Pedro Almodovar svoje filmova naziva potomcima, uporedivši svoj trenutni boravak u Londonu sa čuvanjem dece. "Moram da se staram o svojoj bebici", kaže on za promotivne obaveze povodom Hulijete, svog novog filma. To je njegov 20. po redu, u karijeri koja traje već četiri decenije.Ovaj filmski stvaralac, koji danas ima 66 godina, pažnju je na sebe skrenuo osamdesetih kao zločesti dečko španske kinematografije, pretvorivši sve ono što je bilo sumorno i sivo u umetničkim filmovima tadašnjeg vremena u veseli, ekstravagantan i melodramski poklič za oslobođenjem. I dok se on sa svojom šiljastom frizurom danas smatra prepoznatljivim vođom Movida Madrileña , kontrakulturne scene koja je nikla nakon 40 godina fašizma pod Frankom, Almodovar je slobodu da radi šta hoće proglasio svojim zaštitnim znakom. U centar pažnje stavio je marginalizovane ljude, od transseksualaca do dilera droge. Ukrao je trope i beskrajne narativne obrte od telenovela i trač magazina španskih domaćica. Postavio je žene u samo srce drame i napravio ikone od glumica kao što su Karmen Maura, Rosi De Palma i, kasnije, Penelopa Kruz. Rani rezultati bili su urnebesni: opatice na esidu u Mračnim navikama, simpatični psihopata u Veži me!, obrt trans sestre u vezi sa sopstvenim ocem u Zakonu požude.
Reklame
Kako je Almodovar sazrevao, isto se dešavalo i sa njegovim filmovima. Međunarodna priznanja, nominacije za Oskara i ponude da režira u Holivudu usledili su posle njegovih remek-dela Sve o mojoj majci, Pričaj sa njom i možda najautobiografskijeg od svih njegovih filmova, Loše vaspitanje. Nikad nije otišao preko okeana, iako je izazov ostao. Čak je i Hulijeta prvobitno zamišljena kao njegov prvi film na engleskom. Na kraju je Hulijeta ipak snimljena kod kuće u njegovom omiljenom Madridu. Ima isti DNK kao Almodrame (kako je kubanski pisac Giljermo Kabrera Infante nazvao njegov opus) u svom besprekornom odnosu prema prostoru i arhitekturi (Almodovarovi filmovi obično dobro funkcionišu kao inspirativne table za uređenje enterijera); a predstavlja i povratak ženama kao glavnim nosiocima priče.Međutim, on istovremeno označava i korak promene u poznoj fazi njegove karijere. Ova priča o ženi čija je ćerka tinejdžerskog uzrasta napušta bez ikakvog objašnjenja studija je o žalosti i gubitku. Nema komedije, niko spontano ne udara u pesmu, nema ekstravagancije. Čak i jedna od Almodovarovih muza, Rosi de Palma, igra svoju ulogu savršeno ozbiljno. Kratak razgovor sa režiserom u Londonu započeli smo pitanjem o njegovoj novootkrivenoj poznoj odmerenosti.Zašto ste odlučili da se zauzdate sa Hulijetom?Padao sam u iskušenje da ubacim komediju. Naročito kod lika kog igra Rosi de Palma. U njenim scenama ima mnogo komičnog potencijala. Tokom probe, nisam postavljao nikakva ograničenja da bismo imali i taj komični elemenat koji bismo posle mogli da uklonimo, samo da bi glumica mogla da iskusi i drugi način da se to uradi. Tokom snimanja sam namerno izbacio taj komični elemenat.
