Penali, "prelaz iz 1 u 2" i ostale zavere srpskog fudbala

Renesansa srpskog fudbala, kako na nacionalnom tako i na klupskom nivou, postala je sada već pomalo i prežvakana tema. Svaki put kad krenemo nešto o najvažnijoj sporednoj stvari, počnemo sa „evo, sada, kada smo konačno opet…“. Međutim, ima nešto što nam po meni ipak fali kako bi se i zaista oporavili. Nešto što mi već duže vreme ide na nerve, i sada sam rešio da kažem nešto o tome.

Srpski ljubitelj fudbala je oduvek bio konzervativna i sujeverna sorta. Na nepravdu i dvostruke aršine su nas navikli još na prvom svetskom prvenstvu u Montevideu, kada su nas čestito pokrali u polufinalnom susretu protiv domaćina. Otad, istorija našeg fudbala uglavnom je prožeta konspiratorikom i besnim frktanjem na više instance. Nekada smo imali i osnova za bes – recimo, 1982. u Španiji kada nas je drastično oštetio sudija Sorensen, ili 2000. na EP u Belgiji i Holandiji kada je francuski arbitar Žil Vesije učinio sve u njegovoj moći da Jugoslavija ne pobedi Španiju. Nekada, pak i nismo, ali uvek smo pred velike mečeve strepeli da nas samo ne nagrdi „crna trojka“, a ostalo ćemo već nekako da prebrodimo.

E sad, u nekih poslednjih dvadesetak godina, ova fobija počela je da deluje i lokalno. Nakon raspada SFRJ i nastanka nove, skraćene Jugo-lige, fudbal se i zvanično pretvorio u trku sa dva konja – onog crveno-belog i onog crno-belog. Lišeni drugih velikih rivala iz susednih republika, kao i načina da ozbiljnije zaigraju u Evropi, večiti rivali počeli su međusobno da se glođu i evo, skoro trideset godina kasnije, došli smo bukvalno do kostiju. Šta to znači? To znači da prosečni Srbin danas ne može da gleda na fudbal kao na igru dvadeset i dva igrača u kojoj se postižu golovi, već na neku iluminati-rotarijansko-masonsku partiju šaha u kojoj veliki moćnici povlače figure i određuju unapred šta će se i kako desiti.

Nije vam jasno? Uzmite prethodnih par kola za primer, i partije FK Partizan. U utakmici protiv Borca iz Čačka, crno-beli su zahvaljujući jasnoj pomoći sudije preokrenuli rezultat u poslednjim minutima i u nekoj izuzetno dubokoj nadoknadi rešili meč u svoju korist (pa još golom iz slobodnog posle fantomskog faula). Bio je to povod za rafalnu paljbu po svim mogućim portalima koji imaju mogućnost ostavljanja komentara na svoje vesti, bez obzira na činjenicu da je grešni sudija još koliko sutradan sankcionisan i da verovatno do kraja godine neće suditi na najvišem nivou.

E sad…ono što je meni barem bilo interesantno čitajući komentare je subjektivni osećaj simpatizera druge strane da se ovo, prosto, moralo desiti. Da je tako bilo zapisano. Iako je Zoran Tošić postigao pobedonosni gol pod blago rečeno polu-regularnim okolnostima, on je i dalje nekako morao da ga postigne, a da je birao da to uradi sigurno bi izabrao neki lakši način od slobodnog udarca sa dvadesetak i kusur metara.

Nedelju dana kasnije, Partizan je na gostovanju u Šapcu ponovo vadio kestenje iz vatre, a preokret je režirao Saša Ilić pogotkom iz penala. Pre nego što je iko uopšte stigao i da vidi snimak sporne situacije, na portalima je već grmelo o krađi i prevari, te o „standardnom ponašanju Partizana“, a Zvezda se hvala Bogu brže-bolje oglasila saopštenjem kako je ovo gore nego „u Toletovo vreme“, misleći ovde na zlatnu eru Toleta Karadžića dok je dotični stolovao u FSS-u.

Penal je, međutim, bio prilično čist, što nam je dokazalo samo jednu pomalo i zaboravljenu činjenicu – da, penali se zapravo dešavaju. Odbrambeni igrači zapravo nesmotreno startuju na napadače, a kako je Partizan vascelo kvalitetniji tim od Mačve, dešava se to i da njegovi igrači češće bitišu po tuđih šesnaest metara, i samim time mogućnost da ih neko nepropisno zaustavi mnogo je veća. Neverovatno ali istinito.

Sličnu sliku, gotovo ogledalski odraz iste, gledali smo u prethodnim sezonama kada su grobari grmeli na zvezdaše kako „haraju FSS-om“. Tako je, recimo, prošle godine svaki jedanaesterac Crvene Zvezde posmatran sa barem šest lupa, a istina jeste da ih je bilo, ali je istina i da je dosta njih bilo sasvim – regularno. Kada je Crvena Zvezda proklizavanjem protiv Voždovca poklonila titulu Partizanu, navijači kluba iz Humske protumačili su ovo kao nekakav državni udar u kojem se mali klub koji igra na krovu tržnog centra oglušio o naređenja „sa vrha“ i tako isterao pravdu na videlo. Jako mali procenat Partizanovih navijača je zapravo mogao da uživa u činjenici da se njihov voljeni klub na terenu izborio za preokret i rezultat – ne, njima je mnogo više godila iluzija da se to desilo uprkos silama mraka koje su još u julu 2016. pre prvog kola zacrtale kako će se prvenstvo završiti.

U centru svega stoji kazneni udarac sa bele tačke. Ono što je godinama bilo sastavni deo fudbalske igre isto koliko i korner, aut i žuti karton, u očima srpskih navijača postao je zapravo instrument kažnjavanja za neposlušnost iskazanu vladarima iz senke. Zamerio si se bezimenim moćnicima? Davaćemo penale protiv tebe i tvojim rivalima. Ovakvo gledište na najbolji način izrazio je bivši trener Partizana Marko Nikolić, koji je nakon 146. derbija u aprilu 2014. iskomentarisao kako je šokiran što su protiv njegovog tima, na njegovom stadionu, svirana čak dva penala.

Dva penala protiv domaćina! Iako su dodatni snimci pokazali milion i jedan put da su penali postojali, Nikolić jasno stimuliše onaj deo navijačkog korteksa u kojem je penal zapravo „vaspitna mera“ da se jedan od večitih koji je trenutno u „nemilosti“ dovede u red, a ne logična sudijska odluka koja prati kršenje fudbalskih propisa. Jer, svirati protiv domaće ekipe i jedan penal, makar vaš centarhalf i polomi ruku nekome u svojih šesnaest, je dovoljno grešno. Ali dva? To je jasan mig iz lože da se vi, drugari, ove godine tituli nećete radovati.

Psihološko ratovanje godinama je sveprisutan element na srpskoj sportskoj sceni, a ovo kontinuirano upiranje prstom u nebo postalo je gotovo redovno stanje za fudbal. U svom poslednjem saopštenju, Zvezda je spomenula Toleta Karadžića, kojeg „delije“ pamte kao neki miks grofa Drakule i Fredija Krugera. Ono sa čime se malo koji Zvezdaš zapravo želi suočiti je činjenica da je veliki zli Tole bio u velikoj većini slučajeva kartonski negativac kojeg je pre svih Vladan Lukić maestralno iskoristio da pokrije trenutne nedostatke u svojim redovima. Posao uopšte nije bio težak. Bivši operativac Partizana, avanzovao u FSS, Zvezda ne uspe da dobije derbi? Tole je kriv, jedan kroz jedan.

Na kraju svega, ja ne želim ovim stavom da aboliram srpski fudbal od svih marifetluka koji se definitivno dešavaju na nekom nivou. Ali molim vas, sledeći put kada gledate utakmicu domaćeg prvenstva, razmislite barem dva puta o nekim stvarima. Da se penali sviraju za prekršaje u šesnaest, kojih će biti. Da nije svaki prelaz „iz keca u dvojku“ krunski dokaz da se „igra za kladionicu“ ili tome slično. Da se preokreti iz 2-1 u 2-3 dese i Mančester Junajtedu, i Realu, i Juventusu, a ne Zvezdi i Partizanu. U suprotnom, nema smisla gledati ikakav profesionalni sport.

Počnite na fudbal da opet gledate kao na fudbal. Opustite se bre malo, sada kad već umemo nešto. I bićemo i zvanično okej.