politika

Ova zastrašujuća knjiga pokazuje kako može da dođe do propasti Zapada

Pitao sam autora da li elita može nešto da uradi po tom pitanju.

pisao Harry Cheadle
31 Maj 2017, 12:01pm

Demonstranti na Trampovom mitingu 2016. godine. Foto: Andrew Lichtenstein/Corbis via Getty Images

Ako osećate makar skromne pozitivne vibracije u vezi s našim današnjim svetom, knjiga novinara Edvarda Lusa Povlačenje zapadnog liberalizma povratiće za tren oka vaš pesimizam. Na samo 200 strana, autor analizira ekonomiju, istoriju, izbornu politiku i međunarodne odnose kako bi nam predstavio viziju planete koja je jednako zabrinjavajuća koliko i realistična.

Kako on tvrdi, globalizacija i mehanizacija su izvukle milione ljudi u zemljama u razvoju iz siromaštva, ali su nanele i veliku štetu imovini srednje klase na Zapadu ili onome što je nekad bila srednja klasa. Dok su veliki gradovi cvetali, gradići i ruralni krajevi patili su se sa sve manjim nadnicama i ugašenim radnim mestima. Društvena kohezija počela je da se kruni, stopa zavisnosti od droge je rasla, a bes prema elitama koje su naizgled dozvoljavale da do svega toga dođe rastao je i jačao. Stranke levog centra uglavnom su napustile populističku ekonomsku politiku u korist politike identiteta, što je samo potpomoglo otuđivanje radničke klase od njih. Tako je, prema Lusu, Amerika dobila Trampa, Velika Britanija Bregzit, a veliki broj ultradesničara došao na vlast u Evropi.

Među mnogim opasnostima koje predstavljaju ovi lideri nalazi se šteta po tradicionalne saveze kao što su NATO i Evropska Unija — u četvrtak je Tramp zabrinuo evropske saveznike Amerike tako što se nije dovoljno čvrsto obavezao na zajednički pakt odbrane. Do tog pritiska na zapadno liberalno demokratsko uređenje dolazi u vreme kad su geopolitički odnosi sve komplikovani, zahvaljujući naprednoj Kini, nemirnoj Rusiji i neprestanoj izbegličkoj krizi. Kad saberete sve to, status kvo koji gotovo svi na Zapadu uzimaju zdravo za gotovo odjednom deluje veoma, veoma uzdrmano.

"Zapadna liberalna demokratije još nije mrtva, ali je mnogo bliža krahu nego što bismo to voleli da verujemo", piše Lus. "Suočava se sa najozbiljnijom pretnjom još od Drugog svetskog rata. Ovaj put, međutim, prizvali smo neprijatelja iz sopstvenih redova."

E, pa sranje.

Pozvao sam Lusa pred pojavljivanje njegove knjige, koja u Sjedinjenim Državama izlazi narednog meseca, i pitao ga da li je sve stvarno toliko loše, i šta elita poput njega ili mene može da uradi po tom pitanju.

VICE: Koliki je deo aktuelne krize bio neminovan zahvaljujući ekonomskim silama koje su nanele štetu srednjoj klasi na Zapadu, terajući sve više ljudi da pribegne ekstremnim političkim stavovima? Edvard Lus: Mislim da je veći deo bio takav. Mi ovo zamišljamo kao krizu u kojoj je 2016. godine odjednom došlo do erupcije vulkana. Ali on je zapravo ključao i izbacivao komadiće lave već dugo, dugo vremena. Pogledajte samo šta se dešavalo u Sjedinjenim Državama otkako je Njut Gingrič postao predsednik Predstavničkog doma 1994. godine, ili uspon Nacionalnog fronta u Francuskoj — od otprilike milion glasova na predsedničkim izborima devedesetih, do pet miliona 2002. godine, pa do skoro 11 miliona ove godine. Ako pomno pogledate taj trend, 2016. godine vam neće više biti kao grom iz vedra neba. Zapravo je sve to bilo prilično predvidivo, iako su različiti pojavni oblici, kao što je Tramp kao predsednik, potpuno nepredvidivi.

Većina ili najveći deo manjine u društvu smatra da nema nikakve koristi od vladinih programa, da im se stalno obećava nešto se ne ispunjava, da politika kao takva ne funkcioniše — to je osećanje koje je vremenom samo raslo. I ono je savršeno u skladu sa globalizacijom – mislim da ga ona čak i izaziva – i uticajem koji tehnologija ima na rad. To ne bi trebalo toliko da nas iznenađuje.

Mislite li da su postojali trenuci kad je elita mogla da izbegne ovu situaciju? Da. Ono što bi u idealnim uslovima trebalo da viđamo u Americi, Britaniji i drugim zapadnim demokratijama jeste velika usredsređenost na ulaganje u obrazovanje i kvalifikacije, kao i ažuriranje Nju Dila tako da se prilagodi tzv. "ekonomiji tezgi". To bi bila prava politička reakcija svake liberalne demokratije koja dela na iole zdravorazumski, racionalan način. Ali ono što imamo u Americi i Britaniji je politika koja nas samo sve više udaljava od svega toga.

Imali ste veoma uspešnu karijeru kao novinar, a ovu knjigu na njenim koricama hvale ljudi kao što su bivši sekretar finansija Lorens Samers; javljam vam se iz jedne novinske redakcije u Njujorku. Imajući u vidu teške reči koje ste uputili eliti i pogotovo eliti u velikim gradovima, šta ljudi poput nas uopšte mogu da učine po ovom pitanju? Sve što svi pojedinačno činimo samo pogoršava stvar. Mi prilično prirodno i razumljivo obezbeđujemo najbolje moguće prilike svojoj deci tako što živimo u najboljim kvartovima, u kojima se nalaze najbolje škole, pronalazimo im najbolje stipendije, plaćamo im privatnu nastavu tokom vikenda, parcelišemo im živote, odgajamo ih u porodicama sa dva roditelja. Mi se, kao što to elite generalno čine, trudimo da uradimo najbolje što možemo za svoju decu, ali kolektivni uticaj svega toga je ono što se odnedavno zove "gomilanje privilegija".

"Elita mora da shvati da se povlačimo, na neki način, u savremenu verziju Versaja, a taj put vodi pravo u propast."

Nekada je finansijski kapital bio skup i redak, a ljudski kapital izdašan. Danas živimo u sasvim suprotnom svetu — kamatne stope su praktično nula, kapitala ima svuda, ali je skočio povratak kvalifikacijama ljudi. I roditelji koji su to mogli sebi da priušte prilagodili su se tome na prilično dramatičan način, investirajući sve više u kvalifikaciju i razvoj svoje dece. To svojim visokim cenama smanjuje realistične šanse ostale dece da se pridruže eliti.

Moramo da se promenimo u političkom pogledu, jer niko neće prestati da radi najbolje što može za svoju decu. Elita mora da shvati da se povlačimo, na neki način, u savremenu verziju Versaja, a taj put vodi pravo u propast.

Jedan od kontroverznijih delova vaše knjige je deo u kom kritikujete stranke levog centra kao što je Demokratska zbog prevelike pažnje koju je posvetila politici identiteta. Govorite li o percepciji javnosti ili mislite da moraju da ponude i nove političke opcije? Radi se pomalo o oba — dozvolite mi da počnem sa percepcijom javnosti. Bio sam u Filadelfiji na Demokratskoj nacionalnoj konvenciji u julu prošle godine i fantastično je do koje mere je svaka manjinska kategorija bila pokrivena [u smislu govornika na bini]. Svi su se tamo našli zasluženo, svaki za svoju oblast — nemojte pogrešno da me shvatite. Čvrsto verujem u prava gejeva i pokret "Životi crnaca su važni". Ali činilo se kao da se kampanja Klintonove isuviše trudi da kaže: "Ne trebaju nam glasovi bele radničke klase." A mislim da je opasno igrati takvu igru — svi ostali na bini imaju mnogo toga zajedničkog sa belom radničkom klasom. Jedva sastavljaju kraj s krajem, radna mesta više nisu tako sigurna kao nekad, prekvalifikacija nije lako dostupna. Zajednički im je ogroman, sveobuhvatan ekonomski interes.