Reklame
Je li vam bilo teško da se suzdržavate na taj način?Ja sam veoma baroknog duha. Obožavam melodramu, ali sam smatrao da je najbolje da se ova priča uradi jednim sumornim i suzdržanim tonom. To je bila nova mogućnost za mene; prihvatio sam je i predao joj se. Izuzetno sam srećan što sam se odlučio za taj pravac. Zadovoljan sam što se nisam odlučio za baroknu dimenziju, tako da u filmu nema pevanja, nema ničega od te raskoši.Ta suzdržanost iskazala se na razne načine. Za jedan film o žalosti, u Hulijeti ima vrlo malo plakanja.To je film o bolu, ali nisam želeo da ih gledam kako plaču. Želeo sam da bol bude prisutan u izrazima njihovih lica. Ali trenuci plakanja prisutni su u scenama koje ne vidimo. Kad ugledamo stariju Hulijetu, mi vidimo bol na njenom licu. Ona je živela sa tim bolom, tako da nema plakanja, nema grcanja. Kad mlada Hulijeta identifikuje telo, rekao sam glumici Adrijani Ugarte da ako ima potrebu da plače, neka plače, ali neka pokuša da se opire tom osećaju zato što je ta borba veoma filmična. Kamera ne voli [Almodovar slaže izraženo plačljivu facu]. Ružno je.
Postoji fantastična scena seksa u vozu u pokretu koja se odigrava osamdesetih. Pominjali ste ranije da mlada žena ne bi doživela takvu vrstu oslobođenja danas. Možete li da pojasnite?Mentalitet je danas prilično drugačiji. Mlada žena koja upozna muškarca u vozu i ima seks s njim verovatno bi bila okarakterisana kao laka žena, avanturistkinja u najgorem smislu. Ali osamdesetih je to bio deo ženske emancipacije, deo oslobođenja, izraz slobode te decenije. Ne smete da zaboravite da je osamdesetih usledila nova demokratija u Španiji posle 40 godina diktature. Posle 40 godina, i muškarci i žene doživeli su ogroman osećaj slobode. Za Hulijetu, to su telesna zadovoljstva, ta kosa [blajhana plavuša, "šiljasta" frizura dosta slična Almodovarovoj], ta odeća. Ali ona je i nastavnica. Poznavao sam takve žene osamdesetih. Ovaj film je smešten čvrsto u kontekst Madrida osamdesetih. Danas bi taj lik bio veoma drugačiji. Njen život bio bi više buržoaski; ona bi ispoljila svoju slobodu na drugačiji način. Ali danas živimo u mnogo drugačijem društvu.
Reklame
Rano čitanje vaših dela glasilo je 'suprotno od odmerenosti i dobrog ukusa'. Hulijeta je urađena sa izuzetnim ukusom.Kad su premijerno prikazane Mračne navike, opisane su kao "često neukusne, ali nikad dosadne". To mi se dopalo.Šta bi mlađi Almodovar rekao na taj dobar ukus?To je jedan drugačiji ukus. Ali u ono vreme ja sam sebe doživljavao kao nekoga sa dobrim ukusom. Potekao sam iz andergraunda s kraja sedamdesetih i ta treš kultura je ostavila traga na mojim delima. To je kultura koju sam upijao u sebe u mladosti. Ali na mene je uticao i Ingmar Bergman, tako da s jedne strane imate Džona Votersa i Endija Vorhola, ali s druge strane imate Mikelanđela Antonionija i Bergmana. To su različiti kanoni. Postiže se osećaj ravnoteže. Estetika osamdesetih danas nam izgleda veoma agresivno, ali ja potičem iz tog vremena. Moji prvi filmovi bili su urađeni u izrazito andregraund ključu. Oni u formalnom smislu danas deluju haotično, ali sam se ja u međuvremenu okrenuo nečem što je mnogo više smireno i suzdržano, a meni se dopadaju ta dva ekstrema.Koji svoj film biste prvo preporučili mlađoj publici koja je tek počela da otkriva vaš opus?Počnite sa Zakonom požude. Veoma sam zadovoljan tim filmom. To je prvi film koji smo producirali moj brat Agustin i ja. Požuda – fizička požuda – glavni je junak tog filma. Ta tema se provlači kroz mnoge moje filmove. To je veoma važno u životu i veoma važno mladim ljudima koji se suočavaju sa svojim strastima i pokušavaju da se izbore sa njima.Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu
