​Neurološko objašnjenje za strahove i anksioznost

Živimo u doba kritične anksioznosti. Konzervativne procene kažu da 20% Amerikanaca pati od anksioznih poremećaja, a još veći procenat povremeno doživljava napade panike. Čitava grana industrije posvećena je smirivanju nervoznih. Poslednjih 80 godina, Amerikanci se plaše više nego ikad ranije – povodom posla i nezaposlenosti, suvišnog i nedovoljnog slanja poruka, života i smrti i svega ostalog.

Ali to nije sasvim tačno. Naš mozak je oduvek bio donekle motivisan strahom, smatra Din Barnet, neurolog i autor Idiot Brain: What Your Head Is Really Up To. Ova knjiga, nedavno objavljena u USA, pruža nam turistički obilazak ljudskog mozga: Sa leve strane, vidite razlog za morsku bolest, sa desne uzrok sposobnosti da popamtite sve relevantne detalje o osobi a zaboravite njeno ime. A ovde imamo uzrok za napade panike izazvane karaoke nastupom u prepunom baru.

Stupili smo u kontakt sa Barnetom, koji živi u Kardifu u Velsu, da bismo saznali više o ulozi straha u evoluciji mozga i modernoj epidemiji anksioznosti.

VICE: Zašto nam je mozak tako sklon strahovima?

Din Barnet: Setimo se da je mozak evoluirao više miliona godina. Plašiti se svega i svačega po modernim standardima zvuči kao paranoja, ali je u evolutivnom smislu bila vrlo korisna tendencija. Za primitivnije ljude, zvuk grančice koja krcka u šumi mogao je vrlo lako da bude upozorenje na grabljivicu ili neku drugu pretnju. Tako da sistem, svestan ili nesvestan, koji konstantno pita „Šta je to? Jel' nešto opasno?" pomaže da se preživi.

Sa vremenom, mozak se adaptirao da bi održao određeni nivo opreznosti i podozrivosti. Ovaj sistem za detekciju pretnji analizira sve što mu čula dostave i obeležava pojave koje mu deluju nepoznato, neobično, potencijalno opasno, po kriterijumu sećanja i biološkog instinkta, da bi nas tim pojavama uplašio. To nam je omogućilo opstanak tokom više miliona godina. Razlika je danas u tome što smo se usavršili i pripitomili svoje okruženje. Danas je taj sistem preteruje.

Da, na primer kao što se ja plašim insekata iako za to nema racionalnog razloga. U knjizi takođe pominjete da se neki ljudi plaše da ustanu i zapevaju u karaoke baru, što meni zvuči potpuno ludo.

A ja, eto, izbegavam da razgovaram telefonom. Kad god moram nekog da pozovem imam osećaj da ih u nečemu prekidam, a to me opterećuje. Društvena anksioznost je najčešća vrsta fobije, manifestuje se na bezbroj načina. Ne zvuči kao karakteristika koja je evolucijom nastala, ali jeste. Ljudi su društvena bića, živeli smo u malim plemenskim zajednicama, a to nam je bila evolutivna prednost. Zajedničkim radom mogli smo da izađemo na kraj sa svakom drugom životinjom. Danas živimo zajedno u ogromnim gradovima, milioni ljudi sve jedan drugom na glavi, na primer Kairo ili Delhi. Čak ni insekti ne mogu da održe tu gustinu populacije a da se međusobno ne poubijaju.

U divljini, čovek koga zajednica odbaci umirao bi prilično brzo. Zato nas užasava reakcija drugih ljudi, sama mogućnost odbacivanja – makar zbog lošeg pevanja u baru – mozgu nimalo ne prija. Na primer, uzmimo „Paklene anđele": oni odbacuju društvene konvencije, ali u isto vreme se svi oblače isto. Znači, i dalje imaju jaku potrebu da pripadaju grupi, jer ljudski mozak suštinski želi da okolina prihvati čoveka. Sve što ugrožava uklapanje u zajednicu za mozak je vrlo neprijatno.

Kako mozak uklapa to što racionalno znamo da nema razloga za strah, ali ipak ga osećamo?

Pa konkretno fobije su po definiciji iracionalni strahovi. Ljudi se plaše klovnova iako dobro znaju da neće klovn da im se prišunja na ulici i ubije ih. To oni obično ne rade, osim u knjigama Stivena Kinga. Znači, kad sretneš klovna mozak bi trebalo da nauči: „Video sam klovna, ništa loše se nije desilo, znači klovnovi ne treba da me plaše". Ali pošto od ranije nešto povezuje klovna sa strahom, kad ga vidiš imaš „borba ili beg" vrstu reakcije. Mozak krene da ti pumpa adrenalin, napet si, drhtiš, srce ti brže lupa. Ta fizička reakcija je neprijatna, tako da mozak onda nju poveže sa pojavom klovna, i zaključi da je bilo opravdano da ispolji strah. Pravi se povratna sprega, i strah se svakog sledećeg puta samo pojačava.

Auh. A kako se to leči?

Na primer sistematskim smanjivanjem osetljivosti. Ako se vrlo sporo i postepeno čovek suočava za izvorom straha, izbegne se nagla fiziološka reakcija. Na primer ako se bojiš paukova, terapeut ti prvo pokaže samo malu sliku pauka. Onda plastičnog pauka. Onda video snimak živog pauka. Onda malog živog pauka u kutiji, onda tarantulu u kutiji. Na kraju postaneš sposoban da i sam držiš pauka u ruci. Ide se polako do najvišeg nivoa osetljivosti i svaki put se malo dalje zakorači, ali bez izazivanja „borba ili beg" reakcije.

Sve to ima smisla u primitivnim, opasnim okruženjima. Ali kako se ove težnje ka strahu uklapaju u današnji svet?

