Reklame
Stubac

Nekrolog Voždovcu kakvog pamtim

Opštinu u kojoj sam odrastao zadesile su opake kozmetičke promene koje kriju gubljenje autentičnosti koju je ranije bilo moguće seći nožem, katkad i doslovno.

pisao Stefan Slavković
08 Februar 2015, 9:10am

Nestaje polako Voždovac kakvog se sećam. Voždovac izlomljenih uskih ulica, gizdavih udžerica, ogromnih betonskih divova od dvadeset i kusur spratova, zgradurina dozlaboga odurnih ali i dostojnih divljenja. Ulicu Vojvode Stepe, žilu kucavicu ove opštine, pretvaraju u nešto nalik bulevaru – postavljaju raznobojne ploče na trotoar, tramvajske šine izmeštaju posred kolovoza i radovi će se, kažu, razvući sve do Slavije.

Da se razumemo, moj odnos prema promeni identiteta jednog od glavnih gradskih radničkih i srednjoklasnih naselja ne sadrži vrednosni sud. Nije ni dobra ni loša, jer je bila neminovna. Zašto bi onda bilo ko čitao o njoj? Zato što je paradigmatski, rukom opipljivi prikaz toga kako se kao društvo menjamo na gore.

Da li će posle ovih radova kraj u kojem sam proveo 27 godina biti lepši? Vrlo verovatno. Ružniji teško da je mogao da bude, ali je bio moj ružni kraj, odredio je moju intimnu topografiju. Zato je rekonstrukcija ove ulice poslednji ekser u kovčeg Voždovca kakvog sam voleo i kakvog sam mrzeo.

Fotografije: autor

Primera radi, voleo sam to što je bio jedinstveno heterogen. Verovatno nigde u Beogradu nije bio slučaj da u dve susedne kuće žive i ljudi koji s ponosom ističu da im treba svega 10 minuta do centra grada i ljudi koji se diče što s centrom nemaju ama baš nikakve veze. Na tri minuta sporog hoda od vile Gorana Bregovića nalazi se poluurušena prizemna kuća u kojoj se zna da neko živi, ali niko ne zna ko. To je Voždovac. Ili je makar bio.

Ne odvija se radnja filma Kad porastem biću Kengur slučajno u Voždovcu. Nervozni taksisti, lažni nobles, duvači i blejači, dobronamerni hohštapleri koji navodno druguju s manekenkama, ali samo kada ih niko ne vidi, opasni frajeri iz kraja čije se seksualne eskapade generacijama prepričavaju, slomljena ženska srca i razlomljeni muški nosevi, carevi koje od malog bogatsva deli jedna pobeda u gostovanju u drugoj estonskoj fudbalskoj ligi – svi ti likovi su bili neizostavni deo voždovačke tragikomedije. I svi bi se, zajedno s bagažom mahom teških ljudskih sudbina, naveče obreli u jednoj od brojnih kafana s kockastim stolovima i plavo obođenim tanjirima.

Kada sam prvi put u drugom razredu prisustvovao masovnoj međuškolskoj tuči – na veoma kratkom potezu su čak četiri osnovne škole, a hormoni čuda čine – sedmaci i osmaci, naveliko regrutovani u navijačke pogone, zauzimali bi strane i uloge vojskovođa. Te šorke bi se odvijale u prelepom parku nadomak stadiona Zvezde i Partizana, nedaleko od stadiona Rada i Voždovca, parku koji je gotovo neprirodno smešten između neosvetljenih uličica s jedne strane i širokog bulevara s drvoredima s druge. Studenti nekog od pet fakulteta, koliko ih se nalazi u rasponu od isto toliko kilometara, skretali bi pogled i žurili na predavanja, a uplašene gospođe bi tegleći cegere žurile svojim kućama pitajući se kakvo li je to vreme došlo. Isto kakav je bio i Voždovac – ružno, haotično, romantično, nepredvidljivo i do koske iskreno.

Da li je to vreme trebalo da prođe? Naravno. Takvih tuča više nema. Samo ne smerom u kojem je krenulo. O tome kasnije.

