju će čitaoci moći da otkriju informacije o svemiru skrivene na samim stranicama.
Reklame
Razgovarali smo sa Monikom kako bismo sve ovo bolje shvatili.
VICE: Za početak, možeš li onima koji još nisu videli tvoju kolekciju fotografija da predočiš njenu trodelnu strukturu? Alkazar-Duarte: „Novi kolonisti“, rekla bih, poseduju ne tri dela već tri sloja. Jedan sloj prikazuje život na planeti Zemlji kroz vizuru malog američkog mesta po imenu Mars; drugi sloj predstavlja naučna otkrića i ljude iza njih koji su omogućili čoveku da se uzdigne van granica planete; a treći sloj je apstraktne prirode, bavi se zakonima i etikom na planu svemirskih istraživanja. Nadam se da će javnost moći da sagleda sva tri sloja istovremeno i tako pojmi kompleksnost ljudskog duha kroz materiju koja se obično predstavlja čisto naučno, suvo tehnološki.Kako si došla na ideju ovog projekta, i kako se struktura izdanja razvijala sa vremenom?
Inicijalno su me zainteresovali kandidati za neobičnu holandsku inicijativu koja namerava da pošalje koloniste na Mars u jednom pravcu. Postepeno sam se upoznavala sa pričom iza „nove svemirske trke“, širila interesovanja i shvatila da se ono što sam mislila da neću doživeti odvija upravo sada. To me je motivisalo da se pitanjem pozabavim iz što je više perspektiva moguće, da bih i sama otkrila kako najbolje da mu priđem. Tokom pripremnog istraživanja, jedna tema uporno mi je odzvanjala u glavi: nove granice, novi horizonti, novi dom za ljudsku vrstu. Na kraju sam otkrila mesto zvano Mars u Pensilvaniji i odlučila da i njega fotografišem.
Reklame
Uz te obične, tipično američke prizore iz malog grada, nudiš visokotehnološke slike – robote kako veslaju, laboratorije, simulacije površine Marsa. Taj kontrast oneobičava ono što vidimo kao normalno, a možda i normalizuje onaj retko viđeni svet nauke. Oba ekstrema prikazuje na sasvim ljudski način.
Upravo tako, i to mi je bila namera. Interesuje me ljudska strana tehnologije i nauka, činjenica da ni [naučnici] nemaju odgovor na sva pitanja. Poteškoće i nedostaci u naučnom procesu meni su ništa manje zanimljivi od glamuroznih uspeha. U ljudskoj je prirodi ta potreba da se svaka prepreka savlada, da postanemo „kvalitetniji“. Takođe, iz običnih detalja svakodnevnog života nekad proističe naučni rad. Čovek se zapita zašto kiša pada nadole, zašto se ljuljaška vraća kad je gurne.Jedan od mojih poriva je komunikacija sa publikom. Bilo da radim instalaciju, knjigu, ili film, uvek pokušavam da se stavim na mesto konzumenta i zamislim njegov odnos prema delu. Zato mi je uvek i bilo teško da dozvolim svom radu da se udalji, da ga prepustim interpretacijama nezavisnim od moje originalne namere.U kom kontekstu povezuješ hiper-normalni gradić po imenu Mars sa naporima da se dosegne Crvena planeta?
Već sam bila fokusirana na ljude koji rade na putu za Mars kada sam pročitala knjigu Frenka Vajta, zove se The Overview Effect i bavi se kognitivnim preobražajem koji neki astronauti iskuse kada sagledaju Zemlju iz orbite. Kažu da im se često javlja moćan utisak povezanosti sa planetom i svim bićima koja na njoj žive, neko univerzalno jedinstvo. Podsetilo me je to na Homerovog Odiseja koji deset godina putuje kako bi se vratio kući, proživi se i svašta ali neočekivano shvati koliko žudi za svojim domom. Gradić Mars u Pensilvaniji je naša Itaka, simbol doma ka kom gledamo dok prkosimo gravitaciji i uspinjemo se u svemir. Ljudi osećaju težnju ka novim domom koji će u svemiru sagraditi iako već imaju dom od kog beže, ali kontradikcija je na dubljem nivou: astronaut otkriva da i kad se otisne u nepoznato, nosi sa sobom nemir koji ga je pokrenuo. Te kompleksne pojave me interesuju.
Reklame
Sa naučne strane, uloga fotografije u istraživanju svemira dobro je poznata. Kako iste principe primenjuješ na običnog čoveka? Da li je deo tvog koncepta da se na svakodnevni život gleda isto kao što bi se gledalo na život na dalekim planetama?
Moglo bi se reći da ista zapitanost postoji, imajući u vidu koliko sam vremena uložila u pravljenje tih fotografija iz različitih perspektiva. Ipak, moram da istaknem da ni jednu ni drugu situaciju nisam naučno analizirala. Ja radim organski, intuitivno. Trudim se da ne zamišljam unapred prizore na koje ću naići, dozvoljavam sebi iznenađenje i izazov koji ono nosi. Kad fotografije sakupim u kolekciju, nadam se da će one zajedno uspostaviti taj kontekst u kom je delo i nastalo.Naslov zbirke i asocijacija sa ovozemaljskim kolonijalizmom mogao bi se protumačiti kao osuda ove vrste naučno rada? Ali knjiga ne ostavlja taj utisak. Kako si izabrala naslov?
„Novi kolonisti“ ne treba da asociraju na kolonijalizam. Ono prvo je sam čin potrage za domom u novom svetu, dok je ono drugo implementacija aneksione ideologije. Mene tu zanima sam čin, poriv za istraživanjem, za pomeranjem granica. Termin kolonisti zvučao mije prigodno iako se ovlaš dotiče ideologije kolonijalizma. Interesantan je u tom smislu, otvara vrata daljem istraživanju kojim sam se bavila na temu pravno-etičkih regulativa u svemiru. One su inspirisale 3D animacije.
Na tu temu, objasni nam treći nivo kolekcije, onaj AR portal. Kako to radi i šta smatraš da doprinosi inače sasvim tradicionalnoj fotografskom izdanju?
Tehnologija nam pruža dublji uvid u stvarnost, teleskopski snimci svemira daleko pomeraju granice ljudskog čula vida. Ovo sam želela da ilustrujem pruživši tehnološki portal za dublje čitanje knjige. Naš virtualni život je sve širi, sve nam je lakše da komuniciramo, učimo, družimo se i kupujemo u virtualnom svetu, pa tako i virtualna komponenta moje knjige predstavlja njeno zaključno poglavlje bez kog bi ostala nezavršena. Iskusiti delo ovog puta zahteva tehnologiju; taj pritisak mi se dopao, mislim da ilustruje stanje sveta u kom živimo, pretapanje fizičkog i virtualno. A šta doprinosi, to ostavljam čitaocima da sami procene.
Reklame
Koju bi poruku želela da tvoj rad prenese čitaocima?
Da je izuzetna pojava ova obnova interesovanja za istraživanje svemira, ali da bi taj korak trebalo napraviti svesno i odlučno kako se ne bi negativno odrazio na život na ovoj planeti. To ne znači da ja zazirem od onog što nas čeka, samo da bi trebalo svesno ispitati planove za kosmos koje već prave razne državne i privatne organizacije. U cilju tog boljeg informisanja, treba proširiti ono staro, jednodimenzionalno poimanje egzotike svemira koje je nekako istrajalo do danas.„Nove koloniste“ Monike Alkazar-Duarte izdaju Bemojake and i Photographers Gallery. Sledi još nekoliko fotografija iz ove kolekcije.
