​Kako sam, idiot, spiskao hiljadu dolara na suši

Pre nekoliko godina, Ijan Mekelen i Patrik Stjuart dospeli su u vesti igrajući paralelno u dve pozorišne predstave. Karte su ubrzano nestajale i kad me je moj prijatelj Met pozvao da me pita želim li da gledam Ničiju zemlju ili Čekajući Godoa, odlučio sam se za Godoa pošto sam za njega čuo. Ne možeš uvek da dobiješ sve što želiš: dobili smo dve karte za Ničiju zemlju. Bile su skupe, ali su makar mesta bila veoma, veoma udaljena od pozornice.

Met me je pitao želim li da skoknemo na suši pre toga, negde oko 6:45. Predstava je počinjala u osam, ali on nije mogao ranije da izađe sa posla. Stalna pretpostavka ljudi koji prave planove sa mnom je da ću, budući da sam pisac i radim od kuće a oni imaju stroge obaveze odraslih osoba, biti dostupan svaki put kad im budem bio potreban. Oduvek sam to prezirao, uglavnom zato što je istina. Met me je pitao jesam li gledao dokumentarac Điro sanja o sušiju. "Naravno", slagao sam.

Ispostavilo se da je nedaleko od pozorišta jedan od Đirovih učenika otvorio svoj suši restoran. Trebalo je da bude transcendentalno iskustvo. I tako smo odlučili: napunićemo stomake potentnom sirovom ribom punom hranljivih sastojaka, a zatim slušati Magneta i Profesora Iksa kako izgovaraju neke čudne reči.

Ušli smo u neuglednu poslovnu zgradu, a čuvar nam je rekao da je restoran na trećem spratu. U vazduhu je već mogla da se namiriše velika avantura. Na Menhetnu, restoran na spratu značio je ili sjajnu hranu ili TGIF na Tajms Skveru. Prošli smo kroz crvenu zavesu u praznu salu za ručavanje i tu nas je dočekalo veoma ljubazno osoblje.

Rekli su nam da je Đirov učenik Toma zapravo prisutan te večeri i preporučili nam da sednemo za pult. Met je sav ustreptao od uzbuđenja. Čarobnjak će nam lično spremati suši pred našim očima. Odjednom mi je bilo žao što smo imali samo sat vremena za jelo. Mnogo volim suši i bio sam spreman da se natrpam.

Započeli smo sa tunom, potom prešli na masnu tunu. Zatim smo povećali ulog sa torom. Posle svake rolnice, osoblje bi sklonilo naše tanjire i donelo nove, zajedno sa svežim kompletom vrućih peškira. Insistiralo se da se ne koriste štapići, baš kao ni sosovi za umakanje. (Čak ni soja sos!) Bilo je to kao da smo na Marsu. Ili možda u Japanu.

Toma je imao pomoćnika koji je izgledao isto kao on, samo proporcionalno manji, kao prva figurica u ruskim babušakama, a zajedno su nam pripremili nešto što je verovatno najbolji suši koji sam u životu jeo ili koji ću jesti. Posle svakog jela, Toma je zapisao nekakvu brojku u svoju malu svesku. Potom bi se okrenuo sa osmehom i predložio još jedan spektakularan zalogaj.

Uni je bio posebno dobar. Uni je morski jež, neodoljivo meke teksture — zamislite samo smrznuti jogurt koji ima ukus potpalublja ribarske barke. Obožavam ga. I nisu nam bila potrebna posebna uveravanja da je današnji uni svež pošto ga je Toma bukvalno tranžirao živog na svega nekoliko stopa od nas.

U nekom trenutku, Met se nagnuo ka meni i rekao: "Ovo će nas koštati." Složio sam se; hrana je bila neverovatna, a usluga besprekorna. Nikad mi niko nije ugađao tako u nekom restoranu, sem onaj jedan put kad sam mislio da sam našao parče metala u svom kalconeu (bilo je samo staklo). Ali pripremili smo se da ispljunemo najmanje sto dolara. Možda 150.

Kad je stigao račun, duboko smo udahnuli. "Ovo će biti skuplje od karata", našalio sam se. Otvorili smo ga zajedno, kao što to rade loši voditelji na dodeli Zlatnog globusa.

Račun je glasio jedan-jedan-nula-nula. Hiljadu sto. Jedna hiljada i jedna stotina. 1.100. Dolara.

Kao što sam već pomenuo, moje zanimanje je pisac. Nisam imao 1.100 dolara. Nije imao ni Met.

Moja prva reakcija bila je da je cifra verovatno pogrešno otkucana. "Ne, ne, želimo račun u redovnim dolarima", rekao sam, pretpostavivši da je brojka ispred mene u jenima. Mesto je bilo autentično, zašto bi stali kod računa? Avaj, bilo je to zaista hiljadu sto američkih dolara. Osoblje je, svaka im čast, smireno istaknulo da je račun tačan i da se ovde desilo to da je uni bio "svež".

Dao sam im debitnu karticu za koju sam znao da će sigurno biti odbijena — kad bi bankovni račun mogao da se nasmeje, moj bi to sigurno uradio. Želeo sam samo da dobijem malo na vremenu dok ne smislimo neku strategiju. Met mi je pričao kako najbolje da izložimo svoju poentu, da prosto nismo bili pripremljeni za tako visok račun i da nas niko nije upozorio da bi jedan komad unija mogao da bude, otprilike, 100 dolara. Nisam ga baš pažljivo slušao, pošto se blizu nas nalazio prozor i ja sam razmišljao o tome koliko bih se povredio kad bih skočio sa visine od deset metara i dočekao se uz pažljivo tempiran kolut. Jesmo li mogli samo da ustanemo i počnemo da bežimo?

Met je imao plan. "Evo šta ćemo da radimo", rekao je. "Staviću sve na svoju kreditnu karticu. Potom ću nazvati banku i osporiću. Osporiću kupovinu."

Kad su se vratili sa odbijenom debitnom karticom, koja jedva da je bila legalna — mislim da sam je dobio na stadionu Sitifild u zamenu za kišobran — Met je predao svoju, potom se okrenuo ka meni i zavrnuo mi novi nož u rani: "Sranje. Ne možemo da im ne ostavimo napojnicu." I, naravno, bio je u pravu. Usluga je bila prvoklasna. Koliko je 20 odsto od 1.100 dolara? Verovatno više nego sve skupa što sam pojeo prethodne nedelje.

Suši je bio izvrstan, ali to više nije bilo bitno, zar ne? Naravno, osećaj je bio dobar. Sjajan, zapravo. Zdrav. Osećao sam se kao da bih mogao da istrčim par kilometara ili možda podignem zadnji deo kola tri-četiri centimetra od zemlje. Kad malo bolje razmislim, mislim da se čitave te godine više nisam nijednom razboleo.

Ali nisam bio čak ni sit. Osećao sam se kao što čovek treba da se oseća posle kvalitetnog obroka — pun energije, budan, uravnotežen. Ali ja sam Italijan, tako da ne priznajem da sam dobro jeo sve dok se ne držim za svoju utrobu i pregovaram sa Bogom. Na putu do pozorišta, Met nije prestajao da mrmlja: "…osporiću, to je sve… osporiću kupovinu…" Posle pozorišta sam prošetao do bankomata, podigao veliku sumu sa svog štednog računa i isplatio ga u gotovini.

(Ispostavilo se da ne možete tek tako da kupujete skupe stvari, a da posle toga "osporavate kupovinu". Met je vremenom isplatio čitav iznos preko kartice. Samo od kamate na taj jedan obrok mogao je da ruča čitavih nedelju dana.)

Složili smo se da ćemo sledeći put samo naručiti picu i gledati X-Mene, jer se i dalje ne sećam ni jedne jedine reči sa te jebene predstave.

Pratite VICE na Facebook, Twitter, Instagram