Ponovo, ne odvija se slučajno radnja romana Kad su cvetale tikve iz 1968. u Dušanovcu, voždovačkom kraju poznatom po nečujnom otvaranju torbi i zavlačenju ruke u tuđe džepove. Dakle, opaki momci, češće loši negoli zli, bili su tamo i pre devedesetih, pre popularnosti reči „klan", toliko dugo da su postali deo folklora, svačijeg, pa i mog.

Pred kraj osnovne škole, drugarica iz odeljenja je na obližnjoj pumpi zavapila da ju je jedan beskućnik pomazio kako ne treba. Beskućnika je tu, inače, oduvek bilo mnogo, jer se centar za socijalni rad nalazi u blizini. Dvojica tipova su odmah skočili s klupe, jurili ga pedesetak metara i ubili boga u njemu. Nisam znao da li mi je bilo žalije nje, uplakane, ili njega, skroz krvavog. Naročito kada je kasnije drugima priznala da je samo tražio neki sitniš. Ali, Voždovac je bio komšiluk puke volje, refleksa, reagovanja bez premišljanja i stida.

Nedaleko odatle sam i, srećom samo jednom, bežao da mi ne bi skinuli patike. Mesta za pristojnost i poštovanje privatne svojine ima vrlo malo kada si Rom u vaspitno-popravnom domu i kada u životu nemaš na koga da se osloniš. To u Starom gradu sigurno ne bih naučio i, još bitnije, ne bih naučio da poštujem gadan usud tih momaka. Zahvaljujući njima sam na vreme počeo da prezirem i profesionalne Beograđane koji se zgražaju i pred najfinijim smradom u autobusu. Ja sam ga, s druge strane, zavoleo i naučio da cenim ono što imam.

Takozvani „domci" su me oslobodili od straha, pa sam neretko igrao basket u njihovom dvorištu, a jednom sam i do kasno u noć tamo blejao s društvom. Doduše, jedva sam ubedio čuvara da nisam Žika kog traži, koji je kasnio na večeru, kasnio u krevet, i, generalno, kasnio s poštovanjem propisa, verovatno zato što je gužvao kesu s lepkom koju desetinu metara dalje.

Kažu da će onaj koji osvoji vlast u Voždovcu dogodine osvojiti i vlast u zemlji. Valjda baš zbog heterogenosti stanovništva. Tako je bilo sa SNS-om i pokoji put pre njih. Jedno od najvažnijih oglasnih mesta za stranke s kojeg su nas redom pozdraljala lica svih političara, od Đinđića nadalje, jeste ogroman prazan zid voždovačkog bioskopa, koji, inače, ne radi tridesetak godina.

Kad je došlo vreme za srednju školu, moj otac je insistirao da ne upisujem gimnazije u centru kako ne bih počeo da se drogiram. U svojoj naivnosti nije ni pretpostavio da sam već u prvoj nedelji pohađanja XII beogradske gimnazije, one u Voždovcu, kroz prozor video kupoprodaju trave, prvi put od desetak. Kasnije sam čuo da je tip koji je kupio travu popio batine od radovaca, ali i da se nije previše ljutio. Znao je šta radi i gde radi to što radi. Znao je pravila i preuzeo odgovornost. Voždovac je bio transparentan, svakako transparentniji od privatizacijske logike i krađe miliona milijardi dinara. Utoliko i iskreniji.

Jednaka iskrenost bila je i ona kojom su mi radovci jedared pred upis fakulteta, kako kažu, iz opskurnih razloga prijateljski pretili, i to na terenčetu gde smo kao klinci igrali fudbal. Nedelju dana kasnije sam se pozdravio s njima, kao da ništa nije bilo. S jednim od njih sam se u ranoj mladosti družio, a naš zajednički drugar, dete oca alkoholičara i odsutne majke, budući vođa njihove navijačke grupe koji je češće bio u zatvoru nego na klozetskoj šolji, bio je povod da u prvom razredu osnovne od mojih starih zamalo dobijem druge ozbiljne batine. Gledali smo film Nindža kornjače kod njega, onaj gde je glavni negativac Ivan Glib, a ja sam, izgubivši pojam o vremenu, zaboravio da svojim ukućanima javim gde sam i kako sam.

Kažu da će onaj koji osvoji vlast u Voždovcu dogodine osvojiti i vlast u zemlji. Valjda baš zbog heterogenosti stanovništva. Tako je bilo sa SNS-om i pokoji put pre njih. Jedno od najvažnijih oglasnih mesta za stranke s kojeg su nas redom pozdravljala lica svih političara, od Đinđića nadalje, jeste ogroman prazan zid voždovačkog bioskopa, koji, inače, ne radi tridesetak godina. Ispod tog zida sam se prvi put ozbiljno napio, cuclajući kao adolescentni idiot višnje iz neke višnjevače, uveren da mi neće biti ništa. Bilo mi je svejedno ko mi se ceri s panoa i šta priča u predizbornim obećanjima.

Daleko zanimljiviji bio mi je pano preko puta koji je punih deset godina reklamirao širok asortiman kondoma. Voždovčani su otuda počeli da pričaju da se pravi kurtoni, oni od lateksa, ne menjaju, ali da se kurtoni na vlasti, đuture s fotošopovanim licima, svako malo smenjuju, a da je sudbina smestila ta dva panoa toliko blizu čisto da bi nam stavila do znanja s kakvim ćemo bitangama imati posla od 5. oktobra nadalje.

Neki od ljudi s kojima sam odrastao su poginuli, neki su završili u zatvoru, pojedinci su se proslavili noseći neki od fudbalskih dresova – iz nepoznatog razloga, košarkaša nije bilo ni za lek. Neki su, pak, nastavili s onim što se valjda zove regularni život. Uglavnom zato što su imali na koga u tom regularnom životu da se oslone. Dakle, puka sreća. Među njima sam bio i ja. Ali nam je svima zajednički bio Voždovac.

U međuvremenu, na mestima naših udžerica u našem komšiluku su počele da, kao pečurke posle kiše, niču tuđe nepojamno ružne zgrade od po pet-šest spratova, crvene, ljubičaste, narandžaste, bez ikakvog sklada, u kolonama bez kraja. Voždovac je tako umesto jedne od glavnih gradskih spavaonica, s ogromnim nedostacima, osrednjim opasnostima i pokojom skrivenom vrlinom, postao bezlični krpež, groblje stambenih kredita u kojem je sabirne kafanske centre izgubljenih voždovačkih duša, nazvane po rekama i planinama SFRJ, zamenio buljuk fensi kafića stranih naziva i u kojem je pekare sumnjivog izgleda i odličnih peciva zamenio lanac prodavnica čije ime obuhvata hleb i kifle.

Međutim, najveći problem je to što Voždovac gubi heterogenost. Gubi različitost, a bez različitosti niti možeš da znaš svoju stranu barikade, niti možeš da razumeš onog koji je s druge strane. Pretvara se u „širi gradski centar" koji je proizvod diktature kapitala. Razlika između džentrifikacije Voždovca i izgradnje „Beograda na vodi" – od toga da se ne izgradi bi jedino gore bilo da se uistinu izgradi – ne postoji, osim u obimu radova.

Kada zato kažem da se kao društvo menjamo na gore i da se na primeru Voždovca to vidi, zapravo tvrdim da se Voždovac, pa i Beograd, pa i Srbija, pa i region, pretvaraju u septičku jamu istog izmeta kojem je važnije da se, nalickan kao šiparica, svidi nekome na Zapadu negoli da se pogleda u ogledalo i kaže: ružan sam, siromašan, ali mogu da budem bolji. Želim da budem istinski bolji. Ne samo da vežbam osmeh.

Zato će taj lepi vražji bulevar u Ulici Vojvode Stepe biti konačni kraj jednog razdoblja u kojem su odnosi bili surovi iskreniji i koje je možda bilo i poslednja prlika da se uradi nešto istinski dobro, a ne samo kozmetički lepo. Doviđenja, dobri moj Voždovče.