Da li biste i dalje voleli oca da je bio nacistički vođa?

Niklas Frank se seća samo jednog trenutka kad je njegov otac, Hans Frank, pokazao nežnost prema njemu: dok je bio dečak, njegov otac mu je umazao nos s malo pene za brijanje. Sve ostale njegove uspomene iz detinjstva su o ratu, propalom braku njegovih roditelja i zahtevne karijere njegovog oca kao Hitlerovog ličnog advokata i načelnika Generalnog gubernatorstva okupirane Poljske.

Otac Horsta fon Vaktera, Oto fon Vakter, takođe je bio nacistički političar visokog ranga. Bio je jedan od zamenika Hansa Franka, guverner Krakova i tadašnje okupirane Galicije. Ali kad Horst prizove svoje detinjstvo, on se seća vremena provedenog u njihovoj jezerskoj kućici u Austriji i oca kome se divio. Horst nije simpatizer nacista niti poriče Holokaust — on samo odbija da svog oca vidi kao čoveka koji je učestvovao u masovnim ubistvima. Za njega, Oto fon Vakter je bio pristojan čovek. "Dobri" nacista.

Decenijama kasnije, njihove životne priče ukrštaju se u novom dokumentarcu Šta su naši očevi radili: Nasleđe nacista. Spojio ih je Filip Sends, međunarodni advokat koji je upoznao Horsta i Niklasa dok je radio istraživanje za knjigu o međunarodnom krivičnom pravu i koji ima sopstvenu vezu sa Holokaustom: njegov deda, Jevrej iz Ukrajine, bio je jedini pripadnik njegove osamdesetočlane porodice koji je preživeo. Njih trojica zajedno putuju Evropom da bi se suočili sa svojom prošlošću.

Ovog meseca obeležava se 70. godišnjica od Nimberškog procesa, koji je omogućio nepristrasnu osudu nacističkih ratnih zločina počinjenih tokom Drugog svetskog rata. Hans Frank je osuđen i pogubljen tokom rada tribunala; Oto fon Vakter je utočište potražio u Vatikanu, gde je kasnije preminuo.

Film postavlja pitanje kako možemo nepristrasno da sudimo o onima koji su nam bliski i kako složenost krvnih veza može da utiče na naša sećanja i naš doživljaj pravde. Razgovarali smo sa režiserom filma Dejvidom Evansom o tome kako je nastao film, neočekivanim emocijama koje je on izazvao i načinu na koji se dvojica ljudi nose sa jezivom prošlošću svojih očeva.

VICE: Do sada ste uglavnom režirali dramske serije. Zašto ste se odlučili da snimite jedan ovakav film?

Dejvid Evans: Da budem iskren, moje putovanje do ovog filma bilo je potpuno lične prirode. Filip je imao odnos sa Niklasom i Horstom dugo pre nego što mi ih je prvi put pomenuo. Kad ih jeste pomenuo, bukvalno je rekao: "Ne mogu da verujem kakve priče ova dvojica imaju da ispričaju o svojim roditeljima." Mislim da mi je rekao kako Nik u novčaniku čuva fotografiju obešenog tela oca. Bio je opsednut Niklasom, koga je u to vreme znao bolje od Horsta.

Praktično mi je rekao: "Mislim da bi trebalo da ih snimimo." Mislio je da treba da ih zabeležimo za buduća pokoljenja. Neko mora da ima zapis o tome šta ovi ljudi imaju da kažu o svojim očevima. I nisu baš mladi, tako da smo to morali smesta da uradimo. To je lako moglo da ispadne nešto što smo započeli i zabeležili kroz puki razgovor, ali nije se tako desilo. Kad smo počeli da snimamo, pre oko dve godine, zaista samo ja i još dva momka izašli iz kombija pored jezera u Bavarskoj, a Nik, Horst i Filip izašli iz auta na drugoj strani, sreli se na sredini i počeli da snimamo. Nismo imali pojma šta će se desiti.

Deluje očigledno zašto bi Niklas želeo da učestvuje u filmu — on se odrekao nacističkog nasleđa. Ali zašto Horst?

Znali smo da postoji razlika između Niklasa i Horsta. Znali smo da je Niklas u ogromnoj meri javno ocrnio svog oca. On je svoju knjigu objavio 1987. godine [ U senci Rajha], koja je zapravo jedna duga tirada protiv njegovog oca. To se dobro znalo, a znalo se i da je Niklas jedini pripadnik te generacije dece nacista koji je bio toliko ekstreman, toliko agresivan u mržnji prema svojim roditeljima. Neka druga deca su se takođe javno izjasnila — imate veoma dobar izraelski film po imenu Hitelrova deca, u kom se pojavljuju drugi pripadnici iste generacije, uključujući i Nika. Dakle, savršeno nam je bio jasan Nikov stav.

Horst, kao i većina ljudi čije su porodice bile tesno povezane sa nacističkim režimom, odlučio je da se ne oglašava. Horst nikad nije tražio javnu priliku da iskaže svoj stav onako kao što je to učinio u našem filmu; na javnu scenu smo ga dovukli Filip i ja. Postojao je, dakle, autentičan osećaj otkrića za Horsta kad je od njega zatraženo da iskaže istu vrstu stava prema ocu kao Niklas, a Horst je ustanovio da nije u stanju — ili nije voljan — da to učini.

Pogledajte i naš dokumentarcu o nacističkom selu u Nemačkoj:

Jeste li znali do koje mere će Horst braniti svog oca?

Pitanje sugeriše da je Horst u većoj meri i sam znao šta misli o tome. Međutim, dok smo snimali film tokom perioda od 18 meseci, Horst je postajao sve odlučniji i sve je više branio svoju poziciju. Postao je ogorčen, odlučan da odbrani ime svog oca. Tako da ne samo da nismo znali da će doći do tako ratoborne konfrontacije između ova dva čoveka, već verujem da nisu znali ni Niklas i Filip, a prilično sam siguran da ni Horst nije očekivao da će se taj odnos razviti u tom pravcu.

Postoji scena u kojoj Filip moderiše javnu raspravu između Niklasa i Horsta — oni pričaju o tome kako doživljavaju svoje očeve — i odmah je jasno da je to prvi put da je Horst direktno suočen sa nasilnom prošlošću svog oca. Sve je to prilično mučno.

Je li vam bilo žao Horsta?

Možda malo. Definitivno je bilo neprijatno gledati ga.

Horst je toliko… saosećajan. Horst odaje utisak ranjivosti koji se jasno vidi u filmu. Tako da pre nego što znate njegov stav, vaša osećanja se kolebaju oko toga koga ćete od njih dvojice simpatisati.

Kad je suočen s dokazima tokom debate, Horst kaže: "Mene ne zanima šta vi mislite. Razlog zbog kog sam na ovoj bini jeste taj što osećam dužnost da kao sin branim reputaciju svog oca." Tek tad počinjete da shvatate koliko je on neverovatno nepopustljiv. Oduvek smo mislili da bi u toj tački film mogao da dostigne klimaks. Mislili smo da će se nešto desiti, pa će Nik početi da viče na Horsta, a Filip će mu mirno predočiti gomilu dokumentovanih dokaza i Horst će se samo slomiti, zaplakati i reći: "U pravu ste. To je strašno. Osećam se krivim." Kako smo se samo prevarili. Horstov karakter ne funkcioniše tako. On ne pravda naciste i ne poriče Holokaust, ali i dalje tvrdi da je moguće da je u nacističkoj vrhuški bilo dobrih ljudi.

Jeste li planirali da to bude studija karaktera pre nego film o istoriji ili čak samo o nacistima?

Nije imalo smisla pokušavati snimiti ovaj film tako da uglavnom govori o Holokaustu, zato što su filmovi koji su već snimljeni toliko ubedljivi da zaista nemamo šta više tu da dodamo. Sasvim je legitimno pretpostaviti da se nikome ko se sprema da pogleda ovaj film nije desilo da ne zna šta je Holokaust. Dakle, to je bila velika odluka. Je li on studija karakera? Nisam siguran. Za mene je to film o odnosu između sećanja, pravde i ljubavi. Onako kao što kad pomislite na ljude koje volite — ili mislite da treba da volite — odjednom ne možete da budete nepristrasni kako to advokati traže da se bude u sudnici. Imate Filipa, visoko stručnog međunarodnog advokata koji ne može da zadrži pravničku distancu. On ne može da se odupre tome da uskoči u raspravu i jasno se vidi da mu je stalo. A čim vam je stalo, ne možete više prema pravdi da se odnosite na isti način.

Pored toga što je prilično mučan proces samoispitivanja, ovaj film govori i o jevrejskom advokatu koji pokušava da sačuva uspomene i ostvari prisan odnos sa izgubljenom generacijom sa kojom ima samo tu jednu tanušnu sponu preko svog dede, sa kojim, inače, o tome nikad nije pričao. Dakle, da li je za mene to studija karaktera? Jeste, ali imam osećaj da je to studija karaktera na način na koji je Hamlet studija karaktera. Nadam se da je najveća snaga ovog filma da vas natera da razmišljate o tome koliko je čovekovo rasuđivanje zamagljeno, kako je lako suditi o tuđim zlodelima kad su ona daleko od vaših ličnih okolnosti.

Filipova lična porodična istorija takođe ima veoma važnu ulogu u delovima filma.

Tako je. Kad god prisustvujem prikazivanju filma, i dalje sam zatečen onim što u dramskom smislu zovemo "blokiranjem" — načinom na koji se ovi ljudi kreću u prostoru jedni oko drugih. Kad posećuju grobnicu, imam utisak da Filip magnetski privlači Horsta i Niklasa, kao da oni osećaju da ovaj čovek može da im pomogne da se izbore sa senkom koja im inače neprestano izmiče. To funkcioniše samo zato što je Filip tamo s njima. Kad imate taj bezosećajan glas naratora snimljen u tišini studija — umesto Filipa koji stoji tamo s njima i viče na Horsta zato što neće da sluša kad mu pokazuje sve te kompromitujuće dokumente — e, tad vas film laže. To je trostruki odnos. Filip ne bi smeo da bude izvan filma i govori vam šta da mislite; ovde postoje samo relativne vrednosti.

Kakav zaključak želite da gledaoci izvuku iz filma?

Nema tu poruke. Moj proces učenja prilikom snimanja ovog dokumentarca sveo se na razumevanje da je smisao gledanja filma i potpunog uživljavanja u njega u imaginaciji. U saosećanju, zamišljanju da si u koži drugih ljudi i da vrtiš u glavi scenarija koja, uz Božju pomoć, nikad nećeš iskusiti. Mislim, koliko je samo užasno imati kao roditelje ljude poput ovih. Ovde dobijate priliku da pođete stazom saosećanja i pokušate da shvatite zašto su ti ljudi ispali kao što su ispali i o tome bi zapravo svaki film trebalo da govori.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu