Ovo je najtalentovanija srpska reprezentacija još od 1998.godine

Kada je Vuk Karadžić, ili ko god već da je to uradio, evidentirao onu narodnu priču da se „svetu ne može ugoditi“, sigurno nije očekivao da će se dotična na najsavršeniji mogući način manifestovati kroz – fudbal. Nove godine dolaze i odlaze, smenjuju se vlade, predsednici i premijeri, ali srpsko društvo ostaje izuzetno konzistentno u svojoj podeli po fudbalskom osnovu. Naš jedini pravi nacionalni ujedinitelj je taj da smo u stvari fantastično razjedinjeni – a u godinama u kojim odlazimo na velike turnire, zapravo i više nego ikad.

Nešto veći društveni koncenzus Srbi generalno postignu kada se fejluju kvalifikacije. Tada se većina nas složi da stvari ne valjaju, pa možda jedino izgubimo malo vremena debatirajući na temu sledećeg selektora ili nešto tome srodno. Ali, kada se zapravo kvalifikujemo, otvori se prava Pandorina kutija javnog mnjenja – koje, zahvaljujući kultnom statusu portalskih komentara, kreiraju i mediji i sam narod – i tako dođemo u situaciju da turnir još nije ni počeo, štaviše, da naši fudbaleri još nisu ni krenuli put destinacije, a da je kanapče za vešala već podmazano.

Ove godine sav taj jad je došao upregnut turbo pogonom. Ako preskočimo ratne godine i činjenicu da su nas dušmani ’92. vratili kući a ’94 i 96 čak i onemogućili da probamo da se kvalifikujemo, osmogodišnji post od bilo kakvog fudbalskog takmičenja od formata najduži je koji su Srbi ikada proživeli u istoriji. U kvalifikacioni ciklus ušli smo ozlojeđeni, cinični i prezasićeni, a iz njega izašli još gori. I to uprkos činjenici da smo bili prvak naše grupe.

Jasno vam je da ovo nije baš i bez kakvog-takvog razloga. Kvalifikaciona koda u vidu razlaza sa selektorom Slavoljubom Muslinom ostavila je gorak ukus u ustima mnogih ovdašnjih ljubitelja fudbala. Kako se i zašto šta dogodilo možemo samo da nagađamo – Muslin je generalno poznat po tome što se uglavnom rastaje preko nišana, dok ni u Savezu ne sede neki fantastično miroljubivi ljudi, pa je verovatno došlo do nekakvog konflikta interesa gde neko nije hteo da se uklopi u nečije (treće?) vizije. Bilo kako bilo, ovih osam ili koliko meseci otkako je Muslin otišao, a zamenio ga njegov asistent Mladen Krstajić, čovek upitnog (da budemo blagi, realnije bi bilo reći „nepostojećeg“) trenerskog iskustva, bili su dosta interesantni.

Prva linija fronta odigrala se oko mladog Sergeja Milinkovića-Savića, kojeg Muslin iz njemu znanih razloga nije pozivao uprkos činjenici da je on trenutno verovatno jedan od najboljih srpskih fudbalera u Evropi. Internet je naravno odmah napravio klasičnu teoriju zavere da je Muslina „minirao“ Sergejev agent Mateja Kežman, a kako je Kežman i sam ostao poznat po konfliktima unutar reprezentacije, jedan i jedan su jasno dva i tako je Mateja poterao Slavoljuba jer Sergej mora da igra, jer ako Sergej ne igra on neće moći da se proda. Što je valjda bila nečija konvencionalna logika.

Samo, logika i razum nisu uvek na istoj strani. Sergej Milinković-Savić je i pre odlaska Muslina bio procenjen na oko sto miliona evra, te ne vidim kakvu bi on to dodatnu cenu mogao da postigne pukim odlaskom na SP. U momentu dok ovo čitate, Juventus sprema ponudu od 120 miliona za njega, a sumnjam da su baš partije protiv Kine, Južne Koreja, Čilea i Bolivije bile to što je ubedilo „bjankonere“ da obiju banku zarad njegovog potpisa.

Muslin se od optužbi glede Sergeja branio kriminalno komično – prvo je rekao da on ne ispunjava njegove „osnovne fudbalske uslove“ (koje je Nemanja Gudelj npr. valjda revnosno ispunjavao), a nedavno je u jednom intervjuu za ruske medije rekao kako ni eto Francuska ne zove Benzemu koji igra za Real pa nikom ništa. Ovde je naravno „zaboravio“ da spomene kako Francuska ne zove Benzemu jer je dotični optužen za ucenjivanje saigrača video snimkom njegovog seksualnog odnosa sa nepoznatom ženskom osobom ali bože moj. Opet, mnogo toga mi ovde ne znamo kako i zašto, ali rekao bih još jednom da mi ni obe strane nešto ne mirišu na ruže u celoj priči.

I sad, što smo bliži turniru, situacija postaje sve toksičnija. Objava spiska i rezovi bili su prva tačka ključanja – cigansko-grobarske frakcije internet huligana na smenu su ispaljivale plotune malo na selektora, malo na savez, a malo i na igrače, tako da smo u jednom momentu dobili prilično komičnu situaciju. Jer, kako drugo opisati scenu u kojoj grobari nasrću na svog bivšeg igrača zbog zvanja Rodića i Radonjića, pritom se pozivajući na uticaj Slaviše Kokeze kojeg trenutna garnitura u FKCZ tereti za bukvalno sve, od ogrebotina na Terzićevom džipu pa do nerazrešenog statusa Kosova? Zvuči kao gotovo situacija iz neke serije.

Sa druge strane provalije čekaju vas zato pivari i nacionalni marketing. Ako javno mnjenje plete paukovu mrežu hejta, ovi su sušta suprotnost istoj. Jelen nas je detonirao preteranom upotrebom „Pukni zoro“, dok je Lav napravio svoju „navijačku himnu“ koja je valjda nastala tako što je neki bistri marketar rekao „daj nešto što liči na Marš na Drinu!“. Sa druge strane, PR tim reprezentacije osmislio je krajnje debilnu kampanju bilbordima u kojoj Marko Pantelić naručuje „Bože pravde“ u kafani (jer, naravno), ili u kojoj Aca Stojanović govori kako idemo „najbolje što možemo“, ili nešto slično u maniru fejsbuk-tviter motivacionih poruka. Kako ostati priseban u svemu ovome? Ja moram ovde i da spomenem fantastičnu sliku u kojoj Matić i Prijović igraju šah - oštro oko će spaziti kako napadač PAOK-a ima oba lovca na belom polju, kao i da izgleda Matić igra svaki četvrti potez…

Kada je Srbija svoju prvu od dve kampovske pripremne utakmice izgubila sa 0-1 od Čilea, lavina je i zvanično krenula. Da je utakmica bila fantastična baš i nije, ali daleko da su zbog nje ljudi zaslužili naticanje na kolac. To da fanovi pizde, to nije ništa novo – stvari dobiju novu dimenziju kada se u arčenje tastature uključe i neki bivši „fudbalski radnici“.

Tako je recimo Ivan Golac, bivši fudbaler i trener Partizana, na jednom domaćem portalu najsočnije nasisao selektora Krstajića kako on nema pojma šta radi i kako mu valja da se uzme u pamet jer realno, ako izađemo ovako na Kostariku, nemamo šta da tražimo u Rusiji. Golčev ključni argument ovde je taj što je Srbija izašla u kombinovanom sastavu – on, citiram, podvlači kako je neprijatno iznenađen time što protiv Čilea nije zaigralo „ni 50 posto igrača koje očekujem na premijeri“, te onda poentira da se za „generalku izvodi najbolji tim koji imaš“.

Golac, koji je inače poslednji trenerski angažman imao pre nekih petnaest godina u Ukrajini a trenerskim iskustvom je potkovan otprilike malo više nego Krstajić, bi se verovatno tek šokirao kada bi video da je Engleska u svojoj poslednjoj proveri protiv Kostarike izvela mahom B sastav, sa tek ponekim „standardnim“ igračem. Ove utakmice se ipak zovu „proverama“ sa razlogom, i nekako je zdrav rezon da selektor možda hoće da isproba što više varijanti (ili sačuva neke igrače od premora i povreda). Ali uvek je bolje prvo nataknuti na spolovilo, jer ipak smo Srbi. Uostalom, neka vam ova anketa sa jednog bitnijeg domaćeg portala sama kaže sve što vam ovde treba reći.

Ako protiv Čilea nije valjalo ništa, protiv Bolivije – koju je Srbija raskantala sa 5-1 – nije valjalo to što je valjda Bolivija. Ovaj put bilo je i pozitivnih komentara (i ono jes’, da smo loše odigrali – nismo), ali opet su prednjačili oni koji su ubeđeni da se kući iz Rusije vraćamo pre razglednica. Aleksandar Mitrović postigao je het-trik, vezni red u sastavu Matić-Ljajić-Sergej (jer ako napišem Milinković-Savić, izgledaće kao da su igrala četvorica) delovao je dosta solidno, međutim sad je greška bila ta što je protivnik bio prelagan. Jedna Nemačka svoju generalku pravi protiv Saudijske Arabije i niko se nešto nije previše bunio zbog toga, mada mož’biti i zbog činjenice da su Nemci ipak svetski prvaci i da im ne treba previše pripreme kao takve. A možda i samo njihovi mediji ne traže previše dlaka u jajima.

U sredini svih ovih otrovnih internetskih strelica stoje fudbaleri, koji ni malo nisu zaslužili da se nađu na raspeću svega par dana pred odlazak u Rusiju. Ja razumem da brend srpske reprezentacije sa sobom povlači ogromnu stigmu, jer generacije i generacije naših igrača su prethodno dobijali pa gubili poverenje u roku od mesec dana, ali sada bi možda i bilo malo pametnije stati na loptu i pustiti ih prvo da pokažu to što umeju. Razlog je prost – odgovorno tvrdim da je ovo najtalentovanija Srbija još od 1998. I ne kažem da sam optimista, niti da sam u pravu glede prethodne rečenice, ali dajte ljudi, šta fali da malo sačekamo?

Imamo najbolji vezni red otkako ja pratim fudbal. Odbrana nam je malo matora, ali šta znaš, barem su iskusni. Mitrović u napadu je u dobroj formi. Imamo mnogo mladih igrača tamo gde i treba da ih imamo. I čini se da je atmosfera u ekipi dobra, i da je selektor, iako pripravnik, na prvu loptu barem neki razuman čovek.

Ovi momci ne igraju za FSS, koji pravi pres konferencije na benzinskim pumpama, niti za predsednika koji obećava milionske premije. Oni igraju za Srbiju a samim time i za sve nas. I još nas nisu razočarali, što ne znači da neće, ali ne znači ni da hoće. Svi oni imaju profile na društvenim mrežama i svi oni čitaju ono što mi pišemo, i možda oni vas mogu da uvere da ne prate sve te stvari ali mene neće. Ako reprezentujete narod, naravno da vas zanima šta narod misli o vama.

Pa hajd’mo barem da uradimo ono što možemo, kad fudbal već numemo da igramo. Sačuvajte kritike za eventualne poraze, neka momci odu misleći da mogu da urade nešto, a za kasnije ćemo lako. Razumem ja sve vas u potpunosti, i vi ste se kao i ja opekli svaki put, ali…ali. Ma, sve sam vam već rekao.

Nek’ počne više to jebeno prvenstvo, pa da vidimo na čemu smo. A dotle, samo malo strpljenja molim.