posao

Droga, odvikavanje, pranje para: kako je to raditi na super-jahti

"Mnogi kapetani se previše opuste, ulenje se, izgube posao i ostanu na ulici jer odjednom više nema novca koji su navikli da olako troše."

pisao Arkasha Keysers; ilustracije Jangojim
26 Novembar 2018, 7:44am

Ilustracija: Jangojim.

Prvobitno objavljeno na VICE Belgija

Danas piju šampanjac sa holivudskim zvezdama i super-modelima, sutra na njih viču pijani Amerikanci ubeđeni da je Pariz u Italiji. Nina* (26) i njen dečko Eron* (38) rade cele godine na luksuznim jahtama koje krstare Karibima i Mediteranom, ona kao kuvarica a on kao kapetan.

Kako bismo saznali da li je posao na plutajućim vilama koje iznajmljuju najbogatiji ljudi na svetu zaista tako sjajan kao što zvuči, pitali smo ih šta se dešava iza kulisa.

Eron: Ja na brodovima radim već 12 godina – kao trkač, kao mornar, i sad kao kapetan. Nekad sam radio volonterski, a sad mi je plata oko €8,500 mesečno. Ne plaćam porez jer brodovi tome ne podležu. Pre godinu dana sam upoznao Ninu na Majorci, u baru za mornare.

Nina: Eron je prvi čovek kog sam na poslu upoznala a da je imao šta zanimljivo da kaže. Uselila sam se kod njega dva dana kasnije, i od tada radimo zajedno.

Odrasla sam u restoranu, pa mi je rad na brodu bila dobrodošla promena. Tokom prošle godine, mesečno sam zarađivala od €3,000 do €8,000. Ta druga cifra je zbog dve visoke napojnice, jedom od hiljadu i jednom od dve hiljade evra. Na brodu se ni na šta ne troši, obrok i smeštaj su već plaćeni, ali ne bih rekla da je život lak. Nekad se radi i po dvadeset sati na dan.

Eron: Ako si u dobrim odnosima sa kolegama, možeš da imaš koristi i od njihovog životnog stila. Upravo samo se vratili iz posete mojoj bivšoj šefici koja sad živi u Monaku.

Nina: Služili su nam hranu od pet zvezdica i ekstremno skup šampanjac.

Eron: Kad sam radio za nju, tako se živelo svakog dana. Smučio mi se šampanjac za ceo život. Opet, ima i svojih rizika kad si dobar sa šefom. Posada nekad počne da se ponaša kao da je brod njihov.

Nina: "Kapetanski sindrom". Mnogi kapetani se baš previše opuste, ulenje se, onda izgube posao i ostanu na ulici jer odjednom više nema novca koji su navikli da olako troše.

Eron: Posada može jedno vreme da živi životom rok zvezde. Ko nije stabilan i nema jaku volju lako može da se izgubi. Mnogi se mladi ljudi navuku na alkohol i drogu. To nekim vlasnicima broda ne smeta jer onda mogu i za sebe da nabave preko posade, ali naporno je raditi sa ljudima koji su stalno haj, ne možeš uvek da se osloniš na njih. Dešavalo mi se da zabranim saradnicima piće i drogu dok smo u baru na kopnu, a jednog sam ortaka lično odveo u kliniku za odvikavanje.

Nina: Na jedrilicama se uglavnom duva trava, a na motornim jahtama se obično više vole droge za zabavu. Nedavno smo radili za neke Amerikance koji se uopšte nisu spuštali. Mislili su da je Pariz u Italiji, hteli da se vozom prevezu iz Francuske za Majorku… optužili nas da im krademo posteljinu.

Eron: Ludi ljudi, bez ikakvog osećaja za vreme i prostor. Zbunilo ih je što je Mediteran veliki iako je mapa istog na njihovim telefonima mala. Putovali smo niz čitavu obalu Španije, Francuske, Italije, a oni su se retko iskrcavali. Ostali bi na brodu, zvali prijatelje i hvalili im se oko toga gde su doputovali.

Nina: Desi se nekad da naiđu slavni ljudi. Radila sam za jednu divnu britansku holivudsku glumicu koju su pozvali na privatno ostrvo kod Ibice. Celo ostrvo bilo je iznajmljeno za njen rođendan. Takođe je simpatičan bio i menadžer jednog popularnog brenda kafe.

Eron: Vlasnici jahte obični nisu poznati javnosti, ali upravljaju svetom iz senke. Radio sam za jednog poznatog biznismena iz Libana, za vlasnika nekoliko naftnih platformi u Norveškoj, za jednog Amerikanca čija porodica drži licence na gotovo sva uvozna piva kod njih. Izuzetno bogati ljudi, ali ne biste ih prepoznali na ulici. A pošto su obično morali da se pomuče da bi zaradili taj novac, često nisu ni razmaženi.

Nina: To ne važi za svakog. Vlasnik jednog američkog denim brenda mi je tražio lak obrok, ja sam mu napravila svež tajlandski kari sa salatom, a on ga je odbio jer "ne jede pavlaku". Objasnila sam da je lako kokosovo mleku u pitanju, ali ipak nije hteo, nego je zahtevao "nešto sa sirom". Srećom, tog jutra sam u Palma de Majorci pokupovala lokalne sireve, jer nikad ne znaš šta će njima pasti na pamet. Tako da sam mu napravila posluženje sa sirom, krekerima, medom, tartufima, voćem – hrana vrhunskog kvaliteta. On je odbio i rekao "hoću isključivo Francuski sir". Sutra sam mu kupila sve najbolje francuske sireve, ali nijedan nije okusio.

A ima i vlasnika kojima je toliko stalo do privatnosti da ne žele ni da vide posadu. Dođu nekim luksuznim automobilom, poslužitelji im unesu prtljag, mi se svi postrojimo da bismo im se javili a onda svi u svoje sobe – nikakav kontakt nije dozvoljen. Drže se ljudi na distanci.

Eron: Vlasnikova pratnja obično je raznolika. Čim zakorače na brod, vidi se hijerarhija. Onaj najbogatiji već zna da može da dobije šta god poželi, pa ne insistira na tome. Onaj sa najmanje novca uvek je najnezgodniji. Nije navikao na okruženje od šest zvezdica pa se bahati, zna da mu je letovanje na jahti sad pa ko zna kad i zato se iživljava, nikad mu ničega nije dosta.

Jednom se jedna grupa Rusa vratila sa Ibice sa gomilom prostitutki. Ja sam ih čamcem odvezao niz obalu do jednog skrovitog mesta gde su mogli da nastave sa zabavom. Sutra sam devojke odvezao nazad do luke i morao da im platim, jer je šef na to zaboravio. Kapetanu se obično ostavi suma za sitne troškove, npr. €100,000. Mislim da većina vlasnika jahte ni ne proverava troškove, mirni su sve dok se pare vrte.

Mnoge od brodova drže ofšor kompanije, koje da ne bi plaćale poreze samo sipaju novac u taj sekundarni posao sa jahtama. A jahte su svake godine sve veće i veće, pa se kroz njih obrće sve više i više novca. U tim slučajevima, to su prosto operacije za pranje velike količine novca.

*imena izmenjena radi zaštite identiteta; oba sagovornika su pod klauzulama o diskreciji sa bivšim šefovima

Tagged:
Droga
богатство
putovanje
Belgija
DROGE
internationaal
jahte