Ispovest

Smestili su mi i mučili u libanskom zatvoru, imao sam 21 godinu

Kada je policija našla insulin i špriceve mog prijatelja, pretpostavili su da smo narkomani. Onda je počela noćna mora.

pisao Mahmood Fazal
01 Jun 2018, 9:49am

Fotografija ustupljena

Rođen i odrastao u Australiji, dvadesetjednogodišnji Ahmed Aluš je otputovao u selo svojih roditelja u Libanu, da iskusi kulturno nasleđe. Ali kada je policija pobrkala špriceve za insulni i tablete kalcijuma njegovog prijatelja sa opremom za drogiranje, iskusio je najmučniju nedaću u svom životu. Dvojica mladića su uhapšena i nasilno mučena tokom petodnevnog perioda koji Ahmed opisuje kao „najbliži osećaj smrti koji sam ikada imao“.

Kao i mnogi migranti prve generacije, Ahmed je želeo da iskusi libansku kulturu, jer su mu je tokom čitavog detinjstva opisivali. Problem je u tome i što se samo mesto koje su njegovi roditelji napustili promenilo. Naši roditelji često podsvesno potiskuju sećanja na rat i sukobe, stvarajući nerealističan prikaz domovine, koji se raspadne čim njihova deca tamo stignu.

Pošto su moji roditelji iz Avganistana, to je problem sa kojim sam i sam bio suočen. I nakon Ahmedovog puštanja i povratka u Sidnej, čuli smo se telefonom da prodiskutujemo o njegovim iskustvima Australijanca sa roditeljima koji su Libanci, mučenog u libanskom zatvoru.

Ahmed Aluš se pozdravlja sa svojom babom i svojim dedom nakon puštanja u Libanu


Otišli smo na večeru sa rođakom i jednim porodičnim prijateljem. Moj prijatelj je dijabetičar i mora da uzima insulin, a slomio je i nogu. Putovali smo sat vremena da bismo stigli na večeru. Iz Tripolija u Bejrut.

Lepo smo večerali. Vraćali smo se u selo mojih roditelja, kada su nas zaustavili na kontrolnom punktu, i rekli nam da smesta izađemo iz kola. Nisu nas pitali čak ni za imena, niti za bilo šta drugo, jednostavno su nas odmah izvukli. Tražili su dokumenta. Ja sam sa sobom imao svoju australijsku vozačku dozvolu. Kada sam im je pokazao, oni su rekli, „Pih, on je Australijanac“.

Nije prošao ni minut, a već su me pretresali – od glave do pete, nekoliko puta. Postali su frustrirani zbog toga što nisu mogli ništa da nam nađu. Onda su otišli do kola i unutra nisu našli ništa, ali su u gepeku našli crni ranac sa lekovima mog prijatelja. Unutra su se nalazili špricevi za insulin i tablete kalcijuma. U prednjem džepu su se nalazili recepti za lekove, zato što je tamo prilično uobičajeno da te zaustave na putu, pa smo se postarali za to da ih za svaki slučaj ponesemo.

Smesta su zaplenili kola i zaključali nas u ćeliju na kontrolnom punktu Medfun. Držali su nas tamo celu noć. Bilo je otprilike 11 sati sledećeg jutra, kada smo počeli da ih zapitkujemo zašto nas drže. Povikao sam ka njima desetak puta, ali policajci su neprekidno ponavljali, „Umuknite! Prestanite da govorite. Imali ste drogu kod sebe“.

Mi smo reagovali, „Kako to mislite? Nismo imali drogu. Apsolutno smo sigurni da nismo imali drogu“. Ali on nije hteo da nas sluša, samo je ponavljao, „Ne, imate drogu. Imate drogu“.

Pitali smo ih da li možemo da telefoniramo, da upozorimo naše porodice, a policajac je onda postao agresivan. Unervozili smo se i ućutali. Počeli su da nas gurkaju unakolo i rekli nam da umuknemo, pre nego što dobijemo po njušci.

Oko pola dvanaest su nam stavili lisice na ruke i poveze na oči. Odveli su nas u tovarni deo vojnog kamiona. Klizao sam se nadole, pa sam znao da idemo uzbrdo. Delovalo je da vožnja traje par sati, i niko nije rekao ni reč.

Konačno su nam skinuli poveze s očiju i smestili nas u zatvorsku ćeliju sa još par zatvorenika. Bili smo u Mukabarat El Ebeu, što je zatvor vojne obaveštajne službe, gde drže strane državljane. Sve je smrdelo na govna; u podu se nalazila rupa koja je bila toalet. Svi smo bili odmah do nje. Govna su počela da se gomilaju. Smrdelo je.

Zatvor u kome su nas držali je bio za kratke kazne. Zatvorenici su slati tamo na otprilike mesec dana, a neki ljudi su bili tamo po dve nedelje, bez tuširanja, i skoro bez ikakve hrane i vode. Nismo imali energije, zato što nismo mogli da spavamo.

Većina ljudi u našoj ćeliji su bili Sirijci. Policajci su govorili da su ilegalno prešli granicu i da nemaju dokumenta. Ali neki od ljudi u našoj ćeliji su sa sobom imali svoja dokumenta, i pokazali su mi ih. Policajci su, naprosto, namerno hteli da budu seronje.

Ubrzo nakon toga su nas razdvojili. Kada sam bio sam, prišli su mi i rekli, „Tvoj rođak i tvoj prijatelj su rekli da si ti nabavio drogu i da ste imali drogu kod sebe“.

Rekao sam im da su to budalaštine. Onda su otišli kod mog rođaka i mog prijatelja, i rekli im da sam ih ja potkazao. Pokušavajući da nas izigraju, učinili su nas paranoičnima. Ali svi smo znali da je to sranje, i držali smo se svojih reči.

Stavili su mi lisice na ruke i povez na oči. Ubacili su me u neku prostoriju, i čuo sam nekog mladića kako vrišti. On je bio klinac iz Sirije. Ponestalo mu je daha, zbog toga što je toliko kukao. Tukli su ga, a on nije prestajao da urla i vrišti. Bio sam šokiran. Smrzao sam se. I njemu su govorili isto, „Odakle ti droga, pseto?“, i čuo sam kako ga šamaraju. Rekao je da ga bole zubi. Nije prestajao da urla, „Ja sam samo klinac, ne znam ništa o drogi“.

Posle toga su me smestili u drugu ćeliju i skinuli mi povez s očiju. Policajac je pitao, „Kako se zoveš i koje je ime tvog oca“. S toga sam mu i rekao: „Ja sam Ahmed Aluš, a ime mog oca je Mahmud Aluš“. Onda je mirno rekao, „Odakle ti droga? Ili mi samo reci, gde si sinoć bio u provodu“.

Pre nego što sam uspeo da odgovorim, on me je tresnuo pravo u nos. Rekao sam, „Prijatelju, molim te, ne znam o čemu govoriš“. Onda mi je stavio vreću na glavu i počeo da prosipa vodu po njoj. Imao sam osećaj kao da umirem.

Kada je prestao, pozvao sam upomoć. Bilo je intenzivno, zato što nisam mogao da se saberem. On je besomučno navalio na mene. Isponova i isponova me je udarao po licu. Stalno me je udarao u arkadu i u obraz. Otupeo sam.

Na slepoočnici su mi držali napunjen pištolj i stalno ga repetirali. To je bilo sve što sam bio u stanju da čujem, repetiranje pištolja i prislanjanje cevi na moju glavu. Isponova i isponova. Neprekidno su repetirali. Prislanjali su mi cev na lobanju. Nisam mogao da prestanem da se tresem. Mislio sam da ću svakog sekunda umreti. Nisam mogao mirno da sedim. Pokušavao sam da kontrolišem ruke, ali nisu prestajale da mi se tresu.

A onda sam čuo kako nešto puca, kada me je jedan od policajaca kundakom puške udario u rebra. Udarac je bio isuviše snažan za pesnicu, i nastavio je da me udara po rebrima. Nisam mogao da dišem. Zavrtelo mi se u glavi. Počeli su da me udaraju pištoljem po potiljku.

Moji prijatelji su me jedva prepoznali. Izašao sam iz prostorije sa šljivama na očima, krvavog nosa, puknute usne i polomljenih rebara. Samo su me ostavili takvog u ćeliji. Bilo je oko 6 popodne. Ćelija u kojoj su nas držali je bila sićušna. Bila je površine od oko pet kvadratnih metara. A u njoj je bilo preko 30 ljudi. Svi su stajali, nabijeni jedan uz drugog. Otvor na vratima je bio veličine proreza na poštanskom sandučetu, a to je bio jedini izvor vazduha koji smo imali. Svi su se znojili. Meni je počelo da bude muka. Nisu nam davali ni hranu ni vodu. Tako da smo par dana proveli bez hrane i vode. Sat vremena kasnije, jedan od policajaca je provirio kroz otvor sa veknom hleba u rukama. Počeo je da baca parčiće hleba kroz otvor, kao da hrani golubove.

Jedan drugi policajac je povikao na nas da sednemo. Učtivo smo mu odgovorili da ne možemo da sednemo, zato što nema mesta. Policajac je počeo da viče, „Sedite, ili ću vas sve zaliti suzavcem“. Počeli smo da ga preklinjemo, „Kako to misliš, kako to misliš“. Svi su se uzvrpoljili, svi su pokušali da sednu. Meni su trojica njih sela u krilo.

Tu je bio i jedan sedamdesetogodišnji Sirijac koji nije mogao da hoda. Starca su prilično teško prebili. Policajci su ga neprekidno bacali o zidove, govorili mu da umukne, i udarali ga po čelu. Ja sam sa zemlje pokupio hleba koliko god sam mogao, i dao mu ga. On je počeo da plače. Rekao je, „Mnogo ti hvala, svi misle samo na sebe. Ja čak ne mogu ni da ustanem da uzmem svoj hleb“.

Nisam imao sat, tako da smo vreme merili po adhanima (pozivima na molitvu). Sudeći po adhanu, bilo je oko pola devet, devet uveče. Iz te male ćelije su nas sproveli u mnogo veću. Ova pritvorska jedinica je bila za spavanje; imala je ćebad na podu. Jedno ćebe na dva čoveka. Dali su nam po parče pite za dvoje ljudi. Mi smo našu parčad dali mom porodičnom prijatelju, zato što je dijabetičar i to mu je bilo potrebno. Stvarno se mučio.

Smestili su nas u ćeliju da spavamo. Dok smo spavali, zalupali su na vrata i počeli da viču. Govorili su, „Hoćemo Australijanca“, i izdvojili me.

Kada su me prozvali da izađem iz ćelije, pre nego što su mi stavili vreću na glavu, ja sam probudio svog rođaka i rekao mu, „Slušaj, čoveče, reci mojim roditeljima da mi je žao. Nisam bio savršen. Volim ih. Učinili su mi sve što sam ikada poželeo“. Pripremao sam se za smrt, i to me je slomilo. Ovo je kraj, znaš, gotov sam. Bio sam uplašen. Svaki put kada sam bio sam, mislio sam da će me ubiti. I dalje imam čvoruge na glavi, i stresem se svaki put kada se toga setim.

U toj fazi su me smestili u jednu prostoriju. Molio sam ih da pozovu australijsku ambasadu. Onda sam ih zamolio da pozovu moju porodicu, da bi znali gde sam. Policajac me je samo pogledao i ošamario. „Zašto želiš da zoveš ambasadu“? Počeo je da mi se smeje, a onda me je pitao, „Šta to pokušavaš“? Ja sam rekao da moram da se izvadim iz ove situacije, zato što nisam učinio ništa pogrešno. Ovog puta me je udario pravo u lice, i počeo da viče, „Pseto jedno, govno jedno australijsko! Ti si narkoman. Nosi svoju drogu nazad u Australiju“! Na glavu su mi stavili vreću po kojoj su sipali vodu.

Deset minuta kasnije, jedan stariji čovek u košulji sa visokim okovratnikom je ušetao u prostoriju. Primetio je moj okrvavljeni nos i pitao me šta se dogodilo. Ja sam apelovao na njega i rekao mu da su me tukli. Uveravao me je da me više neće ni pipnuti. Pogledao me je u oči i rekao mi da me moj otac pozdravlja. On je bio lekar koji je bio zadužen da nas pronađe. Kada mi je rekao da me moj otac pozdravlja, ja sam se rasplakao. Raspilavio sam se. Zbog olakšanja da neko zna gde se nalazimo. I zbog toga što znaju da nismo mrtvi. Stvarno sam pukao. Zato što nisam bio mrtav, a on je video dokaz. To mi je ulilo mnogo energije.

Narednog jutra su nas ponovo ukrcali u kamion i odvezli u jedan drugi zatvor. Zaveli su nas u registar. Ja sam im ponovo rekao da želim da pozovem ambasadu. Ali čuvar u ovom zatvoru je rekao istu stvar: „Nemaš prava na poziv“. Onda su nas trojicu smestili u ćeliju. U tom trenutku smo već četvrti dan bili bez hrane i vode. Mislim da su nas strah ili adrenalin održavali u životu.

Rekao nam je da smo u zatvoru u Batrunu. Batrun je vojni zatvor. Nije nam bilo omogućeno da održavamo ni osnovnu higijenu, a stvarno nam je bilo potrebno tuširanje. Četvrtog dana, lekar je preneo vesti o nama ljudima u našem selu. Jedan od oficira nam je spolja doneo hranu, nekakve sendviče s piletinom.

Uveče su doveli nekoga da nas testira na drogu. Nikada nismo videli tog lekara, samo je došao u našu ćeliju i povikao da svi ustanemo. Rekao je, „Aluš, prvo ti, Australijanče! Hoću da pišaš u ovu posudu“.

Uzeo sam posudu i okrenuo se, a on mi je prišao i baterijskom lampom mi osvetlio penis. Zamolio sam ga da mi da malo privatnosti, ali on je rekao, „Ne! Hoću da vidim tvoju kitu, pokaži mi je“. Rekao sam mu da mi je potrebna privatnost zato što mi je neprijatno, a on je rekao, „Ne, ti tu ne možeš ništa“. Bio sam uplašen. Ispišao sam se u posudu, dok je on gledao i osvetljavao mi kitu baterijskom lampom.

Te noći, mojoj porodici je bilo dozvoljeno da nas poseti u zatvoru. Moj test na drogu je bio negativan. Tablete kalcijuma su bile negativne na drogu, i nisu otkrili nikakve ilegalne droge. Moj rođak i njegov porodični prijatelj su bili čisti na testu. Policajci su napisali konačni izveštaj i vratili nam naše stvari.

Dok smo odlazili, jedan od policajaca me zgrabio i rekao mi Neće ti biti dozvoljen povratak u Liban. Moja baka ga je pitala zašto, a on je rekao da moram da idem na sud, zato što je kod mene pronađena droga. Ona mu je rekla da su moji rezultati bili negativni, a on je samo zaurlao na nju i rekao da mi je zabranjen povratak. Rekao je da u njihovom izveštaju piše da su kod nas pronašli marihuanu. Pokušali su da nam smeste, ali srećom, niko od nas nije pukao i poklekao pred njihovim lažima. Vratili smo se u selo i moja porodica nam je napravila veliku proslavu, sa sve vatrometom i ostalim zajebancijama.

Proslava povodom povratka kući Ahmeda Aluša

Kada me je moja baka videla, samo je razrogačila oči. Svi su plakali. Laknulo im je kada su videli da nismo mrtvi. Niko nije mogao da veruje da stojimo pred njima. Bili su ubeđeni da smo mrtvi. Ni oni danima nisu spavali. Čak i u Australiji, čitava moja porodica se okupljala kod moje tetke i komunicirala sa mojom porodicom u Libanu preko Votsapa, da bi čuli novosti.

Kada sam bio pušten, nisam mogao da verujem. Osetio sam da mogu ponovo da dišem. Da udišem slobodu. Na licu sam imao osmeh. Samo zbog toga što sam izašao i bio u mogućnosti da udahnem vazduh, posle pet dana provedenih u mrklom mraku. Samo to što sam mogao da vidim svetlost i ljude je bio najbolji mogući osećaj

Pratitie Mahmuda na Instagramu

Tagged:
Liban
zatvor
Mučenje