​Značaj i stres proslave Dana zaljubljenih u Koreji

Dan zaljubljenih mi nikad ništa nije značilo u životu. Kao neko ko se izjašnjava kao panseksualac s aseksualnim sklonostima, bez ikakve želje (trenutno) da me voli bilo ko ili bilo šta sem čizburgera, baš me zabole za 14. februar. E sad, uprkos svemu tome, shvatam da ovaj praznik usrećuje neke moje prijatelje koji su u vezama, a i mama mi tom prilikom obično poštom šalje bombonjeru koja kao da govori: "Uvek ću te voleti, čak i ako umreš sam i bez igde ikoga", tako da nemam nikakvih problema sa samim praznikom.

Tačnije, nisam imao dok se nisam preselio u Koreju. Pomislili biste da za Korejce Dan zaljubljenih nije tako velika stvar kao u Zapadnom svetu, ali biste se prevarili. Korejci pridaju veliki značaj parnjaštvu, tako da nema takvog jada i čemera kao u Korejca nezadovoljnog ljubavnim statusom.

Za one koji ne poznaju dobro Koreju, važno je reći da se u poslednjih nekoliko decenija njihovo proslavljanje ljubavne veze proteglo na čitava tri meseca: Valentinovo se slavi 14. februara, ali ovde na taj dan samo žene kupuju bombonjere i poklone svojim ljubavnicima. Muškarci im se odužuju 14. marta, koji se zove Beli dan. Ako momak toga dana kupi poklon istoj devojci koja je njemu kupila poklon mesec dana ranije, onda to praktično znači da će njih dvoje živeti srećno i berićetno do kraja života.

Ako tokom čitavog tog procesa ostanete bez poklona, imate čemu da se nadate 14. aprila, koji je poznat još i kao Crni dan. Tada samci sami sebe sažaljevaju jedući jajangmyeon, iliti nudle u sosu od crnog pasulja, dok meditiraju o svom tužnom i samotnom životu. Ima u tome i sasvim malo nihilizma.

Ali u potaji se mnogi samci nadaju da će Crnog dana upoznati nekog drugog samca koji takođe jede svoja osećanja i strasno se zaljubiti, ili već nekoj sličnoj gluposti. Nisam siguran da se to stvarno i desi. Jedini put kad sam s nekim ostvario bliski kontakt dok sam jeo u Koreji bilo je kada me je član korejske mafije pijano gađao pomfritom iz Mekdonaldsa, ali ljubav se izgleda ispoljava na različite načine.

U svakom slučaju, činjenica da Valentinovo praktično traje četvrtinu godine prilično je strašna ako ste samac. I kao što će vam reći svaki strani državljanin u Koreji koji ima domaće prijatelje ili kolege, ni mi nismo pošteđeni te ljubavne inspekcije. Bar se jeftino izvučem na Valentinovo, jer se tad samo od žena očekuje da kupuju poklone.

Ali Belog dana? Muškarcima nema spasa Belog dana. Sećam se jednog posebno neprijatnog razgovora, neposredno pre mog prvog Belog dana, sa inače prijatnim Korejcem tokom prijema organizovanim u čast jezičke razmene.

"I zašto nemaš devojku?"

"Oh, ja volim što sam sam!", rekao sam, pokušavši da glatko pređem preko teme.

"Ali nisi li usamljen?"

"Pa jeste, ali imam mnogo prijatelja, tako da je to u redu."

Bila je to laž, ali laž neophodna da potkrepi moj stav. Razgovor se nastavio:

"Pomoći ću ti da nađeš nekoga."

"Ne, stvarno, u redu je! Volim da budem sam. Bez gde ikoga. Da budem samo ja. Bez društva. Bez drugih ljudi."

Čovek me je gledao belo.

"Jašta, sam samcijat. Bez devojaka!"

Još malo gledanja belo.

"U svakom slučaju, baš mi se dopada kimči!"

I to je bio kraj jednog potencijalno divnog prijateljstva ljudi iz različitih kultura.

Ne želim da steknete utisak da svi Korejci uživaju da zabadaju nos u ljubavni život stranca koji žive u njihovoj zemlji. Siguran sam da se većini Korejaca baš fućka za naše ljubavne jade i da ih više zanima da li dobro podučavamo njihovu decu engleskom. Ali svakako je u pitanju upadljiva kulturna razlika kada vaš romantični život postane podjednako validna tema neobaveznog razgovora kao i najnovije drame u vezi sa King Džon Unom.

Moj drugi Beli dan u Koreji bio je mnogo manje neprijatan — uglavnom zato što sam u međuvremenu stekao dovoljno kulturne veštine da ljubazno poručim prijateljima i kolegama da odjebu kad god počnu da me gnjave u vezi s mojim ljubavnim statusom ("Aleks, kako si? Imaš li već devojku? Ajde da ti nađemo neku Korejku!").

Ali Crni dan? Crni dan je praznik koji u potpunosti podržavam. Poput moje braće samaca iz Koreje, poslednja dva Crna dana sam proveo jedući nudle koje su bile podjednako crne i beskrajne kao naši samački, nevoljeni životi. Jajangmyeon ima veoma karakterističan ukus: pravi se sa uljem, pastom od soje i bujonom od mesa, blago je slan i ima mnogo tvrđi ukus i teksturu od većine jela na bazi nudli u Aziji. Jajangmyeon se u Koreji zapravo smatra "kineskom hranom" (onako kao što se piletina sa pomorandžom smatra kineskim jelom u Americi), tako da oni koji žele da učestvuju u proslavi Crnog dana moraju da idu u specijalne restorane. Samci kojima istinski smeta to što nemaju ljubavnike uvek mogu u prodavnicama da kupe pakovanje za podgrevanje u mikrotalasnoj i pojedu ga u udobnosti i čemeru sopstvenog doma.

I dok je smisao ovih nudli da podsete Korejce koliko je tužno biti sam ili možda pojačaju potrebu za pronalaženjem partnera, mnogo sam ponosan na činjenicu da su svakog 14. aprila jedina žena ili muškarac koji su mi potrebni u životu oni koji spremaju nudle u zadnjim prostorijama restorana. Ništa se ne voli tako kao hrana.