Reklame
Černobilj

Dobrodošli u Černobilj: jedinstveno mesto za odmor

Dilan Haris je 2007. osnovao Lupine Travel, tada jednu od samo tri agencije koje su vodile ljude u zonu – približno desetoro njih svakog meseca.

pisao Ava Kofman
03 Avgust 2015, 8:53am

sve fotografije: Roni Basbar

U sitne sate 26. aprila 1986., reaktor u Černobilju eksplodirao je tokom rutinskog testiranja i poslao uvis stub blistavog dima od kog je samo nebo sijalo. Stanovnici ovog područja su raznobojnu svetlost koju je smrtonosna eksplozija izazvala kasnije opisali kao najlepši prizor koji su ikad videli. Za samo nekoliko minuta, radnici koji su se probijali kroz požar , užareni asfalt, i ostatke reaktora, bili su izloženi stepenu radijacije koje ljudsko telo ne bi bilo sposobno da upije ni za ceo život. Trideset šest sati kasnije, stanovnici stotinak okolnih sela bili su evakuisani, sa namerom da se uskoro vrate u svoje domove. Nekoliko dana kasnije, radioaktivne padavine zahvatile su hiljade kvadratnih kilometara Evrope.

Skoro trideset godina evakuisano područje oko Černobilja, uključujući tu i betonski grad Pripjat, ostalo je napušteno i mahom nedirnuto. Ali 2011. godine ukrajinske vlasti su donele odluku da zvanično dozvole pristup posetiocima u 30 kilometara širok pojas ozračene teritorije četiri puta veće od grada Nju Jorka, u takozvanu „Zonu otuđenja". Mnogi radoznali posetioci su zalazili u područje najgore nuklearne katastrofe koju je svet ikada video i pre zvaničnog odobrenja, ali vest se brzo proširila pa su privatne turističke kompanije počele da niču i nude obilaske. Dilan Haris je 2007. osnovao Lupine Travel , tada jednu od samo tri agencije koje su vodile ljude u zonu – približno desetoro njih svakog meseca. Ali od 2011. preko 10,000 ljudi prođe kroz zonu svake godine, bar po proceni turističkih vodiča s a kojima je razgovarao VICE.

sve fotografije: Roni Basbar

Njihove brošure iskustvo predstavljaju kao da je u pitanju poseta kući straha, koja nosi nevidljivu opasnost duboko ozračenog područja u kom nema tragova svakodnevnog ljudskog boravka. Bez sumnje, ruševni krajolik i visoka radijacija su ono što održava rast ovog nuklearnog turizma. Do tačnih podataka nije lako doći, pošto bar dvadesetak domaćih i stranih kompanija pri Administraciji černobiljske zone kontrolišu pristup području. Juri Kovalčik, portparol Černobiljskih tura sa sajta ukranianweb.com, kaže da je potražnja najveća leti, iako fotografi više vole da dođu u jesen kad okolno lišće ne zaklanja pogled.

Zona je prepuna čudnih zvuka: umesto ptičje pesme, čuje se staklo pod nogama, kliktanje kamera, i pištanje Gajgerovih brojača. Neki posetioci uz fotoaparate nose svoje brojače, koji ukazuju na zračenje 20 puta više od uobičajenog, dok ručaju unutar nekadašnje nuklearne elektrane. Autentično noćno iskustvo takođe je na raspolaganju; sumorni hoteli građeni u sovjetskom stilu prisutni su unutar zone.

Ali uz sve opravdane černobiljske stereotipe, mitologija i dalje prati ovo popularno ukrajinsko letovalište. Redovni posetioci, iskusni vodiči, i međunarodni stručnjaci za radijaciju govorili su za VICE da bi nam razjasnili glavne zablude oko razloga i rizika vezanih za posetu zoni.

Neki ljudi mešaju filmove o Černobilju i stvarnost," kaže Kovalčik odlučno. „Ti ljudi će se možda razočarati."

Pročitajte i: Černobilj: posledice najveće nuklearne katastrofe na svetu

Očekivano, posetioci Černobilja najviše se plaše radijacije. Roni Basbar, italijanski činovnik po profesiji a privatno urednik Fejsbuk stranice posvećene Černobilju, kaže da je ranije mislio „ko ode tamo taj umire" a onda se informisao o posledicama po zdrav lje.

Uprkos ovom uvreženom mišljenju, ukrajinski i međunarodni stručnjaci za pitanja radijacije tvrde da turisti nemaju razloga za strah u delu zone otvorenom za posetioce. Tokom tipičnog obilaska Černobilja upije se tek par mikrosiverta svakog sata što je, kako vodiči vole da kažu, daleko manje nego što se upije tokom leta preko Atlantika. „Naravno, u centralnom delu zone radijacija je i dalje povišena," objašnjava FAQ chernobylwel.com, „zvaničnog organizatora obilazaka zone otuđenja". „Ako pratite preporučenu putanju i sledite uputstva vođe puta, Vaša poseta černobiljskoj zoni i Pripjatu biće apsolutno bezbedna od štetnog zračenja." Iako je postojeći betonski omotač oko reaktora napukao i propušta zračenje (popravke bi trebalo da budu gotove najranije u 2017.) stručnjaci se sa ovim procenama slažu.

Ako ne jedete pečurke ili bobice, ne lovite veprove, i držite se područja bezbednih za turiste, neće biti nikakvih problema," kaže Dr Kit Baverstok, bivši direktor Programa za zaštitu od radijacije pri SZO za VICE, i dodaje: „Bio sam tamo, i rado bih opet otišao". Ostale mere predostrožnosti uključuju zabranu hrane, pića, i pušenja na otvorenom, napuštanja staze, otkrivanja gole kože, i kontakta tela odnosno prtljaga sa tlom.

Baverstok, koautor UN izveštaja iz 2002. o posledicama katastrofe u Černobilju, pomogao je da dovede u žižu javnosti povećanje stope raka štitne žlezde u Belorusiji. On podseća da sekundarne posledice radijacije, kao što su psihosocijalni efekti i tumori povezani sa kontaminacijom, nisu sasvim istraženi. Mnogi posetioci su iznenađeni činjenicom da su destruktivni efekti radijacije praktično nevidljivi.

Filmovi i video igre predstavljaju zonu kao post-apokaliptičnu pustoš, ali Černobilj je i dalje sasvim aktivan grad u razvoju, čak i gusto naseljen. Crkva je otvorena za vernike; radnici putuju u zonu svakog dana da bi uklonili ostatke nekadašnje elektrane i postavili novu zaštitnu strukturu oko reaktora; a stotine ljudi, uprkos naredbama zvaničnika, nikad nisu otišle. „Praktično je kao bilo koji drugi ukrajinski gradić, osim što nema dece i nema zabave," kaže Roni Basbar.

Gužva na putevima i u prodavnicama tera lokalce da krišom zalaze u napuštena područja van grada da bi šetali, plivali, ili prekopavali po ostacima. Srce zone je raskošni, gusto obrasli prirodni rezervat.

Izveštaj Foruma Černobilj iz 2005. navodi da je „zona otuđenja paradoksalno postala jedinstvena po bogatom biodiverzitetu." Naučnici kažu da biljni i životinjski svet buja u Černobilju, gde žive brojni divlji konji, jeleni, veprovi, vukovi, i mačke . Ali isti naučnici nisu sigurni šta se dešava sa unutrašnje strane, u životinjskom DNK. Baverstok upozorava da u toj divljini „možda nije sve med i mleko", jer su uočene promene u veličini ptičijih lobanja.

Dilan Haris, osnivač agencije Lupine Travel , kaže da p osetioce često iznenadi kojom brzinom se priroda vratila čak i u ozračeni grad Pripjat. „Svake godine grad je sve manje prepoznatljiv, jer betonski podovi popuštaju a umesto njih vidimo drveće i druge biljke." Mnogi turisti su, kaže on, urbani istraživači koj e u modernim ruševinama nalaze lepotu. Štaviše, svi turisti koje smo intervjuisali u okviru ove reportaže tvrde da su neka vrsta urbanog istraživača, i svi navode da im je san bio da vide grad kao što je Pripjat, zamrznut u vremenu.

Jedna od najčuvenij ih zaostavština iz doba Sovjetskog saveza je napušteni luna park u Pripjatu, koji je trebalo da se otvori par dana posle katastrofe. Turisti često slikaju svetlo žutu vrtešku, danas samo mračno ironični simbol. U blizini, visoko radioaktivne metalne karoserije automobila rđaju nepokretno. Na ivici grada stoje tornjevi sovjetskog Duga-3 sistema, ostaci hladnoratovske paranoje. Ovaj izuzetno moćan radarski sistem koji je NATO nazvao „metalno dvorište", nekad je bio korišćen da ometa evropske i američke radio stanice. Novine, lekovi, školski udžbenici, usahli bazeni, i dečija odeća iz 1986 . godine leže na sve strane oko zgrada; ceo grad deluje kao vremenska kapsula.

Urbani istraživači hrle u zonu otuđenja ne samo da bi razgledali ovu pustoš, već i da bi bolje shvatili i sami iskusili posledice nuklearne katastrofe. Kovalčik kaže da ljud e koji se prijavljuju za obilazak obično ne zadovoljava apstraktna distopijska vizija iz popularnih filmova ili sa fotografija. Ov vrsta ljudi, kaže on, ima potreb u da sve vidi svojim očima.

