Srđan Veljović

Klub Industrija: Od mita do istine

Danas će svaki klaber reći da je bio u Industriji, iako nije. Svako će pričati svoje događaje, izmišljene, romantizovane ili stvarne.

|
Sep 27 2016, 9:05am

Srđan Veljović

Sećam se svoje prve žurke. Bio je maj 2005. i Loren Garnije je dolazio u Beograd. Radovala sam se misleći da mu je to prvi dolazak u Srbiju kao što je meni prvi odlazak na žurku, a samo mesec dana kasnije u njegovoj knjizi Electrochocpročitala jedno čitavo poglavlje o Beogradu.

Od para koje mi je mama davala za privatne časove matematike kako bih popravila keca, skupila sam keš i kupila sebi kartu za parti, čini mi se u Sava Centru. Do tada nisam znala šta je prava žurka, iskusila sam samo one u četiri zida sedeći sama pored radija ili slušajući CD koji je ortak koji "ume da skida muziku" u dial - up eri narezao. U toj fazi nisam baš bila sigurna šta volim da slušam, ali recimo da se sećam da mi je trens dosadio i da su mi Laurent Garnier, Svan Vath i Jeff Mills bili bogovi, a omiljena stvar za nerviranje ukućana Umekov Lanicor. Baš na tom partiju sam prvi put čula za tu famoznu Industriju, prisluškujući priče iskusnih klabera koji su komentarisali koji nastup Francuza u Srbiji je bio najbolji.

Tokom ovih deset godina aktivnog klabinga naslušala sam se raznih priča i mitova o podrumu u Vasinoj 19. Bila mi je jako zanimljiva činjenica da se, dok sam ja, tokom devedesetih klinkača od deset godina lupala varjačnom o šerpe na terasi, i tu možda spoznala svoju prvu ljubav prema ritmu i bitu, u tom podrumu ispisivala istorija srpske elektronske scene. Tu je sve počelo.

Sve fotografije: Srđan Veljović

Danas će svaki klaber reći da je bio u Industriji, iako nije. Svako će pričati svoje događaje, izmišljene, romantizovane ili stvarne. Jedni će pričati da nisu mogli da uđu jer nisu bili dovoljno kul, drugi da im je to bio dom. Nekima je bila dvorac i beg, nekima besmislena rupčaga sa tbc-tbc muzikom i leglo narkomana. Slušajući razne pripovetke i bajke, bila sam sigurna samo u jedno: toliko sam želela da sam bila tamo da sam maltene i sebe ubedila da zaista jesam, što nije bilo logično s obzirom da sam bila prvi razred. U zamenu za to, rešila da saznam pravu priču. Ne od bilo koga ko se tada našao u Industriji, već od ljudi koji su je, kako kažu, "živeli".

Pre Industrije, u klubovima kao što su Soulfood, Buha i Akademija vrtela se elektronska muzika, ali kako sam nekadašnji vlasnik Industrije Vladisav Tomanić kaže, "ona je bila prvi klub sa precizno koncipiranim programom u kom nije bilo estetskih kompromisa". Međutim, pre nego što su počeli da mi pričaju o klubu, kao preteča cele sage izdvojio se splav Sara na Adi i gajba Laleta iz Happy People.

"Sara je mali splav na Adi koji je radio to jedno leto, ključno 1994. Tu je nas 20, 30 krenulo da se skuplja. Zaljubili smo se u taj stil života i u tu vrstu muzike. Težak period se odvijao oko nas, inflacija se tek završila, uvučen si u rat koji te se uopšte ne tiče. Želiš samo da ostaneš razuman i da nađeš ljude koji tebe razumeju. Na Sari je sve počelo. Zatim se nastavilo na novogodišnjoj žurci sledeće godine u Takovskoj, a onda je krenulo ludilo u Industriji", priča Suzana Zlatanović - Luna Lu i objašnjava mi kako su kućne žurke kod Laleta na Slaviji takođe bile deo celog fenomena, jer u bezinternetno vreme kad čak nisi imao ni mobilni telefon, kada ne znaš gde da nađeš ekipu - odeš kod Laleta koji će kasnije otvoriti i prodavnicu ploča. Okupljanja i druženja bila su prepuštena želji i intuiciji, kako mi je Suzana rekla "kosmičkom wifi-ju".

Lale Happy People

"Te 94, na kraju 45. bloka, gde se grad završava i počinju njive otvorio sam radnju koja je bila više kao gift shop nego kao vinyl shop.U njoj si mogao da boraviš i slušaš muziku, popiješ Red Bull kog tad nije bilo u prodaji, informišeš se o nekoj žurci i kupiš kartu ili unikatne majce, priveske, pajpove, snimljeni miks, neku ploču. Tu smo danonoćno boravili, miksali i družili se...Žika Todorović i ja, a ubrzo su nam se pridruži i Goran Zmix Kovačević, Marko Nastić, Petko. Umetnički deo radnje su činili Isidora, Danko, Đovani i ja. Uveče smo pravili, iscrtavali, pakovali, a sutradan to prodavali kao unikatni poklon", kaže Lale.

"Po otvaranju Industrije 1994. sam bio jako pesimističan kako će to sve da funkcioniše, vreme je pokazalo da je moj pesimizam bio potpuno neopravdan. O uslovima u kome je Industrija nastala ne treba previše trošiti reči. To je bio jedinstven kutak u gradu, mesto za ljude kojima svakodnevica nije prijala, kojima dominatno kulturološko okruženje nije odgovaralo i kojima ta količina raznih odvratnih formi pop kulture u to vreme nije odgovarala. Ljudima smo ponudili izlaz, nisu morali uvek da ostanu kod kuće, a to je bilo vreme kada je najprijatnije bilo ostati kod kuće, mi smo tome pružili alternativu" priseća se vlasnik Industrije Vladislav Tomanić.

Sam izgled kluba u kome nije bilo nikakve ventilacije, iz kog si uvek izlazio sa crnim u nosu i ispod noktiju najbolje mi je opisao Mark Wee.

"Bivša kotlarnica Filozofkog fakulteta, jedna prilično neugledna ogromna prostorija sa enterijerom koji je bio sve samo ne enterijer. Ofarbani zidovi u crno, toplovodne cevi su bile po plafonu, na kojima se i igralo. U samom pocetku didžej kabina je bila podignuta, a onda smo shvatili da bi nam bilo gotivnije da se spustimo u masu. Obezbeđenje na ulazu je bilo onako zajebano, momci koji su preko dana izgledali kao pripadnici SAJ-a. Šef obezbeđenja je bio lik kog smo zvali Đole Haubica, šta reći dalje. Na tom ulazu koji je bio mali i skučen, levo je stajala tetkica koja je svima neviđeno išla na živce jer ih je terorisala po toaletu".

To je bilo vreme kada je najprijatnije bilo ostati kod kuće, mi smo tome pružili alternativu.

Dešavalo se da Industrija radi svakog dana, a u izolovanom, zatvorenom, olovnom Beogradu zvuci žurki koje je organizovala Integra (DJ S.T.R.O.B, Mark Wee, Vlada Eye, Velja Innvision), Kozmik (Gordan Paunović, Vlada Janjić, Boža Podunavac), X -periment, i kasnije mlađani duo TTP kreirali su jedan novi podzemni svet koji će izroditi neka od najpoznatijih imena srpske didžej kulture. Svi sagovornici su mi pričali doživljaje iz različitih uglova i uz različiti soundtrack. Ono što je bilo zajedničko za sve je ljubav, poštovanje i značaj prema jednom di džeju, onom koji je među prvima zagrejao densflor Industrije - Dejan Mirković DJ STROB.

"Tokom jedne večeri dok smo vrteli na Akademiji pojavio se DJ S.T.R.O.B koji se vratio iz Londona i tamo skontao ceo vajb. Zgotivio sam ga odmah, a on me je zvao da vrtimo zajedno. Kasnije sam mu bio kum na venčanju. Probali smo da dobijemo veče u Industriji koja je već bila otvorena i dobili smo prilično neaktivnu nedelju, izvolite pa se snađite. Strob, Velja i ja smo se udružili da bi nam se kasnije pridružio Vlada Eye i veče smo nazvali Positive education. Žika Todorović i Sugardaddy O su se nekad priključivali. Nesvesno i spontano smo razvili nešto što se dešavalo paralelno u svetu", priča Mark Wee.

"Nema didžeja kog je ekipa u gradu više volela od njega. Nekoliko meseci pred kraj života, maja 1996. imao je svoj poslednji set u Industriji, tada nam je gostovao jedan didžej iz Londona. Na kraju seta je pobacao svoje ploče u publiku. Bilo je dosta emotivno i tužno pošto je znao da mu je to poslednji set. To je ujedno i žurka iz Industrije koje ću se uvek sećati. Meni je ta Industrija u tom trenutku pomogla da ne flipnem totalno pošto sam tokom vojske bio na ratnom području. To nam je bio beg od jadne realnosti koja je bila oko nas", dodao je Mark Wee. Poslednji Strobov set bio je na njegov rođendan, a poslednja ploča koju je zavrteo bila je V-Tracks' 'Heretic Voices'.

Lako je nama klincima koji se danas ložimo na tehno da pratimo scenu i budemo u koraku sa svetom. Lako nam je i dostupno da budemo ono što želimo. Samo jedan klik deli nas od bilo kakve instant informacije koja nam je potrebna da namiri indvidualne apetite, jedan klik dovoljan je da naručiš bilo koju ploču koja će na tvojoj adresi biti za maksimum dve nedelje. Kad god poželiš možeš da pustiš Boiler room svog omiljenog didžeja i izđuskaš ispred ogledala, lagano skidaš dnevno 10 GB muzike, a u tvom gradu su jednog vikenda Miss Kittin i Riči, a sledećeg već Speedy J. Omiljene note i celokupni lajfstajl su nam svakodnevno sveže servirani na tanjiru. Uprkos tome, uniformisanost čini mi se jača, supkulture su blede, a autentičnost postala pravi raritet.

Za vreme devedestih, supkulturu si morao da živiš. Slušajući priče sagovornika, zvučalo mi je potpuno sumanuto da je Beograd u to vreme uspeo da priđe Evropi, da su se u jednom oflajn izolovanom, slobističkom, stegnutom svetu vrtele iste melodije kao u tada mnogo dalekom Londonu. I da su u kavezima igrali likovi u srebrnim kostimima sa perjem na glavi. Bilo je svejedno da li si muškarac sa torbicom, vojničkim šlemom na glavi ili uvijen u bademantil. U Industriju se dolazilo da se đuska, voli i beži od govnjivog i zatrovanog vazduha napolju.

Vrtelo se isključivo sa vinila, ko je puštao sa CD-a ili sa kaseta bio je žešći ljakse.

U turobnom Beogradu iza rešetaka režima, jedina sredstva promovisanja događaja i muzike bili su radio i flajeri koji su se u Industriji štampali za svaku žurku. Ploče su se nabavljale na najmaštovitije načine. Brka je imao stjuardesu koja mu je dobavljala vinile iz različitih krajeva sveta, a neretko se sa samog rejva vozom odmah palilo u Budimpeštu u nabavku.

"Vrtelo se isključivo sa vinila, ko je puštao sa CD-a ili sa kaseta bio je žešći ljakse. Vinil je bio majka. Ko god je putovao negde, naručivali smo da nam donese ploče. Kontaktirali smo razne diskografske kuće sa tužnim pismima tj faksovima u kojima je pisalo "Mi smo disk džokeji iz Beograda iz malene Srbije, mnogo volimo vašu muziku, molimo vas pošaljite nam neku ploču". I onda se desilo da su nam stvarno u ozbiljnim količinima slali promo vinile. Ja ga dobijem danas, a on se pušta u prodaju tek za mesec dana tako da koliko god da je Beograd bio zatvoren imao je priliku da sluša muziku koja je bila u nekim trenucima i ispred onoga što se slušalo po Evropi", zaključuje Mark Wee.

"Radio je devedesetih bio jako važan. Danas je mrtav zato što ga je pojela mreža — Internet Killed a Radio Star — a tada je bio lifeline, život za sve ljude kojima je bila potrebna informacija, vest, nova pesma ili prosto kondenzovana emocija u radio talasu. Televizija je bila neuptrebljiva kao i danas mada su postojali ti neki momenti kao sto je ona luda Kaličaninova emisija. B92 je sve vreme imao emisije koje su emitovale elektronsku muziku, vec 1989. dens listu koje je emitovala nova izdanja, ploče su stizale iz Engleske, Njujorka, a kasnije se nismo libili da zavrtimo miks i usred programa jer nismo bili formatizovani. Kasnije su došle emisije kao što su Spin, BPM, Stereo Freeze, koje smo radili pojedinačno Vlada, Boža i ja. Ali posebno je bilo važno što su postojale i druge stanice koje su bile otvorene za nov zvuk, recimo Yu Radio na kome je radila ekipa kolega kao što su Mark Wee ili Vlada Eye. Sve je to ukazivalo da je ova nova muzika važna u životu grada inače prosto ne bi opstala ni u klubovima ni na radiju," objašnjava mi Gordan Paunović.

Gordan Paunović i Žuća

"Divajn je bila reakcija Kozmik ekipe na komercijalizaciju haus muzike u klubovima. Hteli smo da pokažemo da može da se pušta kvalitetan, underground house, a da se istovremeno malo povede računa na to ko se pušta u Industriju. Bio je taj trenutak na prelazu između 1995. i 1996. godine kada se činilo da u klub počinju da ulaze čudni likovi kojima nije bila primarna muzika. Luna Lu je bila na vratima i puštala samo one koji su došli zbog muzike, zanimljive ljude koji su od Divajna napravili kombinaciju vrhunskog društvenog i muzičkog mesta. Taj spoj entuzijazma i hedonizma se zaista retko kada ponovio u Beogradu. Važnu ulogu su odigrali i drugi domaći disk džokeji koje smo zvali, Brka, Coba itd", rekao mi je Gordan.

Dj Brka

Mnogo godina pre famoznog Berghajna, Industrija ne samo da je imala facechecking, već je "klabing kasting" koji je posle studija koje je završila na FDU, radila srpska novinarka i kolumnistkinja Luna Lu. Kaže da nije bila toliko stroga koliko ljudi pričaju i da Industrija nije bila samo provod, već nešto ljubavno i intimno.

"Danas nema mesta gde možeš da razmeniš ljubav, možda 2044, tako mi se čini. Bili smo jednaki, niko tu nije imao neke kinte velike. I kada je imao puno je delio. Strašna solidarnost je vladala i to nas je održalo. I nas i naš ludi entuzijazam."

Luna Lu

"Imala sam 25 godina, živela sam dve ulice od Industrije i tu smo visili po ceo dan, pravili planove na "Plato Planeti" kako sam je ja zvala. U podrumu je bio klub, iznad knjižara, a na spratu jazz klub gde sam se ja zaljubila u tu vrstu muzike. Bilo je veoma dinamično. To sedenje na vratima sam uvek posmatrala kao neki vrhunski kasting koji sam radila jer sam želela da zaštitim ljude koji su drugačiji ili čudno izgledaju".

"Dolazili su ljudi koji su mislili svojom glavom i koji su u celom ludilu očuvali razum . Ljudi koji su mogli da razumeju da je tu pored njih i neko ko je transvestit i neko ko je našminkan, ko ima šljokice, i neko ko je lezbejka. Bilo je važno da su ljudi otvoreni, da su protiv rata. Oblačilo se klupski, što znači da se kostimiralo. Izlaziš u grad značilo je da braniš svoju supkultruru. Bela kosa, srebrne pantalone, platforme, i odeća što neprirodnijih materijala. Otkidali smo na Madonu i njen album Bedtime Stories, pa smo se svi blajhali nekvalitetnim blanševima posle kojih su nam se bukvalno pušile glave. To je isto bila neka vrsta odbrane od svega kad izađeš takav. Mi smo to živeli 24/7", ispričala je Luna Lu.

Svako je plesao svoj ples. Svako je imao sopstveni stil i osećao muziku na svoj način.

"Svako je plesao svoj ples. Svako je imao svoj stil i osećao muziku na svoj način. U jednom momentu su krenule pištaljke i to nas je izluđivalo. Postojala je ekipa fantastičnih densera koji su bili obučeni u grandiozne kostime sa anđeoskim krilima i perjem, a na nogama su imali one ogormne srebrne čizme sa platformom. Imali su osećaj za ritam i ljudi su gledajći ih stvarali svoj. Ljudi su prvi put tada čuli tu vrstu muzike i tu dozu bitaže i nisu umeli odmah da igraju, ali svako ko je slušao pank ili preživeo Zvezdu i Akademiju znao je otprilike kako da se kreće. Ali ti plesači su dosta dizali ljude i oslobođali ih. Nije postojala nikakva uniformisanost".

Strani didžejevi su dolazili bar dva, tri puta mesečno. Čuvena je priča o Mobijevom nastupu, ili ona o nepuštanju Mark EG-ija u zemlju zbog opozicionih protesta (otišao je u Budimpeštu pa ga je šef obezbeđenja Industrije odatle dovezao u Beograd). Legendarna je bila i žurka velikog DJ Hella u proleće 1996.

"Taj čovek je tada bio bukvalno sve što me je ložilo kod jednog di džeja, bio je maverick, tvrdoglavi genije koji je bio u pravu 101% sa svojim izborom koji je bio najveći eklekticizam koji se tada mogao čuti, od brutalnog Detroit tehna do soulful hausa, nikada nije pustio loš tjun u životu. Zanimljiv je način kako je došao da svira kod nas. Na prethodnoj žurci sa strancem ispred mene je stajala jedna savršena riba koja me je netremice gledala. Kada sam završio set, prišla mi je i predstavila se: "Ja sam Slavica iz Minhena i ja sam devojka DJ Hella. Mogu da vam sredim da dođe da svira ovde, sviđa mi se klub". Moja prva misao je bila: "Jeste, a ja sam Sven Vat, ajmo kod mene". Međutim upoznali sam se, razmenili smo kontakte i već sledeće nedelje smo imali bukiranog Hella koji je došao sa Slavicom i naravno razvalio Beograd. Zanimljivo je da smo ga radili u petak u terminu Divajna, što je imalo puno smisla jer je dobar deo tog seta bio najbolji haus koji se ikada do tada čuo u Beogradu", priča Gordan.

"Uuu i ja sam se opasno ložila na Hella, dok nisam upoznala njegovu ženu, haha", dodaje kroz smeh Luna Lu.

Dejan Milićević

Marko Nastić

Teško mi je da danas zamislim mini Marka Nastića i Dejana Milićevića kako trčkaraju mračnim klubom, ali istina je da su današnji gospodari srpske tehno scene, nekadašnji Teenage Techno Punks prve ploče zavrteli baš u Industriji. Stariji didžejevi i stalna ekipa kluba često su im branili da piju pivo jer su maloletni, ili im tražili đačke knjižice na uvid. Nastić je počeo da barata gramofonima u Laletovoj radnji gde je non stop vežbao jer nije imao svoju opremu. "Malo pošto sam otvorio radnju, Nasta je kao četrnaestogodišnjak došao, ostao i postao deo svega. Uporan i fokusiran na miksanje provodio je puno vremena kod mene u radnji i pomagao celom fazonu prodaje. Bio je kao mali od palube, mlađi brat koji mnogo obećava, i eto na kraju ispunio", ponosno kaže Lale.

Za Nastića je ovo mesto bilo tvornica dečijih snova.

"Tamo se u jednom momentu ostvarilo sve što sam želeo. Sada kada gledam iz ove pozicije to je sve bilo na drugom nivou nego sada, čak i malo smešno, ali je bilo do te mere iskreno da ga je nemoguće osporiti", rekao je on.

Iako se često pominjala kao mesto gde se kuvao i gajio antirežimski bunt, Industrija nikada nije imala aktivnu ulogu na političkoj sceni. Znalo se da ko đuska u podrumu nije za Slobu, ali izražavanja političkog stejtmenta nije bilo. Iz mnogih priča sam čula da je Industrija nastala zbog Slobe. Često se njeno egzisitranje dovodi u vezu kao nešto što je nestalo kao protiv reakcija na njegov režim. Meni se čini da je njeno najveće dostignuće to što je pobedila uhalost vremena u kom je živela, i što se u takvoj klimi izdvojilla kao posebna planeta sa svojom vernom posadom. I danas je klabing, bar meni, omiljena vrsta bega od stvarnosti, a Industrija je sudeći po pričama ljudi sa kojima sam se srela bila stvarnost za sebe.

"Industrija je bila i bunt i beg. Ljudi koji su dolazili su bili potpuna suprotnost važećoj kulturnoj matrici u doba nastajanja turbo folka i doba jeftine estrade za vreme jezivog vremena . U tom smislu je Industrija imala jasan nedvosmislen politički stav ali je to bilo preduzeće koje je imalo hrabrosti da ima svoj kulturološki i politički stav, ali nismo bili politička organizacija, ni stranka, već grupa ljudi koja je preživljavala na tržištu. Politički stav se nekako podrazumevao, a direktno učešće u politici ne. Osim što smo jednom napravili direktni politički potez, 96. ili 97. smo protest podržali ozvučenjem i mikrofonima, tako da je pokojni Mića Popović govorio sa našeg mikrofona nekoliko dana pre nego što je otišao".

"Dok je bilo Tita, bilo je i šita", kažu. Do otvaranja Industrije tj. do početka rejva pušio se uglavnom hašiš, a u klubu je zatim mogla da se nabavi kako kažu, dobra vutra, ali je većina tih albanskih krenula sa pojavom Slobe. Kokain je bio skup, a heroin se nešto kasnije pojavio i zatrovao naciju. U klubu je bilo eksera, ali ne u količinama kao sada, nije ih bilo lako nabaviti. Situacija se promenila otvaranjem domaće Zarubicine fabrike. U Industriji nije bilo ozbiljnih ekscesa, a kako Tomanić kaže "droga nije problem kluba i klubovi ne mogu da ga rešavaju, to je mnogo veći problem".

Klub je radio i za vreme bombardovanja, najčešće na inicijativu Nastića i Buce. Otvarao se u podne, a zatvarao kada zvuk sirena nadjača spasonosni bit. Ulaz je bio besplatan, a klub pun.

"Industrija je zatvorena u trenutku kada je za njeno dalje postojanje bio potreban jedan korak unapred što je zahtevalo užasno veliku investiciju koja nije bila realna. U tom trenutku, ona nije umrla već je nastavila da živi u jednoj lepoj uspomeni. Svaki klub ima svoj zenit i svoj pad. Kada se dešava pad, nemate previše poteza koji mogu da se naprave, ali napravili smo jedan veliki korak unapred", rekao je Toma.

U beogradski andergraund vremenom su prste opako umešali biznis i novac. Određeni šankovi načičkani su svetlećim reklamama i fensi promoterkama od kojih klubovi žive. Neki od njih su čini mi se očuvali glavni rezon postojanja što je kvalitetna muzika i dobar vajb, a negde je broj prodatih kibli daleko važniji. Cela priča o Industriji deluje pomalo naivno i bajkovito, ali u njoj su udružene snage nenormalnog entuzijazma i hedonizma pobedile vreme u kom je živela i kreirale jedan novi početak urbanog pulsa za koji se nadam da će u ovom ili onom obliku još dugo udarati našim gradom. Jer kao što je mojim sagovornicima bio potreban i neophodan pre dvadeset godina, i nama je sad.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Više na VICE
Vice Channels