Stranke levog centra su se udaljile od toga, ne samo kampanja Hilari Klinton i ne samo demokrate u Americi, već i Novi laburisti u Britaniji. Povratak na osnovnu ekonomsku sigurnost i razvoj — razvoj u najširem mogućem smislu — po meni je ne samo fundamentalno ispravna stvar, već i dobitna strategija.

Zašto su stranke kao što je Demokratska napustile stav levice prema ekonomiji? Je li prosto toliko teško zagovarati veći porez? Jeste, to je delimičan razlog. Ovo je postao svet u kom su svi postali alergični na porez. Ali mislim da je tu bilo i elemenata manjinskog trijumfalizma, proste igre matematike: Hispanoamerikanci neće više glasati za republikance, neće ni seksualne manjine, ženama je ta opcija sve odbojnija, i tako dalje. Saberete sve to i uspećete svaki put da pobedite malo više.

Mislim da to omogućuje nekom kao što je Tramp da dođe i kaže: "Pogledajte samo te elitiste. Imaju sve milione koje žele i odbijaju da ih dele sa vama. Oni samo žele da iskoriste vaš identitet kao vašu primarnu i jedinu političku karakteristiku, a ignorišu ekonomsku stranu onoga ko ste i šta vam je svima zajedničko." I postoji izvesni stepen legitimiteta u toj kritici.

"Jezivo je ironično što živimo u trenutku trijumfa zapadnog modela — samo van Zapada."

A gde su se deli levičarski populisti koji bi mogli da nastupe s istim argumentima? Zašto ti pokreti uvek dolaze zdesna? Levi centar je devedesetih praktično prigrlio Treći način, koji proizlazi iz stava da se svi bogate, da smo pronašli eliksir večne plime. Levica se prebacila sa klasne politike na politiku ličnog oslobođenja i aspiracija, i počela da umanjuje značaj napuštenih. Kad je 2008. godine nastupila ekonomska kriza, shvatili smo da je srednja klasa zadužena do guše, da je opstajala pozajmljujući a na zarađujući. Levica je postala deo establišmenta, a establišment je doživljavan kao krivac, u mnogim slučajevima sasvim zasluženo.

Desnica je, nekim neobjašnjivim čudom, uspela da se redefiniše kao anti-establišmentski nastrojena. Ne samo Tramp, već su i Bregzitovci uspeli da se predstave kao da su na strani besne rulje. To je apsurdno kad malo bolje razmislite, neverovatno arogantno s njihove strane, ali efikasno na kratke staze. Levica nije bila u poziciji da to uradi — levicu smo doživljavali kao deo establišmenta. Mislim da je to glavni razlog zašto se populizam kanališe u desničarskim pravcima, ali mislim da je to počelo da se menja.

Imate li neke dobre vesti za ljude iz moje generacije koji će morati da rukovode propadanjem Amerike i Zapada? Kad se sve sabere i oduzme, nikad nismo živeli u pozitivnijim vremenima kad je u pitanju smanjenje siromaštva širom sveta. Potpuno je izuzetno do koje mere ljudi u Africi, Južnoj Aziji, Istočnoj Aziji i Latinskoj Americi izlaze iz siromaštva, postaju pismeni i stiču sposobnost da budu individualni građani u potencijalnim liberalnim demokratijama. Jezivo je ironično što živimo u trenutku trijumfa zapadnog modela — samo van Zapada.

Ali šta je sa životom unutar Zapada? Imamo prostora da to sami rešimo za sebe — to je naš problem, ali imamo na raspolaganju sredstva da se uhvatimo u koštac s njim.

Najviše me ohrabruje generacija milenijalsa. Kod njih se čini da postoj realističnije sagledavanje situacije nego kod starijih generacija. Postoji neki već cilj koji ljudi osećaju a koji nisu osećali pre godinu ili dve, što je veoma proaktivno, nije nimalo pasivno osećanje. To je osećanje da imamo za šta da se borimo.

Ovaj razgovor je skraćen i na njemu je urađena redaktura kako bi bio sažetiji i jasniji.

Kupite Povlačenje zapadnog liberalizma ovde .

Pratite Harija Čidla na Tviteru.