Janoš Honkonen je dugo planirao da poseti zonu. Još u detinjstvu u Finskoj, Honkonena su fascinirale „razne vrste post-apokalip tičnih scenarija, okruženja lišena ljudi, moderne ruševine." Kao i većina posetilaca koji su govorili za VICE, ovu fascinaciju je kod njega hranila pop kultura sa kraja Hladnog rata. Odr astajući u svetu na ivici uzajamnog uništenja, Janoš je gledao filmove o Armagedonu tokom osamdesetih godina, čitao romane pune apokaliptičnih vizija, informisao se o naučno osnovanim efektima zračenja. A onda je usledila katastrofa; reč Černobilj je postala poznata širom sveta, posebno u zemljama koje su pretrpele radioaktivne padavine kao što je Finska.

Kao Honkonen i mnogi drugi posetioci Černobilja, Roni Basbar se oduvek interesovao za urbano istraživanje . Rođen u severnoj Italiji, razvio je zanimanje za „sve što je raspalo , morbidno, i neobično ". Za njega je Pripjat delovao kao mesto na kom će se „sva moja interesovanja spojiti kao nigde drugde na svetu". Ali Basbar je imao samo pet godina u vreme nesreće, pa mu je Černobilj dugo bio „samo bizarni fantom iz detinjstva; značajan događaj o kom niko nije mnogo znao. " Bio je šokiran kad je saznao da su posete moguć e.

I Basbar i Honkonen kažu da su odlučili da otputuju u Černobilj čim su saznali da je dozvoljeno obići zonu otuđenja. Honkonena je novembra 2010. tamo odvela agencija SoloEast Travel , a kad sledeći put bude svratio, namerava da izdejstvuje dozvole za pristup u zone koje su još uvek zabranjena. Basbar ova prva poseta bila je u proleće 2012., preko Harisove agencije Lupine Travel . Čim se vratio kući, Basbar je počeo da planira novi obilazak. „Uhvatilo me je", kaže. Do sada je ukupno sedam puta posetio zonu, i ukupno proveo 42 dana u Černobilju . U pauzi između dva putovanja , čitao je o katastrofi i posledicama da bi se obavestio o istoriji zone otuđenja .

Haris kaže da taj nivo intenzivnog istraživanja, pripreme, i žudnje za novim obilaskom nije nimalo neuobičajen među turistima koje on vodi u zonu. Za razliku od ostalih ruševina, Černobilj privlači posetioce koje zais ta interesuju biološke, istorijske, i političke posledice ove tragedije. Haris kaže da su njegovi klijenti uglavnom muškarci rođeni krajem dvadesetog veka; nekih 90% je između 25 i 40 godina starosti.

Kovalčik takođe ističe ozbiljnu obrazovnu prirodu obilazaka koje nudi njegova agencija, važnijih od bilo kakvog senzacionalizma. „Naši posetioci su mahom visokoobrazovani ljudi koje interesuje globalna politika i Č ernobilj kao takav," kaže on. Na kraju krajeva, svaki posetilac se skoro sigurno informiše pre puta da bi umirio strahove od radijacije. „Nije se još desilo da neko pođe u obilazak i pita Černobilj, šta to beše? "

Naučnici čije studije se bave turistima koje privlače mesta ekstremnih nesr eća – takozvanim „crnim turistima" – kažu za VICE da je obično u pitanju potreba da se događaj dublje obradi u glavi. Teorija kaže da crni turisti teže distopiji da bi iskusili, obeležili, ili razmotrili istorijsku vrednost smrti i tragedije, objašnjava Džefri Podošen, istraživač crnog turizma i predavač na Univerzitetu Franklin & Maršal. „Ljudi obično traže katastrofe kad ih već plaši nešto u sopstvenim životima. To važi i za Černobilj. "

Černobilj, nekada ponos sovjetske industrije, i Pripjat, napušteni namenski grad ić, predstavljaju netaknu tu viziju alternativne istorijske putanje koje su mnogi drugi gradovi i industrijski pogoni lako mogli da iskuse. Honkonen se seća kako ga je pogodila sablasna sličnost Pripjata i naselja u Finskoj u kom je i sam odrastao. Fabrički građene stambene zgrade i estetika osamdesetih godina čine Pripjat neobično nalik na neku obraslu, razorenu verziju njegovog rodnog grada po imenu Juvaskula.

Endru Gibson, engleski fotograf koji je dva puta posetio zonu, kaže da iako pustoš inicijalno privuče „crne turiste", svest o tome da je zona posledica najveće nuklearne katastrofe koja se ikada dogodila ubrzo uozbilji sve veseljake na letovanju koji bi da prave neumesna poređenja sa apokaliptičnim video igrama. „Toliko se čovek unese u sve to da jedva nađe vremena da komunicira sa os talima sve do pauze za ručak, " kaže Gibson. Kao i mnogi drugi posetioci, oklevao je da primeni etiketu „crnog turizma" da ne bi delovao kao lovac na senzacije, ali opisuje svoju reakciju na istorijsku težinu lokaliteta upravo kako je Podošen definisao. „Život u Pripjatu je zaustavljen u 1986.; ma koliko opustošen grad bio, i dalje je realističan pogled na jedan režim koji više ne postoji". Dodaje da j e osećaj samoće u nekada ž ivotnom mestu „ izuzetno moćan ".

Kovalčik potvrđuje da su „duboke emocije" česta posledica obilazaka, od šoka do stida do brige do fascinacije.

Tokom kasnijih poseta, Basbar kaže da je stajao na mestu gde su sletali vatrogasni helikopteri, i ulazio u nekadašnje učionice jedne osnovne škole. Peo se na krovove solitera i pokušao da zaista pojmi ideju da „tu više niko ne živi".

Nije me lako ganuti," kaže on, „ali kad sam prvi put video niz zarđalih krevetaca u dnevnom boravku obdaništa, bio sam na ivici suza. Celo mesto izaziva duboku melanholiju koju je teško opisati. "

Kad se Honkonen vratio iz zon e u Finsku 2010., leto je bilo toplo i mučila ga je nesanica. Seća se da je nekoliko dana po povratku provodio noći gledajući fotografije i čitajući svedočenja bivših stanovnika Pripjata. Možda zvuči otrcano, ali zaista sam ostavio deo sebe tamo. Celo iskustvo me je duboko dirnulo."

Ali neki se plaše da ovakav Černobiljneće potrajati.

Dok sukobi na istoku Ukrajine čine zemlju sve manje atraktivnom za turiste, a šumski požari divljaju širom zone, ne može se reći da li će ruševni Černobilji dalje privlačiti hi ljade fotografa i putnika svakog leta. Lupine Travel i UkranianWebpotvrđuju da su posete naglo opale tokom poslednjih godinu i po dana, a chernobylwel.com kaže da je posetilaca čak 80% manje.

Prošlog meseca, pošto su požari pogodili ukrajinske šume tek desetak kilometara od ruševine nuklearne elektrane Černobilj, ispitivanja su utvrdila porast zračenja u zoni otuđenja. Državni nuklearni inspektorat Ukrajine ustanovio je da u vazduhu iznad sela Poliske postoji koncentracija cezijuma-137 deset puta veća od doz voljene. Ipak, kažu da ova karcinogena radijacija ne predstavlja opasnost za stanovništvo van zone – osim ako vetar bude promenio smer. Ovo je drugi šumski požar u zoni od aprila; takvih incidenata prethodno nije bilo više od dve decenije.

Naučnici kažu za VICE Newsda ovo možda nisu anomalije već novi trend, jer klimatske promene čine požare sve češćim. Haris k aže da, iako je situaci ja pod kontrolom, njegova turistička age ncija „prati situaciju i može da odloži obilaske ako to bude bilo potrebno."

Kovalčik kaže da sa njegovim obilascima nema nikakvih smetnji „ni u kom smislu", ali da je pad interesovanja bio „osetan".

Možda je manjak interesovanja pozitivna stvar za one koji se ipak odluče na posetu. Raniji posetioci potvrdili su da im smetaju gužve na standardnim obilascima, da bi radije lutali i istraživali sami. M nogi su izrazili nameru da sledeći put bukiraju privatne ture. Endru Hant, engleski dizajner koji je posetio Pripjat 2009. dok obilasci još nisu bili tako popularni, kaže da ga je još tada iznenadilo da je grad postao „utabana staza za turiste", i dodaje: „Sve je delovalo kao obilazak muzejskih atrakcija, što me je rastužilo." Izvesni putni blogovi navode da zona postaje kao i sve druge zamke za turiste, da fotografi konstantno podešavaju elemente okruženja da bi imali što efektniji kadar. „ Ako je moja tura bila nalik na ostale, ne mogu da zamislim kakav će biti ukupni efekat 10,000 posetilaca koji godišnje prođu kroz zonu. "

Ako ovog leta tražite udaljenu destinaciju koju horde turista još nisu progutale, Černobilj bi mogao da bude dobar izbor – za sada. „Bolje svratite što pre," preporučuje Basbar. „Sve to propada."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Tagged:
Vice Blog
fenomeni
ukrajina
Cernobil
Turizam
reportaže
putovanje
nuklearno
nuklearna energija
avanture