Pa, naše životno okruženje je problematično. Pošto je danas čovek sposoban apstraktno da misli, planira, racionalizuje, predviđa – na razne načine se može izazvati strah. Na primer, mnoge ljude u paniku tera pomisao na gubitak posla, posebno ako je ekonomija u lošem stanju. To nije direktna pretnja, ne visi ti smrt ili fizička povreda nad glavom, nema ni garancije da će se išta tog tipa desiti, ali ljudi se ipak plaše. To se dalje usložnjava do tačke kad čak ta spekulativna nagađanja izazivaju istu vrstu straha kao i fizička pretnja u stvarnom svetu.

Danas su stvari do te mere kompleksne da nas ne brine samo preživljavanje i prehrana, već i napredak karijere i popularnost i sakupljanje dovoljnog broja sledbenika na Tviteru – a sve do čega je ljudima stalo može i da izazove strah. Toliko potencijalnih briga postoji da smo konstantno zabrinuti.

Dakle, opterećenost informacijama izazvala je opterećenost strahom?

Upravo tako. Savremeni svet čini nam dostupnom ogromnu količinu informacija. Posebno uz internet, sve deluje kao da se uvek menja nagore iako statistički u stvari beležimo napredak. Mnogo smo više izloženi prisustvu drugih ljudi i dešavanjima u svetu, pa mnogo jače reagujemo kad se nešto negativno desi.

U knjizi napade panike opisujete kao „prečice za mozak, koji odluči da izazove strah čak i ako ne postoji nikakav konkretan povod". Da li za tako nešto može postojati evolutivni uzrok?

Mozak još nije evoluirao do te mere da sve što radi ima konkretan povod. Stvari su često neplanirana posledica određenog ustrojstva. Ljudi pitaju, na primer, zašto postoje dve moždane hemisfere, a koliko znamo za tako nešto ne postoji stvarna potreba; tako se prosto desilo, slučajno. Evolucija ne bira najbolju svrhovitu opciju; ona samo zadržava one opcije koje su dovoljno upotrebljive.

Što se tiče napada panike, postoje brojne teorije. Možda čovek ima jaku tendenciju prema fobijama bilo kog tipa. Možda mu je sistem za izazivanje straha do te mere razvijen, odnosno možda mu je nedovoljno razvijen prefrontalni korteks koji bi trebalo da nadvlada bazične nagone pa tako i da iskontroliše strah. Možda je čovek preživeo traumatično iskustvo od kog su ostala fragmentarna ali jaka pamćenja. Ili se prosto desi kratak spoj negde u mozgu, pa se zbog nesrećnog slučaja neurohemije desi napad panike bez ikakvog jasnog povoda. Zvuči kao da opisujem nekakav kvar na mozgu, ali stvari su naravno mnogo kompleksnije od toga. Ali suštinski, za napade panike ne postoji konkretan razlog. Ne služe ničemu. Dešavaju se kad sistem za izazivanje straha počne da se ponaša nepredvidivo i nevezano za uobičajenu praksu reakcije na određeni okidač.

Deluje da mnogo više ljudi danas pati od poremećaja anksioznosti i napada panike nego što je bio slučaj pre, na primer, pola veka. Da li je anksioznost zarazna u društvenom smislu?

Za tako nešto svakako ima potencijala; u velikoj meri se ugledamo na ljude oko nas, što izaziva fenomen „mentaliteta mase". Pre par godina kad su bili nemiri u Londonu, jedan mladić je sa krova bacio aparat za gašenje požara. Mogao je nekog da ubije. Inače se ne bi na tako nešto odlučio, ali kao pripadnik uznemirene grupe, samo se uklopio u sve to. Slično, ako smo okruženi ljudima koji često ispoljavaju anksioznost, slagali se mi sa njima racionalno ili ne, naš mozak će sve to zapamtiti. Ovo je posebno bitno kad je u pitanju internet, gde imamo uvid u razne neuroze drugih ljudi. Ako neko drugi oseti strah a naš mozak to empatski usvoji do određene mere, to bi sa vremenom lako moglo da izazove pritajenu anksioznost.

Ako nam je mozak tako evoluirao pa se danas svega plašimo, da li mislite da je moguće da nam mozak evoluira u drugom pravcu pa da se malo opusti?

Malo je verovatno da će se javiti evolutivno rešenje. Proces evolucije izuzetno je spor, posebno kad je u pitanju pojava koja ne ubija ljude, kao što je anksioznost. Ali mozak ume jako dobro da razvija navike, što zovemo habituacijom. Kad su pojave konstantne i pouzdane, mozak sam prestane da obraća pažnju na njih i da im pridaje značaj. Na primer, vojnici bez problema zaspe na prvim linijama fronta, gde bismo ti ili ja bili u konstantnoj panici. Tako da, ako tehnološko društvo bude postalo konzistentno i stabilno, moguće je da ćemo se navići i da nas više neće plašiti stvari koje nas danas iracionalno plaše.

A do tada, kako ljudi da učine svoj mozak malo manje anksioznim?

Mozak svakog pojedinca je do te mere različit od ostalih da ne bih mogao da ponudim neko rešenje primenjivo na sve nas. Ipak, očigledan savet bi bio sledeći: Ako vas nešto uznemirava ili plaši, privremeno se udaljite od toga. Neki ljudi kažu da im Tviter ili Fejsbuk izazivaju depresije; u tom slučaju trebalo bi da se ostave društvenih mreža na neko vreme. Stres takođe izaziva gubitak kontrole nad životom, bio on stvaran ili izmišljen, a odatle potiču sva sujeverja – daju nam iluzorni osećaj da utičemo na svet. Dakle, protiv anksioznosti moglo bi da pomogne uvođenje osećaja kontrole nad sopstvenim životom.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu