Probao sam da izbacim ćaskanje iz života. Nije mi to bilo pametno.

Plašim se neobaveznog ćaskanja. Neko je to morao da kaže. „Kako posao?... Sto godina.. Kakvo je ovo vreme...” Sve ste to već čuli. Trauma beskrajnog zatočeništva u stolici pričljivog frizera; katastrofa koja sledi ako susretnete pogled bivše kres kombinacije u Lidlu; porodični praznični ručak. Siguran sam da ste svi preživeli te dijalošlke golgote, i to jedva.

Srećom, zabrinuti kolega mi je poslao neko istraživanje sa Harvarda koje sugeriše da bi moja averzija prema ćaskanju mogla biti posledica postavljanja pogrešnih pitanja. Očigledno, umesto da se zadovoljite otrcanim, isprobanim klasicima poput „Čime se baviš?“ Trebalo bi da se odlučim za zahtevnije ulete – one koji istražuju kontekste izvan poznatih tema za ćaskanje u pabovima. Tako da sam u duhu avanture otišao u nepoznato i izbacio ćaskanje iz svog života.

Moj prvi korak je bio sastavljanje liste “ćaskavih” refleksa koje treba izbaciti.

1. „Sto godina”

Iako ovo često (nažalost) nije bukvalno tačno, nemate drugu opciju osim da se složite, a zatim uvek preterate formiranjem razrađenih planova za svakodnevno druženje u narednoj deceniji. "Sto godina?" Verovatno je prošlo oko tri nedelje, a ni tada nismo imali mnogo da kažemo jedno drugom.

2. „Kako je posao?“

Sigurno je posao poslednja stvar o kojoj bi neko trebalo da razmišlja ili razgovara u društvenim razgovorima. To što bi neko želeo da provede svoje kratkotrajno slobodno vreme (koje mu je priuštio kapitalistički trud) fiksirajući se na priče sa svog radnog mesta, za mene je suludo. Aha, baš strastno prilaziš savetovanju o menadžmentu? Lepo.

Omiljena osnova većine besmislenih razgovora. Iako su meteorološka zapažanja neuvredljiva, teško je izbeći da razgovor ode u mučnu reprodukciju usmenog ispita iz stranog jezika sa rečenicama tipa “Da li za vikend igraš fudbal sa prijateljima u parku”?

Kakva muda, kakva drskost, kakva domišljatost! Kako zastrašujuće intimno pitanje. Pouzdano pokreće paroksizam anksioznosti, neobavezno neverbalno gunđanje i potragu za najbližim požarnim izlazom. Svima će laknuti ako samo kažete: „Da, nije tako loše“, što se pouzdano može protumačiti kao bilo šta između euforije i samoubistva.

Zaista je nemoguće postaviti taksisti bilo koje od ovih pitanja a ne očekivati nastavak. I tako počinje 45 minuta lažnog saosećanja prema sve problematičnijim političkim potezima taksista. Sledeći put ponesi slušalice.

Kao što možete zamisliti, moja lista zabranjenih fraza je poprilično duga, i formirana je na osnovu nekoliko putovanja u središte ćaskanja… Poštedeću vas i dosade i traume iz druge ruke.

Moj sledeći izazov: Zameniti zabranjene fraze za ćaskanje pitanjima (pomalo sumnjivo) naučno procenjenim da će dovesti do toga da me „sagovornici više vole“. Jeeej.

Harvard biznis rivju je ljubazno dao nekoliko primera od psihologa . Nesputan, konačno sam izlazio iz Platonove pećine površnosti u ćaskanju, i kročio pravo u svoj lokalni pab da testiram svoje nove rečenice.

Nije sjajan početak. Možda je bilo do načina kako sam rekao. Možda je namigivanje bila loša ideja. Namigivanje je definitivno bila loša ideja. Pokušao sam ponovo i dobio zbunjen odgovor u vezi sa vremenskim prilikama - misija je prekinuta. Ali, prema psihijatru sa Harvarda, ovo pitanje „daje mogućnost drugima da daju odgovor u vezi sa poslom, ili govore o svojoj deci, ili svom novom čamcu, ili u suštini bilo čemu što ih uzbuđuje“. Kako vrlo malo mojih prijatelja ima decu, niko ne poseduje čamce i samo par bi priznalo da su ikada bili uzbuđeni, počeo sam da sumnjam da ova studija možda nije bila testirana u londonskom pabu.

Ovo je uvek dovodilo do toga da je moj sagovornik pitao da li izgledaju nešto tužno. "Ne, ne izgledaš tužno, samo želim da znam čemu se raduješ." Ni ovo nije bio sjajan pogodak – očigledno odaje malo neujednačenu energiju spasitelja ili lajf kouča. Pokušao sam da objasnim da mogu prosto da mi pričaju o svojim planovima za vikend, ali kasno.

Pitajte ovo bilo koga mlađeg od 23 godine i oni će prazno odgovoriti da su odrasli "kod kuće, valjda". Pitajte ovo bilo koga starijeg od 23 godine i misle da pokušavate da počinite prevaru sa kreditnom karticom.

Isus je plakao. Zbog ovoa su svi redom pomislili da hoću da ih izmuvam za neku vrstu donacije. Što sam se više bunio, samo sam želeo da znam da li podržavaju dobrotvornu organizaciju, manje su mi verovali. Neko me je pitao da li sam kveker, što je podstaklo performativno veliki gutljaj mog Ginisa.

Ovo je prošlo otprilike onoliko dobro kao što možete da zamislite: kao da sam ljudima ponudio kriglu pljuvačke da popiju. Međutim, postojao je jedan Amerikanac koji se iskreno otvorio za ovo – predočio mi je 15-minutnu teoriju zavere o kreatoru stripova po imenu Džejmi Hjulet koji je potajno Banksi. Nažalost, pretpostavljam da bi se pozitivan odgovor od Amerikanca mogao postići sa bilo kojim pitanjem na ovoj listi, što ograničava njihovu upotrebu kao tačke podataka u ovoj konkretnoj sociološkoj studiji.

Obeshrabren i iscrpljen sugestijaka psihologa, počeo sam da se pitam kako zapravo izgleda alternativa „ćaskanju“. Možda postoje samo dve vrste razgovora koje se ne mogu smatrati „ćaslavim“: emocionalno iscrpljujuće i pseudointelektualno tj. nepodnošljivo. U prvom slučaju, postoji vreme i mesto za dubok razgovor o svojim osećanjima i duhovnom blagostanju, ali većinu vremena deluje kao da je to najbolje sačuvati za pse, smrtne postelje ili plaćene profesionalce.

Zatim postoji druga vrsta „dubokog“ razgovora o velikim metafizičkim temama postojanja. (Užas, užas.) Razgovor koje će verovatno dati nula odgovora, ali dolazi sa rizikom većim od nule da izazove paralizujući egzistencijalnu dosadu kod oba učesnika. Svako ko je sreo tu osobu na afteru zna da su obe ove „duboke“ opcije kvantno gore od ćaskanja o vremenu, fudbalu ili bukvalno bilo čemu drugom.

Izgleda da sam prebrzo potcenio ćaskanje. Možda postoji određena lepota u predsvesnom verbalnom ping-pongu koji se dešava na prvim sastancima, konferencijama i sahranama. Barem je svima stalo do vremena, a ono se stalno menja. Ćaskanje je tu s razlogom – postoje konvencije i konvencije se mogu lako pratiti. Naravno, takvi razgovori su jeftini, ali zar nismo svi? I pošto ste izdržali ovo dugo pisano svedočanstvo o gluposti duboke konverzacije, možda ste i vi ubeđeni da su sitne priče jedina priče vredne… priče.

@aflemingbrown