Sportsko klađenje je ozbiljan oblik zabave u zatvoru. Rekao bih da se možda 30 odsto zatvorenika kladi na sport, makar je tako bilo tamo gde sam služio kaznu krajem devedesetih, u Državnom zatvoru Vajominga. Tu sam ispekao zanat, radeći kao "zapisivač" koji sakuplja tikete i nosi ih nazad kladioničaru. Zarađivao bih 20 ili 25 odsto od ukupne sume, iliti 1,25 dolara od opklade od 5 dolara, bez obzira da li je dobio onaj ko se kladio ili kladioničar.
Reklame
To je sjajan posao zato što nisi izložen. Sam kladioničar je bio taj koji je morao da se ušunja u obrazovno krilo zatvora, gde su se nalazile fotokopir mašine, i nađe način da zamajava osoblje dok pravi kopije tiketa sa kvotama za sve dnevne utakmice. Potom je morao da prebroji i odlaže sav dobitak.Onda sam 2001. godine prebačen u federalni zatvor. Uz pet godina zatvorske kazne za provalu, federalci su me još optužili i za rasturanje metamfetamina, tako da sam od njih dobio nešto manje od 17 godina. Kad sam stigao u federalnu ustanovu u Jazu Sitiju, u Misisipiju, video sam da je ta akcija tamo desetostruka u odnosu na ono što se radilo na državnom nivou. I tako sam i sam postao kladioničar. Najviše se zarađivalo na košarci zato što se igrala svakog dana, ali su i pojedinačne utakmice američkog fudbala umele da donesu mnogo novca. Jedne nedelje kad se igrao fudbal pokupio sam dobitke od opklade u vrednosti od 7.000 dolara. Uopšte uzev, cilj mi je bio da zaradim 25 odsto.Zvao sam članove porodice ili prijatelje i tražio da mi dostavljaju neophodne podatke — listinge iz Las Vegasa ko je favorit da dobije i sa koliko — koje kladioničari koriste kako bi utvrđivali kvote. Posle nekoliko godina, federalni zatvori uveli su CorrLinks, bazični mejling sistem, tako da su ljudi mogli da mi šalju listinge na taj način.U zatvoru u Misisipiju niko nije koristio pravi novac; sve se obračunavalo u markicama i skuši. Riba je bila dobra zato što ste u kantini mogli da je kupite u vrednosti od na stotine dolara, dok vam je bilo dozvoljeno da kupite samo jedan list markica u vrednosti od 10 dolara. Pred kraj dana, kladioničar je imao tone malih pakovanja skuše u vrednosti između 1,15 i 1,35 dolara po komadu. Mogao je da ih koristi kao valutu samu po sebi ili da ih proda za po dolar dizačima tegova koji su želeli da povećaju unos proteina.
Reklame
Za mene je radilo i do 14 zapisivača. Belci i crnci koji su mogli da nabave tikete sa opkladama iz svojih rasnih grupa. Imao sam i nekoliko zapisivača koji su radili sa svima — rasa nikad ne može do kraja da se ignoriše u zatvoru, ali sportsko klađenje često ume da premosti jaz.Na kraju sam bio prebačen u zatvor u Kolmanu, na Floridi. Ušao sam u posao zajedno sa partnerom i tamo dole zaradio još više novca. Neki kladioničari nisu znali šta rade: nisu umeli da naprave računicu i isplaćivali su preko kvote. Mi bismo se kladili protiv njih i ubijali se od para.Došao sam do tačke u kojoj sam svakog meseca lako zarađivao 16.000 dolara.Jednu od najvećih zarada imali smo tokom Super Boula 2010. godine, kada su Nju Orleans Seints igrali protiv Indianapolis Koltsa. Koltsi su bili favoriti za pobedu, ali je moj partner bio navijač Seintsa, tako da smo kvote namestili suprotno od onoga kako je Vegas preporučivao, što uglavnom nije bilo pametno da se radi. Svi koji su želeli da Koltsi dobiju kladili su se protiv nas, ali su na kraju Seintsi pobedili. Te noći smo zaradili skoro deset hiljada dolara. Naravno, imali smo i loših večeri kad bismo izgubili sav novac.Provodili smo noći brojeći markice, ali morali smo nekako da ih sakrijemo. U kantini su se prodavali slatkiši po imenu Now and Later u onim njihovim pakovanjima od petnaest centimetara. Kupovali bismo ih, vadili slaktiše, potkresivali listove sa markicama u kvadratne oblike, savijali ih, nabijali u pakovanja, potom ove ponovo zatvarali. U jedno pakovanje moglo je da stane na stotine listova markica.Živeli smo dobro, nikad nismo zvali kući da nam šalju novac. Trošili smo možda 1.500 dolara mesečno na hranu, cigarete i kocku. Umesto da tri puta dnevno idem u menzu, mogao sam da spremam sebi obrok u svojoj ćeliji od hrane iz kantine. Mogao sam i da platim ljudima da ukradu neku posebnu hranu iz menze: škampe, odreske, goveđe pečenje. Kupovao bih kartone cigareta koje su drugi prokrijumčarili u zatvor, preprodavao ih i zarađivao na njima. Ako bi mi se dopale cipele nekog novajlije kad je izašao iz zatvorskog autobusa, otkupio bih ih od njega.Kad sam bio pušten 2014. godine, moja nadzornica za uslovnu slobodu rekla mi je da ne želi da se kockam i naterala me da obustavim čitavu operaciju. To je, nažalost, bio kraj moje karijere.Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu
