Kako sam pobedio svoje strahove i zaljubio se u HIV pozitivnog muškarca

Upoznao sam Olivera nedelju dana nakon svog 19. rođendana, na žurci nekih prijatelja. Još uvek se sećam šta je imao na sebi – crvenu košulju od flanela, uske farmerice i „starke", a na ušima je imao dve male biserne minđuše. Koža mu je bila meka, lice prošarano savršenim nesavršenostima: razmaknute oči, razmaknuti prednji zubi i mala, bela tačka u tamnosmeđim očima, što mi je bilo omiljeno. Te noći smo razmenili barem stotinu pogleda, i nijedan ni drugi nismo bili dovoljno smeli niti pijani da preduzmemo prvi korak.

Tražio sam ga po celom internetu; nismo imali nijednog zajedničkog prijatelja, i niko koga sam na žurci poznavao nije znao ko je on. Skoro da sam izgubio nadu kada je, mesec dana kasnije, sudbina umešala svoje prste: ugledao sam ga u mesnom pozorištu u postavci predstave U šumi, kako igra nikoga drugog do Džeka, mladog, krvoločnog džina iz te priče. Dok sam ga gledao na sceni, vreme je stajalo.

Čekao sam ga u foajeu posle predstave, i posle nekoliko minuta, on se pojavio, u svoj svojoj visini od metar i devedeset, i lice mu je blistalo ispod kovrdžave kose. Kada se gužva malo razišla, prišao sam mu i pozdravio ga. I on se mene sećao sa žurke, i smejali smo se tim povodom, posle čega je usledila duga, neprijatna pauza. „Jesi li slobodan sutra", odjednom sam lupio. Rekao je da nije – morao je da ide u školu.

Stvarnost je zadala udarac. Ovo je bilo mesno pozorište, i dok sam ja srećno pohađao Univerzitet u Nju Meksiku, Oliver je još uvek bio u srednjoj školi i spremao završne ispite.

Ali sam se mesec dana kasnije svejedno odvezao do njega da odemo na kafu. Preko tri sata smo sedeli i razgovarali, i njegov pogled nijednom nije skrenuo sa mojih očiju. Sa 18 godina je bio izuzetno direktan i smeo. Oluja je trajala još tri sastanka, i konačno, nakon odlaska u vežbaonicu za slobodno penjanje, njegove usne su dodirnule moje, dok smo stajali naslonjeni na vrata moje Tojote Tundre. Ljubili smo se jedno deset minuta, a onda se razdvojili, nasmešili, ušli u moj kamionet i otišli kod mene.

Koža mu je bila neverovatno mekana dok sam prelazio prstima po njegovom vratu. Brzo smo skinuli odeću, a meni se ubrzao puls.

Ljubili se. Grizli. Dodirivali. A onda se iznenada odmakao od mene.

„Moram nešto da ti kažem", rekao je.

„Je li sve u redu", pitao sam, zabrinut da li sam otišao predaleko.

„Ja, ovaj… ja imam HIV", rekao je.

Pošto sam odrastao u ruralnom Nju Meksiku, gde je homoseksualnost još uvek bila tabu, a seksualno obrazovanje u najboljem slučaju jadno, te tri reči su me užasavale. Sve što znam o HIV-u sam saznao na internetu, obično praćeno groznim opisima virusa i njegovim posledicama po gej zajednicu. Kada su moji roditelji otkrili da sam gej, pružili su mi neverovatnu podršku, ali su odmah počeli da mi kupuju kondome, iz straha da se ne zarazim virusom. To se dešavalo pre nego što je PrEp, lek koji štiti HIV negativne muškarce od toga da se zaraze virusom postao široko dostupan, i pre nego što je iko izustio reči „nedetektovano viralno opterećenje".

Smesta sam izgubio erekciju, uputio mu pogled pun čežnjivog izvinjavanja, zagrlio ga, i celu noć smo tako ležali, dremljivi i izgubljeni.

Oliver mi kaže da ga je sa 15 godina, tokom prvog seksualnog iskustva, silovao jedan porodični poznanik i preneo mu HIV. Zbog neke čudne veze u zajednici, njegova porodica je na kraju oprostila tom čoveku, i niko to više nije pominjao. Sećam se kako smo plakali te noći kada mi je prvi put ispričao šta se dogodilo, i shvatio sam da je on uvek mislio da je njegova mama rešila da ga voli manje, da bi sačuvala ugled porodice. „Nikada se više nije ponašala prema meni kao ranije", rekao je on.

**Pogledajte i film **"PozHIVtivan":

Sećam se da sam pomislio kolike su bile šanse da toliko nema sreće – i kako je pravi izraz za to „nije fer". Kada mi je to ispričao, počeo sam da razumem koliko je teška njegova borba. Rekao mi je da ga režim lečenja samo podseća na to da je zaražen, kao da ga njegovo telo odbacuje – ali povrh toga, prolazio je kroz neizrecivu emotivnu patnju zbog načina na koji je njegova porodica postupila u čitavoj toj stvari. Nikada nismo pričali o njegovoj depresiji. Iako je svake nedelje išao kod psihijatra, on i ja nikada nismo ozbiljno razgovrali o tome kako su mu se um i srce oporavljali.

U nastupajućim mesecima, Oliver i ja smo se zbližili i duboko zavoleli. Tada nijednom nismo upražnjavali seks, zbog mog neverovatnog straha od bolesti, ali nisam bio spreman na to da ode iz mog života. Išao sam kod lekara, razgovarao sa drugim kvir ljudima, i što je najvažnije, upisao sam lokalni seminar o HIV-u, u nastojanju da naučim nešto više o njemu.

Tokom grupnih diskusija, priča vođa gej zajednice i poseta lekarima, na seminaru sam naučio konkretne činjenice o HIV-u i tome kako se prenosi. Sve bajke koje sam čuo o tome da može da se prenese poljupcem su bile raspršene. Naučio sam sve o nivou belih krvnih zrnaca u krvi, i o viralnom opterećenju, o PrEp-u i PEP-u, lekovima za prevenciju infekcije nakon izlaganja virusu. Bio sam rešen da strah pobedim obrazovanjem. Voleo sam Olivera, i želeo sam da budem u stanju da ga volim, a da ga se ne plašim.

Jedanaest meseci nakon što smo se upoznali, vodili smo ljubav. Koristili smo kondom, i u nekim trenucima me je obuzimala paranoja, ali osećaj je bio bolji nego pri ranijim iskustvima. Seks može da bude iskorišćen za toliko mnogo stvari – za manipulaciju, ljubomoru, bes, za davanje oduška sebi – ali to je bio prvi put da sam iskusio seks iz ljubavi. Svi ti razgovori sa lekarima i na časovima su me pripremili za seks sa nekim ko je pozitivan, ali nikada me nisu naučili kako da volim nekoga ko je pozitivan. Taj deo je bio urođen, zato što je čovek čovek, kakav god da mu je status, i nema preduslova za to da zavoliš drugo ljudsko biće.

Naredne skoro tri godine smo bili srećni onoliko koliko mogu da budu samo ljudi među kojima vlada potpuno međusobno poverenje, i koji jedni drugom pristupe otvorenog srca. A onda je Oliveru dijagnostikovana upala pluća.

Prestao je da uzima lekove, što ja nisam znao. Spolja je uvek bio neverovatno ljubazan, i čak je i onima koji su ga najbolje poznavali delovao izuzetno srećno – ne sećam se dana da nije imao osmeh na licu. Takođe je bio i neverovatno pametan, i znao je kakve će biti posledice te njegove odluke. Iskustvo je bilo neverovatno traumatično, i ja sam rešio da se fokusiram na čoveka koga volim, i koji je sada umirao. Možda je to bila posledica emocionalne traume zbog okrutnog načina na koji je njegova porodica postupila prema njemu; možda beg iz fizičkog sveta u kome se osećao zaraženim. Odgovor mi nikada nije bio bitan. Poznavao sam Olivera kao prelepog, snažnog, strasnog partnera i uvek sam želeo i želim da ga se takvog sećam.

Ali često sebe zateknem kako sam ljut zbog toga što me je izložio riziku. Bez lekova, virus je mogao slobodno da se širi u njegovoj krvi, što znači da postao veoma zarazan. Nikada nisam saznao šta mu se dešavalo u glavi, i ne mogu sebe da kažnjavam tako što ću obijati glavu oko toga.

Kada je primljen u bolnicu, lekari su mu prepisali novi koktel lekova da stabilizuju virus i leče mu upalu pluća, ali do tog trenutka mu je imuni sistem već bio previše ugrožen. Bilo je užasno gledati kako ga upala pluća savladava i bol u grudima i kašalj postaju sve gori. Gledajući kako mu se um gasi je bilo jednako loše – kako su prolazile nedelje, postalo mi je jasno da mu je um već na nekom drugom mestu, dalekom i manje bolnom. Sećam se da sam mu donosio njegovo omiljeno cveće, ljiljane, i onoga što mi je rekao kada ih je ugledao: „Nadam se da ću te sresti u narednom životu, ili se barem sećati koliko si bio dobar prema meni, kada budem šetao cvetnim poljima na nebu".

U roku od samo tri meseca, njegovo telo je iskopnilo, a ja sam izgubio prvu ljubav u svom životu.

Do svoje 23. godine, našao sam i izgubio ljubav. Znam da je Oliver sada na nekom boljem mestu, i da me tokom tihih noći gleda, i još uvek ga svim srcem volim, ali naša veza je meni pružila više nego što bi mi pružio čitav život proveden s nekim. Naučila me je da je ljubav ljubav, i da ako živiš život kroz vizuru straha samo sputavaš sreću i sazrevanje koje bi život mogao da ti donese.

Još na VICE.com:

Kada si stariji, HIV pozitivan, poliamoran i slobodan

Sve se promenilo kad sam upoznala HIV pozitivnu osobu

Deset pitanja koja ste oduvek hteli da postavite HIV pozitivnoj osobi